Говнушину припијевати
справите се, пјесни моје!
Нећете се измрљати
засве ер гнусно дјело то је,
чим свуд сива зрак сунчани. 5
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Говнене су ријечи твоје,
говнена су твоја дјела,
у носу ти говна стоје,
говна су те одсвуд сплела, 10
у устијех дјестро храни.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Све је тијело тве говнено,
по свему чину говнен ти си,
а у гаћах усмрђено 15
мјеште звонца говно виси,
смраде из репа истискани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Тако инфаме имаш пȁре,
рилица ти тако смрди 20
како жупско кад магаре
младе траве сито прди,
кад гонити мȁс подрани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Из говнена фјата твога, 25
гдје ти кимци брадом врве,
устим, како из брљога,
бљујеш жабе, ригаш црве.
Затисните нос, грађани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Од губаве твоје слине,
вененози сасратуре,
стрмељи се смртни чине,
шкрпијуни и смугуре
и све сличне њим погани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Ти си од ниједне руке и сцијене,
ескременат од нарави,
гнусне муке потиштене
ти си упљувак заисто прави,
љети месо ки погани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Вриједне од бабе и чивиле
ти се нијеси отхранио:
сред мердоља гнусне виле
колијевка ти је каблић био
брабоњцима напенгани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Подојка је твоја била
стита гован дјестрарица,
не бивши се намјерила
финија и боља кундурица
да говнећа тога отхрани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Ти кад версе хоћ чинити
говна устим ригаш тада
и кончете говорити
не пристајеш пуне гада,
смијешени звијерче и погани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Попови се свеђ говнари
око густа врте говна,
а у теби се гнусне чари
свеђ и дјела плоде отровна.
Града версим не погани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Говнушина и говнена
једнако је корта звана:
говним су оно спрема опћена;
ти си у стрању од гована,
купусином накакани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Толико су нада свима
верси и пјесни тве дубоке
да би добро било њима
сва зајазит дјестра и клоке,
да су у дубље укопани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Знаш, кад једућ на барјелу
росан купус необуљени
у говненом твоме здјелу...
и ако вјере нећ дат мени,
Грчици се јави Стани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Ка намјера нека није
цијећа тако гадне усере,
слага да ти кириџије
доћ имају с Инглитере,
смраде у лажах устарани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Паве у Стону још те хвали,
веће пецат да цекина
у Леванту теби фали
смртим Лукше Мишичина,
гламазало интригани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Јоштер спећи већекрати
уз ту твоју хотимицу,
хтио си у Стону целивати
лијепу Мару Остјелицу,
шуље буље привраћани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Бјеж' од суда, тужан, бјежи
говнениче пун срамоте,
гдје се плоде скарамбежи,
ер би обраћен у балоте,
да те нико не обрани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Дум Гарција тебе зове
у испанске стране од свијета
да ти врати тве дугове
и слична се туј мунита
презимену твому храни.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Кад његова Ечеленца
те динаре теби врати,
близу ће ти бит Валенца,
гдје ћеш вријеме тве трајати,
несвјесниче замантрани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Ту кад твоја смијешна фаца
упази се и компара,
у ошпедалу махнитаца
упиши се за говнара,
бивши говнар свуд познани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Вијеће од гован туј пригнуто
примит ће те умилменте,
викајући: "Бен венуто,
сигнор ностро еццелленте,
с говњом круном корунани!"
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Свак те од нас прима радо,
сваки жели бит уза те
ер смо чули да си владо
све дјестрарске мађистрате,
гдје се серу твоји мјештани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Глас говнене тве доброте
по свијету се свем потеза:
враг узео двије балоте
мањкаше ти ке за кнеза,
наш принчипе поштовани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Куд се ја сам залетио?
Куд срнете, моји верси?
Говногризац Мердонио
ове хвале не достоји
свијем гнусобам имбратани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Више тебе кад пролети
јато љуна и чавака,
од весеља свака пјети
почне: "Кака, кака, кака!"
Љуна бо се говном храни.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Ни од звијери ни од птице
тва прилика људим пара,
ни од морске пијавице,
него попа од говнара:
тим се чистит дјестре стани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Толико су, о Мердашу,
потиштена твоја дјела
да се кордаш на Кобашу
за свјећара од срдјела,
како чине сви вилани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Видећ рибу туј гдје бара,
ствар се учини теби лијепа
на очима свијех трактара
свућ безочно гаће с репа,
да се чуде Кобашани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Једно, нека можеш њима
мјеште јанке кањошити,
друго, голијем да репима
дружбу од тракте мож ловити;
драг бо ти је пестељ слани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Кад не узимаш тракте веће,
упиши се гребодером;
миљорати твоје среће
не мож бољом ти намјером,
бивши за то капарани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Спомени се, о Мердошу,
од Замула на Каштио
у великом када кошу
вечеру си ти донио,
кô најфињи капетани...
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Што ће у кошу бити тему,
изван себе свак остаје;
тот салате минца у њему
и хмућаво једно јаје
и паљавац раскишани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Како гора несмотрна
једном бређа упази се,
што ће бити, свјетна и црна:
тот тамашан миш се роди
кô и ти пркном укакани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Знаш, кад једном за ствар лијепу
слагат дружби не крати се,
да голубић у џелепу
за вечере справља ти се
веома лијепо конфригани?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Весели се Јунац Стијепо
ки вам бјеше за бофуна,
да ти читаш тако лијепо
и најслађа два бокуна
у трбух се спремит кани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Кад виванда та прислатка
упази се обрнута
у говнена два лапатка
и смрдећа три врнута
и струк трупа узвоњани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Знаш, Мердашу, о Доктуре,
кад за коже три злаћене
под Пељешац одније стуре
све бешаве и говнене,
да сви виде Пељешани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Тер си подат разумјети
Шкапићевој жени хтио
златне коже да донијети
из Града си наредио,
ке ти у скрињи мајка храни?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Још сасранијем фераулом
за матарац ти се служи
кад с Вучицом, твојом булом,
балатур те празан здружи,
самијем пркном ка те зани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Валовића зато Вицу
на кољенијех клечућ моли
да ти заимље ку сламицу,
гдје ћете оба лежат голи
на пасију завезани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Кад ти виде физономи
нос и гранфе од љифана,
кажу да је ћуд веоми
тва на грапшу инклинана.
Тим се гнусит већ не кани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Кад да наша покрајина
множ велику заборави
од фамозијех лупештина
кијем се у младос ти прослави,
о хајдуче свуд спјевани?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Кад лупешка твоја слава
да помрчи ил западе,
кад Франчезу пар бјечава
на великој плаци украде,
чијем се сраме Дубровчани?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Тко да у земље неће сваке
лупештину гласит ону
када штукет и зашаке
у Маломе дигну Стону,
из Пељешца гди се стани?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
На твоју се ћуд дезерту
зло Бинчола сусјед тужи,
кад се кô миш кроз купјерту
у кућу му ноћно пружи
многу пратеж тер му зани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Знаш од соли кад учини
бурлу Мату Франатину,
чим контрафа и причини
ничевуту Фриделину,
што мрмоше сви шркривани?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Знаш кад неком Кркљанину,
о срамото свијех властела,
зовећи те на ужину
издрије вина два барјела,
што сви поју Корчулани?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Скурлинову што дум Франу,
кога часте сва господа,
један рибар на Шипану
два зубаца лијепа прода
да се тужан тијем прихрани?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Тужна забит цијећ тога
у тамницу срам те не би
претенџајућ да од њега
како кнезу буду теби
ти зубаци даровани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
За изит с тега из страпаца
он би добро учинио
да је мјеште зубатаца
говна говним зајазио.
Туђе јести дотјерани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Стога на те вȁс Град вапије
и држава сваколика
да се угледо у њом није
већи лупеж од вик вика
ни у пољу ни у страни.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Продеце ће тве довика
и чињења тва дјестрарска
гласит Босна сваколика,
земља Влашка и Бугарска
и сусједи Мостарани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Адријанске од крајине
тја до мразне ледом стране
тве фамозне лупештине
под гусле ће бит пјеване;
како у краљу челебрани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Дубровачки сви властели,
сви пучани млади и стари,
сви трговци, сви жуђели,
артижани, бутигари
од тебе су атакани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
"О господо дубровачка,
кô сте врх нас веома помна!
Подасте нам кнеза лашка,
усмрђена пачек говна!" -
гдје ће викат Лопуђани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Знаш, гребени о фурфанте
и безочни над све ине,
када стави Коросанте
у дио твоје лупештине,
што свједоче сви Стоњани?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Али од одра када диже
у Соколу двије штице,
чијем неумрли прикор стиже
и наста се још тамнице,
што сви гласе Конављани?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Од тијех цака од кревета,
кô зна канџе од Конавли,
бî зграђена канавета
и забјени у њу чавли,
од њих истијех избијани,
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Знаш, кад ноћно како гуса
мнократ лахну у бетули
коже аманцам за поуза
што видјели јесу и чули
и жуђели и крстјани?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Знаш, гламазо, Криста кћери
до прстена да измами,
ко ћудину јоште тјери
с мнозијем друзијем морозами,
што сви чине рофијани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Врати тужној Бординуши,
да не пошље на те здура,
робу и квадре, ке јој здуши
под именом од тодура,
говномерче конданани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Врати џупет од броката
ки рођаку твоме стиште:
за усахла твога гњата,
о говнећу, о сметлиште,
говнени се хоће пани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Јудица се тужи на те
и на твоју ћуд гребену,
кад с Пехиљом почита те,
пар ожица да му крену,
што не чине ни лацмани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Ножичину врати Симу
брабончино арбанашка,
они од чохе кордун ки му
на ловријенцу њекад лашка,
како шијун ненадани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Јудичину још Савину
пар шклофуна њеки врати:
тач инфаму лупештину
није разлог помагати,
нехарниче непознани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Врати, курвин о говнашу,
без скандала брзо врати
мадре од перле ону чашу,
Пипличину ку Франати
јоште лахну ономлани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Врати, Свете код Марије
коју лахну ти кошуљу!
Цијећ те саме фурбарије
достојан си поћ у Пуљу,
гдје су ладру сви прогнани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Врати, курвин наш прогоне,
прстен Франу ти Шкатину
и цекине рушпе оне
ке с тобоцем њему шину,
кô зна фанат магањани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Толико су руке дестре
да украсит ти не крати
властеоске из фуњестре
чемин, којијем курву плати,
ка за Бога тебе храни.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
I да већу стече хвасту
та курварска твоја плата,
гарофала посла грасту
у Андрије Саљабата,
саљатуру канкарани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Још мањкајућ теби храна,
једном дозва на тве стане
Хламутину и Ноћвана
свом вечером да те хране,
и не би ти то замани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
I да јоште на тве станце
та доходи кумпањија,
у Перлице, твоје аманце,
исту ноћ им зарофија
и сабе им сам не брани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Али ер тијело твоје отровно
њих оба ончас љуто згади,
тко би у гнусно тего говно
разборите од чељади,
нег ако је себе вани?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Ти ди Сорго ружиш кућу
пачек од ње руг и феца,
кô њекога падре Ћућу
сва те прстом кажу дјеца,
о курсаре обарани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
У Прегату цијећа тога
право је ренгат оштром ренгом
да се из Вијећа Великога
твоје име скаса с пеном,
рубба борсе професани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Знаш, кад Ђура Војинића
у блато те коњ ували
и велика тва бî срећа
што се из гнусна жив извали:
тим лупежит већ пристани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Достојан си био тада
душу пустит посред кала
за тва дјела, како и сада
достојан си од вјешала,
о лупежу професани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Тко би хтио напонасе
судит сваку тву привару,
по правди би реко да се
имаш ставит ти на кару,
гдје су инфами сви фрустани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Веле веће мноштво у теби
уздржи се малиција
нег брабоњак има у себи
све што у граду јес спација,
лашко туђијем накрцани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
У животу твом стелана,
вȁс Дубровник кијем се стиди,
свијех прикора и гована
есенца се квинта види,
ладро пркном укакани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Да се говна сва на свити
у језике људске створе,
стотијем дијелом прибројити
не би могли тве прикоре,
смраде у труфах устарани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Нећу засад на свјетлости
ине извадит тве срамоте,
ради чеса ружно дости
кнез од Кркра прочесо те,
кацаморте продавани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Спомени се кад у ону
трешњу браћи твој викаше:
"Нос'те кашун у Дивону!
Сребро и злато ту је наше,
ту су гропи натискани."
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Који кашун с врхом таде
мого си имат посред стана,
нег ако би, гнусни гаде,
тој скрињица од гована,
брабоњцима натискани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Неумрли ће свједок бити
вȁс Пељешац твому блуду
да се стави срамотити
туђе жене ти на суду,
кô најгори зли тирани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
У двору се с једном јачи,
бивши правду искат стала,
ка те на тле рину и бачи
и гаће ти тај час кала,
да сви пазе Пељешчани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
За срамоту тере већу
на очију свега пука
лојану ти једну свијећу
у широко пркно скљука,
праче у блудијех растровани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Пака на те свû задњицу
у колори тој обрну
и у смрдећу тву рилицу
с лијепијем гарбом теби прну,
руже смрадом натискани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Велећ: "Прије те садружио
други оваки јаки прдац
нег увијеке игда био
Пељешаним кнез и судац,
наказниче на зло дани!"
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Либидину с многом виком
предико си твоју у гласе,
од доброте ка под сликом
бјеше од тебе смотрила се,
ступратуру предикани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Кад хотећи да ти буде
наша правда рофијана
и нечисте твоје блуде
да изригаш познијех дана,
кад су људи покајани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Једну тужну лојарицу -
гладно говно и смрдеће! -
чини ставит у тамницу:
"Стиснула ми је" велећ "свијеће
ке учинит дах јој лани!"
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Пак је посла ријет: "Или ми
дај за слугу кћерцу твоју
или свијеће мê врати ми,
нека ми су све на броју,
или унутра мртва остани!"
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
"Кад манкамент вȁс одбити
на њом будем мога од лоја,
пак ћу лијепо њу вјерити
како теста мајка моја -
прћија јој све сконтани!"
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Нути фаце која вјера,
нут пелозе каритати:
једно говно, једна усера
дјевојчице хтјет вијерати!
Учите се, рофијани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Што има бити да од Содоми
рило твоје свеђ говори?
Али с тобом враг се удоми
кô сукоба тер те мори?
Крс учин'те, сви крстјани!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Цијећа тога у стачуну
пјану ти се једном сњаше
да те негдје у кантуну
један инкуб работаше
у хип Габро трансформирани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Знаш кад једном Кнежак Баће,
а то је било на Шипану,
чини одријешит теби гаће
тер махачу тву пространу
јоште већма распространи?
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Многи у Граду нашем цијене,
паче држе ал сицуро,
с те памети разнесене
да си прави Епикуро,
кога хвале сви погани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Право би те зато било
у пакљеној бачви жећи,
нека познаш кô немило
сред пакљене јесу пећи
еретици кастигани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
А тва глава непоштена,
дубровачка о срамото,
у паклу ће забодена
пун у гован бити кото,
да се страше све немани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Туј пакљене редом срде
на уру сваку тисућкрати
огњене ће коце тврде
у пркно ти забадати,
кô подносе сви погани.
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Дјестро ће ти мјеште гроба
пака с овијем писмом бити:
"Овди лежи од гнусоба
Мердо, доктур гласовити:
бјежи од ове свак погани!"
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
Говнени ће туј попови,
видећ да си тако ресан,
спрва у начин кантат ови,
више тебе ову пјесан:
"У говно се говно стани"!
Вȁс си говнен, кнеже усрани!
