ГОСПОДИНУ МАРУ КЉАШИЋУ (ДАЈЕ МУ МУДРЕ СВЈЕТЕ, КАКО СЕ У ТРГУ ВЛАДАТ ИМА)
Чујем да твоју ћуд одлучил јеси оћ
и справљаш, трг и труд по свијету искат поћ;
с пута се већ вратит слиђена од људи,
а друзим обратит ким врве пук луди.
Знам да тој нî слипос ни скупос што чиниш, 5
зач много већ крипос нег блага сва чиниш,
кад злато све при њој невридно исходи,
колико платно тој, које паук уводи.
Богатац говори, да је сам блажени,
ље га страх зло мори од смрти по све дни, 10
а упуштам зла ина гди жељам охолим
не ставља начина држећ се краљ над свим.
Пак нетом примине, све буде оставит;
спомена још гине од њега сва на свит.
А мудријех ступаје тко слиједи, дохита 15
нарави потаје и више пролита;
нигдар му не липше радос, јер пожуде
разлогом педипше, тер мирну свис бљуде;
смрт чека пун смијења, по којој к вишњим гре;
вазда му име сја и никад не умре. 20
Тим управ не суди тко истом имање
узмнажат свеђ жуди; не хајућ за знање.
Бог тебе надари, да ласно разбираш
од добријех зле ствари и боље обираш.
Ну у за сад остављаш драм славне мудрости, 25
да пинез приправљаш за мирне старости,
остављаш, дим, за сад с одлуком опет прић
и по њем ки прошад по наприд буду стић;
јак путник уснув сан од дружбе остане
и будућ поспијешан опет се с њом стане. 30
Зато ти ја хвалим теј мисли и справу
и неће т' за њу, мним, нитко дат забаву.
Зач имат липо је (ки не зна тој чловик?)
потребно све што је за ови кратки вик,
будући зле муке и пораз усиони 35
дружим доћ на руке, о(д) шта Бог уклони.
Кроз тој већ отиди, не крсмај нег ходии;
срића те свуд слиди по копну и води,
и весел к нам и здрав с благом се заврати,
за стопе не пристав од мудријех искати, 40
тер са мном љувезни лијепе вил' појући
потрајат у пјесни љетни дан горући
при водах студених сред травних ливада
гди с власа, зелених од дубја сјен пада;
да стану пастијери и виле мучећи, 45
и птице и звијери пјесни теј слишећи.
Можебит имена буду нам још просјат
и по сва времена у броју вриједнијех стат,
с чеса час велика ресит ће свеђ нам и
и кад Дубровника не буде ни ками. 50
Али се не застој од твојијех далече.
нег скоро доћ настој, зач вријеме утјече.
Смртни рок прије дође нег му се надамо,
у ништа тер пође што чинит справљамо.
I на тој вар стави: друг ти буд зрцало, 55
а људској нарави доста је и мало.
Богаства залиха приј' покој скраћују,
нег мирна и тиха битја слас његују.
Меу тој њекијех злед штетна ти не била,
ких је рич слатки мед, а горка жуч дила! 60
Јер кажу љубит час, а пак су просјаци
у ких је црн образ, а пуни бисаци.
Истином она се рич сада већ прима:
има тко не узда се; тко узда се не има.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.192-194, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
