Госпо, ка с' у гиздах мој дичан виначац,
липша нер у звиздах пун јасан мјесечац,
ја твој се зовући сам себи завидим,
најлише будући туј гди те узвидим;
од нике љубезни узиграв срдачце 5
весело узбијесни цјећ тебе, суначце;
речем: "Јур тко веће блажени на свити
може се од срјеће како ја дичити?"
Ево липа вила, прибиља од снијега,
к себи ме примила љубећи врх свега. 10
Тко буде ње сужан, блажен се тај прави;
да тко је с њом здружан зач да се не слави?
Ај блажен суд они и урес од звизда
ки мене поклони и на тву влас изда!
Да је меу све ти дан зламенит свитлостју 15
кад, вило, ја т' бих дан са свомзи младостју.
Јур цвитјем да зене честити ступај мој
ки прони туј мене на рајски урес твој.
Рајски тај пут вину травом се зелени
најпри гди промину мене стрил љувени. 20
Све муке честите и сузе ке пролих
и све што крози те тужан се ја болих,
ах, да би блажени сви горки уздаси
кима плам љувени ме прси зајази.
Блажено видин'је кад те најпри видих, 25
блажено желин'је у ком те ја слидих.
Славно све још буди облидив што сахнух
и кроз те што свуди трудив не одахнух.
Блажено тој вриме ко трајах за милос,
служив на тве име са сву му усилос. 30
Синула ноћ свака како зрак сунчани
коју бдих без санка иштући лик рани.
Честите још, вило, писни ке говориш
[и] свако још дило ко теби сатвориш.
Блажено стрпљен'је на дажду и зими 35
за твоје љубљен'је мâ младос ко прими;
ар ниткор још толи честит на свит не би
како ја, поколи у милос бих теби;
најлише кад здружан бих с тобом, госпоје,
ја ки т' сам свим сужан младости све моје.40
