Гиздава т' јур ника видих да гре вила
С ком урес и дика славно т' се здружила.
I рекох сам себи: зач њу сви не славе,
Тач на свит прî не би вила без забаве.
Овуј нам Бог изда, да свит њом напуни5
Липостју од гизда, ком ју врх свих круни.
Рекал бих: она је Даници лук дала
и звири стриљаје по лугу владала.
Ар ми свак тој вели да цвитје такмити
Да ставши на цвиту цвитку не науди.10
Тогај цић свак прави, она је од вила
Танац у дубрави с вилами сводила;
Ај ли је, сви сумње, исплила с језером,
Придраго камење у ком ври с бисером.
Ја дим да под гором никла је из цвитја 15
У вриме јур зором липога пролитја.
Ар ми свак тој вели да цвитје такмити
Велми се весели и винце још вити.
Ај ли је слетила из кола сончана,
Да свит зна ка вила од сунца би дана.20
Ар ке су све биле на сај свит мудрости,
Јур се су скупиле ш ње умом задости.
Нека се не снизи изврсна ње гизда,
Ку Вишњи узвиси врх третих јур звизда.
Дил тогај сва ина сваки нас остави,25
Тај вила једина да се врх свих слави.
1
Љепота вила.
Гиздава јур ника видих да гре вила
с ком урес и дика славно т' се здружила;
и рекох сам себи: за ч њу сви не славе,
тач на свит прî не би вила без забаве.
Овуј нам Бог изда, да свит њом напуни5
липостју од гизда, ком ју врх свих круни.
Рекал бих: она је даници лук дала
и звири стриљаје по лугу владала;
ер се свак на свиту, гди она гре, чуди,
да ставши на цвиту цвитку не науди.10
Тогај цић свак прави: она је од вила
танац у дубрави с вилами сводила;
ајли је, сви сумње, исплила с језером,
придраго камен'је у ком ври с бисером.
Ја дим, да под гором никла је из цвитја,15
у вриме јур зором липога пролитја;
ар ми свак тој вели да цвитје такмити
велми се весели и винце још вити.
Ај ли је слетила из кола сончана,
да свит зна ка вила од сунца би дана.20
Ар ке су све биле на сај свит мудрости,
јур се су скупиле с ње умом за дости.
Нека се не снизи изврсна ње гизда
ку Вишњи узвиси врх третјих јур звизда.
Дил тогај сва ина сваки нас остави,25
тај вила једина да се врх свих слави.
Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 15, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.
Стари писци хрватски, књига II, Пјесме Шишка Менчетића Влаховића и Гјора Држића, страна 347, Југославенска академија знаности и умјетности, Загреб 1870.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
