Гиздава ма круно мојојзи младости,
Ка ми да напуно све трудне жалости,
Молим те цић твога прирочна зазора
I мени вичнога од мнозих прикора,
Јур кад сам меу дружбу, не чин' да тко рече: 5
Оно ки за службу блидо лице стече,
Оно ки је таман у срећи чемерној,
Ар двори све заман тој круни бисерној,
Оно ки дан и ноћ госпоју служећи
Згубил је сваку моћ и очи сузећи. 10
Тамна му још шмрца одвеће омили
С уздахом из срца да веће не цвили.
Речење без мене још веће усчине,
Гди живот мој вене и служба ма гине,
Кростој свим говоре, смртно је згришење, 15
Нехарну ки дворе, ар губе служење.
Ер такој, дивице, кеј свуди јес слава
Ни закон тужице за службу да дава.
Кростој те ја молим, изврсна ма хвало,
Да се тач не болим, смири ме даи мало.20
Извор
Стари писци хрватски, књига 32-33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 32-33, Југосалавенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
