Грижула/Први чин

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Први чин
&#x25Ц4;   Други пролог Други чин   &#x25БА;

Први призор[уреди]

СТАРАЦ ГРИЖУЛА


ГРИЖУЛА:

О виле вилице од густе планине,
   чин'те, ме душице, да ме туга мине;
молите драгога плахога дјетића,
   с стрилама онога огњена божића,
који ме устрили погледом горске вил
   ке образ прибили зада ми горки цвил,
и спусти једну стрил огњену пут прси
   од ове горске вил на мене ка мрзи,
ка је ме жуђење, вај, ка је мâ љубав,
   ка је ме тужење и ка је мâ нездрав!
Али ми мол'те сад Плакира љувено
   да ме упусти у град каогоди скровено,
да ми 'е прид онога божића клекнути,
   да божо горушти погледа на моје...

Јаох, моја срчана тужице, моји уздаси и моје плачне очи, кад се ћете утјешит?... гледа на моје љувене туге, да дјетеце стрјеловито устрили, ужеже, ужеже, јаох, ледено срце од виле. Помилите, помозите, смилите се, немојте немиле бит, ох, ох, ох!

Други призор[уреди]

ВЛАХИЊИЦА ГРУБА


ГРУБА: Куд тужна Груба сама се овако тучеш, јаохи мени, по пустој планини слиједећи онога који од тебе бјежи, ки је твој, а неће да је твој, кога узеше горске виле, а он моје срце носи, ки вилу слиједи, а мене, јаох, за собом потеже, ки се ... дар другој, а ја не могу нег његова бит, ки је мој, а друзим се дава, а ја сам његова, ни могу нег његова бит, ни се моје срце може смирит, биједна. Драгићу невјерни, куд од твоје вјеренице бјежиш? Бјежиш, а по разлогу не мож' ми утећи! Јаохи мени тужни, кому се тужим? Камо ли грем? Тко да у пустој планини мене тужну разговори? Што ишчекујем нег ку врлу звијер, да ме тужну раздрпи?

Трећи призор[уреди]

ГРИЖУЛА, старац ремета, затим ГРУБА


РЕМЕТА: Виле, гиздаве виле, планински разговору, слатке, добре, драге, медене јабучице вам родиле, крушке меднице вам се рађале, розице, вијоле, тратор, босилак, ружице вам цтјеле; ако нећете за мене љубав молит, молите моју вилу макар да ме узме, нека ме узме, и да се веће зовем виленик и да реку: "Виле га узеше, ох, ох!" Ах, да би ме узела, да би ме узела, да би ме узела!

ГРУБА: Тужна, који глас оно чујем? Али је човјек, али је ка неман?

РЕМЕТА: Ах! ох! Брајо, тко је? Ходи наприједа!

ГРУБА: Брижна, смијем ли наприједа?

РЕМЕТА: На травици зеленој да починемо.

ГРУБА: Брижна, није га мени почиват ни стат овди. Смијем ли наприједа?

РЕМЕТА: Ходи, брајо, јес гдје починут.

ГРУБА: Тужна, гдје сам ја ово дошла? Тко ли ме зове?

РЕМЕТА: Зове те ки те је звао и ки те, вило,
                    жуди и жели ноћ и дан, а мој драги бисеру,
                    јак јелин кад жедан жели прит к једзеру.

ГРУБА: Тко си ти ки са мном говориш?

РЕМЕТА: Вило вилице, вило вилице, твој роб, твој слуга, твој сужан, твој верни љубовник!

ГРУБА: Биједна, сјетна, тко је ово? Што је ово?

РЕМЕТА: Јаох! Јаох! Гди је снијег, гди је лијер? Није ово моје сунце; ти нијеси ку ја зовем.

ГРУБА: Ни ти кога ја иштем. Старче, укажи ми пут куд се овамо иде.

РЕМЕТА: Моја кћерце, не говори тако! Нијесам стар! Бијела моја вила, - бијела моја брада. Куди тако шеташ?

ГРУБА: Иштем мога вјереника; зовем га, а не озива ми се.

РЕМЕТА: I ја, кћерце, зовем тко ми се не озива; вапијем, уздишем, плачем, сузице роним. Једа ћеш, брајо, уљести, да починеш?

ГРУБА: Сјетна, старче, груб ти си! Тко си ти?

РЕМЕТА: Ја груб?! Груба ти мати, груб ти отац, све ти грубо; груба и ти била!

ГРУБА: А и јесам ја Груба.

РЕМЕТА: Да кад си груба, груба пођи тја од мене, - лијепâ, к мени!

ГРУБА: Сјетна, сјетна! Ма кога видим одовуд? Драгић је, мој је Драгић! Ах, тужна, поћу се скрит, да чујем што говори.

Четврти призор[уреди]

ГРИЖУЛА (сам)


РЕМЕТА:

Ако с' груба, далек пођи;
   ако с' лијепа, к мени дођи,
ер за лијепом сузе отирем,
   ер за грубом ја не умирем
Груба од мене далек стоји,
   лијепа срце мени освоји.
Ја ћу лијепу свеђ љубити,
   нећу грубу вијек позрити.
Од грубе ћу свеђ бјежати,
   свеђ за лијепом уздисати,
уздисајућ лијепу звати,
   грубу у смрти још бјежати,
и по смрти грубу мрзит,
   и по смрти лијепу љубит,
лијепу и грубу,
   грубу и лијепу
љубит - мрзит,
   мрзит - љубит.
Лијепу хоћу,
   грубу хоћу -
грубу мрзит,
   лијепу љубит,
јере вик су
   у 'едном кипу
лијепа с грубом -
   груба с лијепом,
како мени сви рекоше
   састати се не могоше.

Пети призор[уреди]

РАДЕ, ДРАГИЋ и МИОНИЦА


РАДЕ: Драгићу, црни Драгићу, куди се одправи? Кому стадо, кому сир, млијеко, кому масло оходиш?

ДРАГИЋ: Раде, мој ве Раде! Радала се, Раде, робом: не пристај ми тузи! Бијела вила од планине моје срце одни, бијела вила мене освоји, бијелој вили одлучих служит, бијела вила моје мисли узе. Ви о стаду мислите - ја идох за њоме!

МИОНИЦА: Биједан Драго, сјетан Драго, куд се одправи и без ручка? Сјетна те виле узеле, а куд ћу ја?

РАДЕ: Вох, Драгићу, куд пође? Чека' да т' речем, Драгићу!

ДРАГИЋ: Раде, охај бесједе, ни ме зови веће! Што одлучих, одлучих - за бијелом вилом идох!

Шести призор[уреди]

ГРУБЕ и пријашњи


ГРУБЕ: Драгићу невјерни, Драгићу немили, Драгићу недраги, да ли иде за другом а твоју љуби оставî? Остављаш ка је твоја, а слиједиш ко т' не море бит! Куди се то гре? Камо ли замамљен идеш? Гдје ли твоју Грубу остављаш?

ДРАГИЋ: Моја Грубе, не груба, ма гримизна свилице! У хладу на зелени, а при бистрој водици данас третји дан стадом пландујући, будући млијечца умузао, кравајца угризах, сирца пригризах, а тебе ми, Грубе, припијевах, ер ми сва у срцу бијеше. Приказа ми се вила из планине бјеља од снијега, свјетља од сунца; руменија од руже, танка, висока, стриловита погледа, драга у видјењу, мила у ходу, слаткосмјеха, а позором не моје тужно срце ма лијес, ками, звирење к себи потезаше. Моја Грубе, узе ме, оставих стадо, оставих брашно, скочих биједан, њој се утекох, рекох јој: "Вило, твој Драгић веће да је твој!"

ГРУБЕ: Нута, тужна, тужнијех ријечи!

ДРАГИЋ: А она бржа од вјетра, бјегућа како кошута, озривши се на мене, смијехом рече ми: "Ако ме стигнеш, колач ти". Ја биједан и још ју тјерам, а не стижем ју.

РАДЕ: Биједан се тјерао и повилињио! Маненика магање бесједа му.

МИОНИЦА: Сјетан и брижан не пошао! Кому Грубу остављаш? Тјерао се и истјерао се! Кому младо чељаде остављаш? Пундуриља ти слатка; нека, наћеш по пустој гори тко ти ће вечеру повидат и тко те ће од була опуђат!

ДРАГИЋ: Грубе, лијепа не груба, опрости ми. Све теби: мриљуљ питоми и грлице које сам ономадне изео из гњијезда, и шаруља моја овчица - све ти на даров, а ја се вили дах. Не имам кад стâт - пођох. Збогом! Твој сам њекад био, сад нијесам твој ни мој. Тко ме узе, узе!

РАДЕ: Мај прц, ту враг с Драгићем, нут магање!

МИОНИЦА: Тако расута не била; како га су виле узеле!

ГРУБЕ: Јаох ве, Мионе, нути мојијех туга!

МИОНИЦА: Драго, Драгићу, брижан! Није ли нам скоро светац? Да ли се ће без Драгића кола водит? Што ће ријет, тужан, сељанке? Вијенци који се справљају да ли их ће друзи носит? Ружу, тратор и босилак за ког Грубе гоји? Драго, богме ти ћу и прјесначић умијесит и ушнут ти ћу од груде.

ДРАГИЋ: Сестре, и ти, брате Радоје, што одлучих, одлучих, и збогом!

ГРУБЕ: Јаохи, тужна, што се ово чини? Драгићу, камо греш?

Седми призор[уреди]

РАДЕ и МИОНИЦА


РАДЕ: Мионе, тако сјетна не ходила, узми ти мене: ја нећу бјежат, вазда ти ћу и од ручка и од вечере штогоди дохрањеват. А мени вазда баба ушне и кад се сири и кад се мијеси.

МИОНИЦА: Биједан Радоје, упитоми паганиоце које с гњијездом ономадне нађе, и облакоми се на ње!

РАДЕ: За тебе их храним, Мионе, а маја вели вазда: "С Мионом чува' живо". А кад ти ћу, Мионе, указат гнијездо стаглинâ који лијепо поју?

МИОНИЦА: Не смијем од мајке!

РАДЕ: А ја ћу маји ријет да те испроси.

МИОНИЦА: Брижан, тако ми нећеш ни од ручка донијет?

РАДЕ: Богме ти ћу и плочицу заимат, тер ћеш птицам запинат.

МИОНИЦА: Биједна нестала! Стадо ми се распрша, а Драгића виле узеше, а Груба и не знам куд пође.

РАДЕ: Тужан се ја заговорио, а мени овчице ударише у страну! Груба стигла Драгића, а Радоје стекао Миону.

МИОНИЦА: Веће теби од ручка не прибило нег ће мени што боље с тобом бит.

РАДЕ: Али ће мени с тобом добро бит.

МИОНИЦА: Ту, ту!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 453 године.