Галеб

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Антон Павлович Чехов

Галеб[уреди]

Комедија у четири чина

Наслов оригинала: ЧАЙКА

ЛИЦА:

  • ИРИНА НИКОЛАЈЕВНА АРКАДИНА, по мужу Трепљева, глумица
  • КОНСТАНТИН ГАВРИЛОВИЧ ТРЕПЉЕВ, њен син, младић
  • ПЕТАР НИКОЛАЈЕВИЧ СОРИН, њен брат
  • НИНА МИХАИЛОВНА ЗАРЕЧНА, млада девојка, кћи богатог поседника
  • ИЛИЈА АФАНАСИЈЕВИЧ ШАМРАЈЕВ, бивши поручник, управник код Сорина
  • ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА, његова жена
  • МАША, његова кћи
  • БОРИС АЛЕКСЕЈЕВИЧ ТРИГОРИН, књижевник
  • ЈЕВГЕНИЈЕ АЛЕКСЕЈЕВИЧ ДОРН, лекар
  • СЕМЈОН СЕМЈОНОВИЧ МЕДВЕДЕНКО, учитељ
  • ЈАКОВ, радник
  • КУВАР
  • СОБАРИЦА

Радња се догађа на имању Сорина. Између трећег и четвртог чина пролазе две године.

ПРВИ ЧИН[уреди]

Један део парка на Сориновом имању. Широка алеја која води право од гледалишта у дубину парка према језеру; она је преграђена позорницом, на брзу руку направљеном за аматерску представу, тако да се језеро уопште не види. Лево и десно од позорнице жбуње. Неколико столица, сточић. Тек што је сунце зашло. На позорници иза спуштене завесе Јаков и други радници; чује се кашаљ и лупа. Маша и Медведенко долазе с леве стране, враћају се из шетње.

МЕДВЕДЕНКО: Зашто ви увек носите црне хаљине?
МАША: То је црнина за мојим животом. Ја сам несрећна.
МЕДВЕДЕНКО: Зашто? (Размишља) Не схватам... Ви сте здрави, отац вам, истина, није богат, али је доста имућан. Ја живим много теже од вас. Добијам само двадесет три рубље месечно, а још ми одузимају од тога у пензиони фонд, па ипак не носим црнину. (Седа.)

МАША: Није у питању новац. I сиромах може бити срећан.

МЕДВЕДЕНКО: У теорији, а у пракси то изгледа овако: ја, мати, две сестре и брат, а плата износи само двадесет три рубље. Јести и пити морамо! Чај и шећер нам је потребан! Дуван потребан! Хајде сад, изиђи на крај.

МАША (гледа позорницу): Скоро ће почети представа.

МЕДВЕДЕНКО: Да. Играће Заречна, а комад је написао Константин Гаврилович. Они су заљубљени једно у друго и данас ће се њихове душе спојити у тежњи да заједно створе једну уметничку слику. А моја душа нема додирних тачака с вашом. Ја волим вас, не могу од чежње да останем код куће, сваки дан прелазим пешице шест врста овамо и шест натраг и наилазим само на равнодушност с ваше стране. То је разумљиво. Ја немам средстава, породица ми је велика... Ко би се удао за човека који ни сам нема шта да једе?

МАША: Глупости. (Шмрче бурмут) Ваша ме љубав дира, али ја не могу да вам је узвратим, ето то је све. (Пружа му бурмутицу.) Послужите се.
МЕДВЕДЕНКО: Хвала, нећу.
Пауза.
МАША: Запара је, свакако ће ноћас бити олује. Ви само филозофирате или говорите о новцу. По вашем мишљењу нема веће несреће од сиротиње, а ја држим да је хиљаду пута боље носити рите и мучити се него... Уосталом, ви то не можете разумети... С десне стране улазе Сорин и Трепљев.
СОРИН (поштапајући се): Мени је, брате, у селу некако нелагодно; сасвим разумљиво, ја се никад нећу навићи на село. Синоћ сам легао у десет, а јутрос сам се пробудио у девет; имао сам осећај као да ми се од дугог спавања мозак залепио за лобању, и увек тако. (Смеје се) А после ручка сам опет нехотице заспао, сад се вучем као испребијан, ово је неиздржљиво на крају крајева... А и мене то замара. А понекад из мене проговара егоизам обичног смртника, дође ми жао што је моја мати позната глумица; онда ми се чини: да је она обична жена, ја бих био срећнији. Ујко, шта може бити очајније и глупље од ове ситуације: скупе се код ње у гостима неки пут саме величине, глумци и писци, а међу њима само ја нисам ништа, и они ме толерирају само зато што сам њен син. Ко сам ја? Шта сам ја? Напустио сам универзитет у трећој години студија из разлога који, као што се каже, не зависе од редакције, ни по чему се не истичем, што се тиче новаца А немам ни пребијене паре, а у исправама ми стоји да сам грађанин из Кијева. Мој отац није био племић, био је прост грађанин, мада је и он био познати глумац. Елем, када ми у њеном салону сви ти глумци и књижевници понекад укажу своју милостиву пажњу, мени се чини да они одмеравају очима колико сам ништаван. А и ја погађам њихове мисли и патим од понижења...
СОРИН: Него, реци ми ти какав је човек тај новелист? Никако да га схватим. Он само ћути.
ТРЕПЉЕВ: Он је паметан човек, једноставан, знаш, мало меланхоличан. Врло је поштен. Четрдесет година још неће скоро навршити, а већ је славан и сит до гуше... Што се тиче његових приповедака... не знам шта да ти кажем... Симпатично, даровито... али... после Толстоја или Золе неће ти пасти на памет да читаш Тригорина.
СОРИН: А ја, брате, волим књижевнике. Некад сам страсно желео две ствари: хтео сам да се оженим и хтео сам да постанем књижевник, али ни једно ни друго ми није пошло за руком. Да. Пријатно је бити и мали књижевник, на крају крајева.
ТРЕПЉЕВ (ослушкује): Чујем кораке... (Загрли ујака) Ја без ње не могу да живим... Чак је и звук њених корака диван... Ја сам неизмерно срећан. (Брзо полази у сусрет Нини Заречној која улази.) Чаробнице, чежњо моја...
НИНА (узбуђено): Нисам закаснила? Је л' те да нисам закаснила?...
ТРЕПЉЕВ (љубећи јој руке): Не, не, не...
НИНА: Целог дана сам се бринула, било ме је страх! Бојала сам се да ме отац неће пустити... Али сад је он отишао с маћехом. Небо се црвени, већ почиње да излази месец, а ја терам коња, терам... (Смеје се) Али сам задовољна. (Чврсто стеже Сорину руку.)
СОРИН (смеје се): Окице су, изгледа, уплакане... Хе-хе! Не ваља!
НИНА: То је само онако... Видите како тешко дишем. За пола сата морам да се вратим, треба пожурити. Морам, морам, немојте ме задржавати. Отац не зна да сам овде.
ТРЕПЉЕВ: Збиља, време је већ да почнемо. Треба позвати све.
СОРИН: Идем ја. Сад ћу. (Полази на десну страну пева) „У Француску два гренадира...” (Окреће се) Једном сам тако запевао, кад ми неки заменик државног тужиоца рече: ,,Ви, ваше превасходство, имате јак глас...” Затим мало промисли и додаде: „Али... Непријатан.” (Смеје се и одлази.)
НИНА: Отац и његова жена не пуштају ме овамо. Кажу да је овде боемска атмосфера... плаше се да не одем у глумице... А мене привлачи ово језеро, као галеба... Моје је срце испуњено вама. (Окреће се)
ТРЕПЉЕВ: Сами смо.
НИНА: Чини ми се да неког има тамо...
ТРЕПЉЕВ: Нема никог. (Пољубац)
НИНА: Које је ово дрво?
ТРЕПЉЕВ: Брест.
НИНА: Зашто је тако црно?
ТРЕПЉЕВ: Већ је вече, сви предмети постају црни. Немојте отићи рано, преклињем вас.
НИНА: Немогуће.
ТРЕПЉЕВ: А ако ја дођем код вас, Нина? Ја ћу целе ноћи стајати у башти и гледати у ваш прозор.
НИНА: Немојте, приметиће вас чувар. Трезор још није научио на вас, лајаће.
ТРЕПЉЕВ: Ја вас волим.
НИНА: Пст...
ТРЕПЉЕВ (чује кораке): Ко је? Јесте ли ви, Јакове?
ЈАКОВ (иза завесе): Ми смо.
ТРЕПЉЕВ: Идите на своја места. Време је. Да ли излази месец?
ЈАКОВ: Излази.
ТРЕПЉЕВ: Имате ли шпиритуса? Имате сумпора? Када се појаве црвене очи треба да мирише на сумпор. (Нини) Идите, тамо је све спремно. Јесте ли узбуђени?...
НИНА: Да, веома. Ваша мама А како тако, ње се не бојим, али код вас је Тригорин... Мене је страх и срамота да играм пред њим... Познати писац... Је ли млад?
ТРЕПЉЕВ: Јесте.
НИНА: Како су му дивне приче.
ТРЕПЉЕВ (хладно): Не знам, нисам их читао.
НИНА: Тешко је играти у вашем комаду. У њему нема живих лица.
ТРЕПЉЕВ: Жива лица! Живот не треба приказивати онаквим какав је, него онаквим какав треба да буде, какав се јавља у сновима.
НИНА: У вашем комаду је мало радње, само декламација. А у комаду, по мом мишљењу, свакако мора да буде и љубави.
Обоје одлазе на позорницу. Улазе Полина Андрејевна и Дорн.
ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Осећа се влага. Вратите се, обуците каљаче.
ДОРН: Мени је врућина.
ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Ви се не чувате. То је код вас и
нат. Ви сте лекар и одлично знате колико је штетан влажан ваздух, али желите да ја патим: за инат сте остали цело вече на тераси...
ДОРН (певуши): ,,Не реци ми да младост мину лудо...”
ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Вас је толико занео разговор с Ирином Николајевном да нисте приметили како је хладно. Признајте - она вам се свиђа...
ДОРН: Мени је педесет пет година.
ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: То је ситница, за мушкарца то није старост. Ви сте се сјајно сачували и још се свиђате женама.
ДОРН: Шта онда управо хоћете?
ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Пред глумицом сви сте ви спремни да паднете на колена. Сви!
ДОРН (певуши): „Ја пред тобом опет...” Ако друштво воли глумце и има према њима друкчији став него, на пример, према трговцима - то је у природи ствари. То је идеализам. царство васионске воље. Али то ће бити само онда када се мало помало, последугог, дугог низа хиљадугодишта, и месец, и сјајни Сиријус и земља претворе у прах... А донде А ужас, ужас... (Пауза; на позадини језера појављују се две црвене тачке.) Ено, приближава се мој моћни противник, ђаво. Ја видим његове страшне, пурпурне очи...
АРКАДИНА: Мирише на сумпор. Да ли то тако мора да буде?
ТРЕПЉЕВ: Да.
АРКАДИНА (смеје се): Признајем, то је ефекат.
ТРЕПЉЕВ: Мама!
НИНА: Њему је досадно без човека...
ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА (Дорну): Скинули сте шешир. Метните га на главу,назепшћете.
АРКАДИНА: Доктор је скинуо шешир пред ђаволом, оцем вечне материје.
ТРЕПЉЕВ (плане, гласно): Представа је завршена! Доста! Завеса!
АРКАДИНА: Зашто се љутиш?
ТРЕПЉЕВ: Доста! Завеса! Спуштај завесу! (Лупне ногом.) Завеса! (Завеса пада) Опростите! Ја сам изгубио из вида да само мали број изабраних има правода пише комаде и игра на позорници. Ја сам нарушио монопол... Мени... ја... (Хоће још нешто да каже, али само одмахне руком и оде.)
АРКАДИНА: Шта му је?
СОРИН: Ирина, не сме се тако, драга моја, поступати с амбициозним младићем.
АРКАДИНА: Шта сам му ја рекла?
СОРИН: Ти си га увредила.
АРКАДИНА: Он је сам рекао да је то шала и ја сам примила његов комад као шалу.
СОРИН: Па ипак...
АРКАДИНА: Сад је одједном испало да је он написао генијално дело! Та шта кажете! Значи да је приредио ову представу и засмрдео ваздух сумпором не ради шале, него да направи демонстрацију. Хтео је да нас поучи како треба писати и шта треба играти. Најзад, то већ постаје досадно. Ови стални испади против мене и непрестана заједања сваком би додијали! Каприциозни, амбициозни дечак!
СОРИН: Он је желео да ти приреди задовољство!
АРКАДИНА: Је ли?А што онда није изабрао неки обичан комад, него нас је натерао да слушамо ово декадентно бунцање? Шале ради ја сам спремна да слушам и бунцање, али овде се испољавају претензије на нове форме, на нову еру у уметности. А по мом мишљењу, нема ту никаквих нових форми, просто је у питању његова рђава нарав.
ТРИГОРИН: Свако пише онако како хоће и како може.
АРКАДИНА: Нека он пише како хоће и како може, само нека мене остави на миру.
ДОРН: Јупитере, ти се љутиш...
АРКАДИНА: Ја нисам Јупитер, него жена. (Пали цигарету) Ја се не љутим, само ми је криво што један младић тако досадно проводи време. Ја нисам хтела да га увредим.
МЕДВЕДЕНКО: Нико нема основа да одваја дух од материје, јер је сам тај дух, вероватно, скуп материјалних атома. (Живо, Тригорину.) Него знате, кад би неко приказао на позорници како живимо ми, учитељи! Тешко, тешко живимо!
АРКАДИНА: Све је то тачно, само нећемо више да разговарамо ни о позоришним комадима ни о атомима. Вече је тако лепо. Чујете ли, господо, песму? (Ослушкују) Како лепо певају!
ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: На оној обали.
Пауза.
АРКАДИНА (Тригорину): Седите поред мене. Пре једно десет-петнаест година, овде, на језеру, музика и песма чула се непрекидно скоро целу ноћ. Овде на обали има шест племићких имања. Сећам се А смех, граја, пуцњава, и љубави, љубави... Јеуне премиер и идол свих тих имања био је онда, да вам га представим (показује главом на Дорна), Доктор Јевгеније Сергејевич. I сад је он диван, али је онда био неодољив. Ипак, мене почиње да гризе савест. Зашто сам увредила мог сиротог дечка? Немам мира. (Гласно) Коста! Сине! Коста!
МАША: Идем ја да га потражим.
АРКАДИНА: Идите, драга моја.
МАША (полази на леву страну): Константине Гавриловичу! Охој! (Одлази.)
НИНА (излази иза позорнице): Изгледа да се представа неће наставити, ја могу да изиђем. Добро вече! Љуби се с Аркадином и Полином Андрејевном.
СОРИН: Браво! Браво!
АРКАДИНА: Браво! Браво! Ми смо уживали. С таквом спољашношћу, с таквим дивним гласом не смете, грех је да седите у селу. Ви сигурно имате дара. Чујете? Ви треба да ступите на позорницу!
НИНА: Ах, то ми је сан! (Уздахне) Али се тај сан никад неће остварити.
АРКАДИНА: Ко зна? Него, допустите да вам представим: Тригорин, Борис Алексејевич.
НИНА: Ах, необично се радујем... (Збунивши се.) Ја увек читам ваша дела...
АРКАДИНА (натеравши је да седне поред ње): Шта сте се збунили, драга моја. Он је славан човек, али има једноставну душу. Погледајте, и он се збунио.
ДОРН: Мислим да већ можемо дићи завесу, овако је некако језиво.
ШАМРАЈЕВ (гласно): Јакове, дигни, брате, завесу!
Завеса се диже.
НИНА (Тригорину): Је л' те да је чудноват овај смрад?
ТРИГОРИН: Ја нисам ништа разумео. Уосталом, гледао сам са задовољством. Ви сте тако искрено играли. I декор је био диван. (Пауза) Сигурно у овом језеру има доста риба.
НИНА: Да.
ТРИГОРИН: Ја волим да пецам. За мене нема већег уживања него да седим пред вече на обали и пиљим у пловак.
НИНА: А ја мислим да за оног ко је искусио уживање које пружа стваралаштво - никаква друга уживања не постоје.
АРКАДИНА (смејући се): Не говорите тако. Кад му направите комплименат, он се одмах изгуби.
ШАМРАЈЕВ: Сећам се, у Москви, у опери, чувени Силва је ухватио доње це. А те вечери, као за пакост, седео је на галерији један бас из синодског хора, и одједном, можете замислити наше крајње изненађење, одједном чујемо са галерије: „Браво, Силва!” А за читаву октаву ниже... Ево овако. (Из баса) Браво, Силва... Позориште је просто замрло...
Пауза.
ДОРН: Тихи анђео је пролетео. Тако се код нас каже кад сви заћуте.
НИНА: Мени је време. Збогом.
АРКАДИНА: Куда? Куда тако рано? Ми вас нећемо пустити.
НИНА: Чека ме отац.
АРКАДИНА: Ала је он неки... (Љубе се) Па, шта да се ради! Жао нам је што идете.
НИНА: Кад би сте знали како ми је тешко да одем!
АРКАДИНА: Треба да вас неко испрати, дете моје!
НИНА (уплашено): О, не, не!
СОРИН (преклињући): Останите!
НИНА: Не могу, Петре Николајевичу.
СОРИН: Останите још бар један сат. Забога, није то ништа...
НИНА (размисливши, кроз сузе): Не могу. (Рукује се и брзо одлази.)
АРКАДИНА: У ствари А ово је врло несрећна девојка. Кажу да је њена покојна мати оставила мужу цело своје огромно имање, све до последње паре, и сада ова девојка нема ништа, јер је њен отац већ завештао све својој другој жени. То је страшно.
ДОРН: Јесте, њен татица је прилична стока, мора му се одати пуно признање.
СОРИН (трља озебле прсте): Хајдемо, господо, и ми, већ је прилично влажно. Боле ме ноге.
АРКАДИНА: Оне су ти као од дрвета, једва се мичу. Па добро, хајдемо, злосрећни старче. (Узима га под руку.)
ШАМРАЈЕВ (нудећи руку жени): Мадам?
СОРИН: Чујем како урла псето. (Шамрајеву) Будите добри, Илија Афанасијевичу, наредите да га одвежу.
ШАМРАЈЕВ: Немогуће, Петре Николајевичу, бојим се да се лопови не увуку у амбар. Тамо ми стоји просо. (Медведенку, који иде поред њега.) Да, за читаву октаву ниже: „Браво, Силва!” I није неки певач, него обичан синодски хориста.
МЕДВЕДЕНКО: А колику плату има синодски хориста?
Сви одлазе, осим Дорна.
ДОРН (сам): Не знам, можда се ја ништа не разумем или сам померио памећу, али мени се комад свидео. У њему има нешто. Кад је ова девојка говорила о самоћи, и доцније, кад су се појавиле црвене очи на вола, мени су од узбуђења дрхтале руке. Свеже, наивно... Ено, изгледа, долази
он. Хтео бих да му кажем нешто лепо.
ТРЕПЉЕВ (улази): Сви су већ отишли.
ДОРН: Ја сам овде.
ТРЕПЉЕВ: Мене по целом парку тражи Машењка. Несносно створење.
ДОРН: Константине Гавриловичу, мени се ваш комад необично свидео... Некако је чудноват и нисам чуо крај, али ипак је оставио снажан утисак на мене. Ви сте даровит човек, ви треба да наставите. (Трепљев мучврсто стеже руку и нагло га загрли.) Уф, како сте нервозни. Сузе у очима... Знате шта бих хтео да вам кажем? Ви сте узели сиже из области апстрактних идеја. То
је добро, зато што уметничко дело апсолутно мора изражавати неку велику мисао. Лепо је само оно што је озбиљно. Како сте бледи!
ТРЕПЉЕВ: Ви велите А да наставим?
ДОРН: Да... Али приказујте само оно што је важно и вечно. Ви знате да сам ја проживео живот занимљиво, с укусом, ја сам задовољан, али да сам имао прилике да искусим онај духовни полет који имају уметници у тренуцима стварања, мени се чини да бих ја презирао своју материјалну љуску и све што је тој љусци својствено и бежао бих са земље што даље, у висину.
ТРЕПЉЕВ: Опростите, где је Заречна?
ДОРН: I још нешто. Дело мора имати јасну, одређену мисао. Ви морате знати зашто пишете, јер, иначе, ако кренете тим живописним путем без одређеног циља, ви ћете залутати и ваш таленат ће вас упропастити.
ТРЕПЉЕВ (нестрпљиво): Где је Заречна?
ДОРН: Она је отишла кући.
ТРЕПЉЕВ (очајно): Шта сад да радим? Ја желим да је видим... Морам да је видим... Поћи ћу до ње.
Улази Маша.
ДОРН (Трепљеву): Умирите се, пријатељу.
ТРЕПЉЕВ: Ипак идем. Морам да одем.
МАША: Идите кући, Константине Гавриловичу. Чека вас ваша мама. Она се брине.
ТРЕПЉЕВ: Реците јој да сам отишао. I молим вас све, оставите ме на миру! Оставите ме! Не идите свуд за мном!
ДОРН: Де, де, де, драги мој.... не смете тако... Ружно је то...
ТРЕПЉЕВ (кроз сузе): Збогом, докторе. Хвала вам...(Одлази)
ДОРН (уздише): Младост, младост!
МАША: Кад човек нема шта да каже, онда обично говори: младост, младост...(Шмрче бурмут.)
ДОРН (одузима јој бурмутицу и баца је у жбуње): То је ружно. (Пауза) У кући, чини ми се, неко свира. Треба да идем тамо.
МАША: Чекајте.
ДОРН: Шта хоћете?
МАША: Још једном хоћу да вам кажем... Хоћу да поразговарам... (Узбуђено) Ја не волим свог оца, али према вама осећам симпатије. Не знам зашто, али свом душом осећам да сте ми блиски... Помозите ми. Помозите ми или ћу учинити глупост, за инат ћу упропастити свој живот... Не могу више...
ДОРН: Како? Како да вам помогнем?
МАША: Ја патим. Нико, нико не зна колико патим! (Спушта му главу на груди, тихо.) Ја волим Константина.
ДОРН: Како су сви нервозни! Како су сви нервозни! I колико љубави... О, зачарано језеро (Нежно) Али шта ја могу, дете моје? Шта? Шта?

Завеса


ДРУГИ ЧИН[уреди]

Терен за крокет. У дубини, с десне стране, кућа са великом терасом, с леве стране се види језеро на коме блешти одсјај од сунца. Леје са цвећем. Подне. Врућина. Поред терена, у хладу старе липе, седе на клупи Арк адина, Дорн и Маша. Дорн на коленима држи отворену књигу. АРКАДИНА (Маши): Устаните. (Обе устају) Станите поред мене. Вама је двадесет и две године, а мени је скоро двапут више. Јевгеније Сергејевичу, ко је млађи од нас две? ДОРН: Наравно А ви. АРКАДИНА: Ето видите... А зашто? Зато што ја радим, ја осећам, ја сам стално у покрету, а ви само седите на једном месту, не ивит е... Моје је правило: да не мислим о будућности. Ја никад не мислим ни на старо ст ни на смрт. Што мора да буде, то се не може избећи. МАША: А ја се осећам као да сам се већ одавно родила, свој живот вучем за собом као бесконачни шлеп... I често немам никакве воље да живим. (Седа) Наравно, све су то ситнице. Треба се продрмати, збацити са себе све то. ДОРН (певуши): „Лепи цветићи моји, збор'те сад ви...” АРКАДИНА: Осим тога, ја сам коректна као Енглез. Ја, драга моја, пазим на себе, као што се каже, увек сам обучена и очешљана цомме ил фаут. Ја да допустим себи да изиђем из куће, макар само у башту, у блузи или неочешљана? Никад. Сачувала сам се зато што никад нисам била аљкава, нисам се запуштала као неки... (Подбочивши се, шета по терену) Ето погледајте А као девојчица. Могла бих и петнаестогодишњу да играм. ДОРН: Дакле, ја ипак настављам. (Узима књигу) Ста ли смо код брашнара и пацова... АРКАДИНА: I пацова. Читајте. (Седа) Уосталом, дајте мени, ја ћу да читам. На мене је ред. (Узима књигу и тражи очима.) I пацова ... А, ево га... (Чита) „И, наравно, за људе из високог друштва исто тако је о пасно да мазе књижевнике и привлаче их у своје друштво као што је опасно за брашнара да гаји пацове у својим амбарима. А међутим их воле. Дакле, кад жена изабере писца кога жели да зароби, она га опседа помоћу комплимената, љубазно сти и угађања...” То је можда тако код Француза, код нас нема ништа од тога, никаквих програма. Код нас се жена, обично, пре него што ће заробити писца, сама заљуби до ушију, то да знате. Не треба далеко тражити, узмите мене и Тригорина. Долази Сорин, поштапајући се, поред њега Нина; Медведенко гура за њима празну фотељу. СОРИН (тоном којим се говори деци): Је л' те? Радујемо се? Данас смо, најзад, весели? (Сестри) Имамо пријатну новост! Отац и маће ха отпутовали су у Твер и ми смо сад слободни читава три дана. АРКАДИНА: Ти спаваш? СОРИН: Не. Пауза. АРКАДИНА: Ти се не лечиш, а то не ваља, брате, СОРИН: Ја бих хтео да се лечим, али ето А доктор не ће. ДОРН: Лечити се у шездесетој години... СОРИН: I у шездесетој години човек жели да живи. ДОРН (јетко): Их! Онда узимајте валеријану. АРКАДИНА: Ја бих рекла да би му добро чинила нека б ања. ДОРН: Па добро. Може да иде у бању. А може и да не иде. АРКАДИНА: Сад разумеј нешто. ДОРН: Нема ту шта да се разуме. Све је јасно. Пауза. МЕДВЕДЕНКО: Петар Николајевич треба да остави дуван . СОРИН: Глупости. ДОРН: Не, нису то глупости. Вино и дуван чине човек а безличним. После цигаре или чашице ракије ви нисте више Петар Николајевич н его Петар Николајевич плус још неко, ваше се ја разлива и ви се односите према себ и самом као према трећем лицу А он. СОРИН (смеје се): Лако је вама филозофирати. Ви сте доста проживели у свом веку, а ја? Служио сам у судској струци двадесет ос ам година, али још нисам живео, ништа нисам искусио, и на крају крајева, а т о је сасвим разумљиво, мени се тек сада живи. Ви сте сити и равнодушни и зато сте склони филозофији, а ја хоћу да живим и зато пијем за ручком херес и пушим цигаре и крај. Ето то је све. ДОРН: Човек треба да озбиљно гледа на живот, а леч ити се у шездесетој години, жалити што се у младости мало уживало, то је, опрос тите ми, лакомисленост. МАША (устаје): Већ је сигурно време за доручак. (По лази лењим, тромим ходом) Утрнула ми је нога. (Одлази) ДОРН: Сад иде да пре доручка тргне чашицу две. СОРИН: Није нашла срећу у животу, сиротица. ДОРН: Све је то којешта, ваше превасходство. СОРИН: Ви говорите као сит човек. АРКАДИНА: Ах, шта може бити досадније од ове симпат ичне сеоске досаде! Врућина, тишина, нико ништа не ради, сви филозофира ју... Лепо је с вама, пријатељи моји, пријатно вас је слушати, али... али седети у својој соби и учити улогу А куд и камо је лепше. НИНА (одушевљено): Дивно! Ја вас разумем. СОРИН: Наравно, у граду је лепше. Седиш у свом каби нету, лакеј никог не пушта без пријаве, телефон... на улици фијакери и тако да ље... ДОРН (певуши): „Лепи цветићи моји, збор'те сад ви.. .” Улази Шамрајев, за њим Полина Андрејевна. ШАМРАЈЕВ: Ево и наших. Добар дан! (Љуби руку Аркад иној, затим Нини.) Врло ми је мило што вас видим у добром здрављу. (Аркади ни) Жена ми каже да се данас спремате заједно с њом у град. Је ли то исти на? АРКАДИНА: Да, спремамо се. ШАМРАЈЕВ: Хм... То је сјајно, али како ћете отићи, драга госпођо? Данас нам коњи возе раж, сви су радници запослени. Којим ћет е коњима ноћи, ако смем питати? АРКАДИНА: Којим? Откуд ја знам А којим! СОРИН: Па ми имамо коње само за вожњу. ШАМРАЈЕВ (узбуђено): Само за вожњу? А одакле ћу да набавим амове? Одакле ћу да набавим амове? Чудновато! Несхватљиво ! Драга госпођо! Опростите, ја се дубоко клањам вашем таленту, спре ман сам да дам за вас десет година живота, али коње вам не могу дати! АРКАДИНА: Али ако ја морам да идем? Чудна ствар! ШАМРАЈЕВ: Драга госпођо, ви не знате шта значи газд инство! АРКАДИНА (плане): То је стара. прича! У том случају ја данас идем у Москву. Погодите негде у селу за мене коње, иначе ћу пешке на станицу. ШАМРАЈЕВ (плане): У том случају ја вам отказујем сл ужбу! Тражите другог управника! (Одлази) АРКАДИНА: Сваког лета се исто понавља, сваког лета ме овде вређају! Никад ме више нећете видети овде! (Одлази на леву страну, где, отприлике, треба да се налази купатило на језеру, мало доцније се види как о она улази у кућу, за њом иде Тригорин с удицама и кофом.) СОРИН (плане): То је дрскост! Права свињарија! Мен и је то додијало на крају крајева. Одмах све коње овамо! НИНА (Полини Андрејевној): Одбити Ирину Николајевну , чувену глумицу! Зар свака њена жеља, чак и ћеф, нису важнији од вашег газдинства? Просто невероватно! ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА (очајно): Шта ја могу? Ставите се у мој положај, шта ја могу? СОРИН (Нини): Хајдемо сестри... Сви ћемо је преклин јати да не иде. Хоћемо ли? (Гледајући у правцу којим је отишао Шамрајев.) Несн осан човек! Деспот! НИНА (не дајући му да устане): Седите, Седите. Ми ћ емо вас одгурати. (Она и Медведенко гурају фотељу.) Ах, ала је то страшно! СОРИН: Да, да, страшно... Али то му неће олако проћ и, сад ћу ја да се објасним с њим. Одлазе; остају само Дорн и Полина Андрејевна. ДОРН: Људи су досадни. У ствари, требало би вашег мужа просто избацити одавде као куфер, а све ће се свршити на томе што ће му се ова стара мама, Петар Николајевич, и његова сестра извинити. Видећете! ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Он је и коње за вожњу послао н а њиву. I сваког дана се дешавају слични неспоразуми. Кад бисте знал и како ме он једи! Ја сам просто болесна; видите, ја сва дрхтим. Ја не поднос им његову грубост. (Преклињући) Јевгеније, драги мој, најмилији мој, узмите ме к себи... Наше време пролази, ми више нисмо млади, бар пред крај живота да не морамо да се кријемо, да лажемо... Пауза. ДОРН: Мени је педесет пет година, касно је мењати живот. ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Знам А ви ме одбијате зато што о сим мене има и других жена које су вам блиске. Све њих не можете узети к себи. Ја то разумем. Опростите, ја сам вам досадила. Нина се појављује поред куће; она бере цвеће. ДОРН: Не, нисте. ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Ја патим од љубоморе. Наравно, ви сте лекар, ви не можете избегавати жене. Ја то разумем.... ДОРН (Нини, која прилази): Како је тамо? НИНА: Ирина Николајевна плаче, Петар Николајевич им а гушење. ДОРН (устаје): Идем да им дам валеријане... НИНА (пружа му цвеће): Изволите! ДОРН: Мерци биен. (Полази ка кући.) ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА (идући за њим): Ала је лепо ово цвеће! (Поред куће, потмулим гласом.) Дајте ми то цвеће! Дајте ми то цв еће! (Пошто јој он да цвеће, она га гужва и баца у страну; обоје улазе у кућу) НИНА (сама): Како је то чудно видети да чувена глум ица плаче, и то још због тако безначајног разлога! Зар није чудно и то што п ознати писац, љубимац публике, о коме пишу у новинама, чије се слике прод ају, кога преводе на стране језике А по цео дан пеца рибу и радује се што је уп ецао два клена. Мислила сам да су славни људи охоли, неприступачни, да они презир у гомилу и својом славом, сјајем свог имена, као да јој се свете зато што она изнад свега ставља високо порекло и богатство. Али ето А они плачу, пецају ри бу, картају се, смеју се и љуте као сви остали... ТРЕПЉЕВ (долази гологлав, с пушком и устрељеним г алебом): Јесте ли сами? НИНА: Сама сам. Трепљев јој спушта пред ноге галеба. НИНА: Шта то значи? ТРЕПЉЕВ: Учинио сам данас подлост А убио сам овог галеба. Мећем га пред ваше ноге. НИНА: Шта вам је? (Диже галеба и гледа га.) ТРЕПЉЕВ (после паузе): Ускоро ћу на исти начин уби ти самог себе. НИНА: Ја не могу да вас познам. ТРЕПЉЕВ: Да, одонда откад ја нисам у стању да поз нам вас. Ви сте се променили према мени, ваш поглед је хладан, моје пр исуство вам смета. НИНА: У последње време постали сте раздражљиви, г оворите некако неразумљиво, некаквим симболима. I овај галеб је т акође сигурно неки симбол, али, опростите, ја га не разумем. (Спушта галеба на клупу.) Ја сам сувише проста да бих вас могла разумети. ТРЕПЉЕВ: То је почело још оне вечери кад је онако глупо пропао мој комад. Жене не праштају неуспех. Ја сам све спалио, све до последњег табака. Кад бисте знали како сам несрећан! Ваша хладноћа је страшна, невероватна, као да сам се пробудио и одједном видео да је језеро пресушило, д а се упило у земљу. Ви сте ми малочас рекли да сте сувише прости да бисте ме могл и разумети. А шта ту има да се разуме? Мој комад се није допао, ви презирете моје надахнуће, сад ме већ сматрате просечним човеком, ништаријом, каквих има много... (Лупи ногом) Како ја то добро видим, како добро видим! То ми сто ји у мозгу као клин, нека је проклет он заједно с мојом амбицијом која ми сиш е крв, сише као змија... (Опазивши Тригорина како долази читајући књигу.) Е но га долази, прави таленат, корача као Хамлет, и такође с књигом. (Подражава) „Речи, речи...” Ово сунце још вам није пришло, а ви се већ смешите, ваш погле д се растопио под његовим зрацима. Нећу да вам сметам. (Брзо одлази) ТРИГОРИН (бележи у бележницу): Шмрче бурмут и пије ракију... Увек носи само црно. У њу је заљубљен учитељ. НИНА: Добар дан, Борисе Алексејевнчу! ТРИГОРИН: Добар дан. Неочекивано је испало тако да ми, изгледа, још данас путујемо. Тешко да ћемо се икад видети. Ја ретко им ам прилике да видим младе девојке, младе и интересантне, ја сам већ заборавио и не могу јасно да предочим себи шта човек осећа у осамнаестој или дев етнаестој години, зато су ми у новелама и причама младе девојке обично неистинит е. Ја бих волео макар један сат да будем на вашем месту да бих сазнао шта ви ми слите и шта сте ви уопште. НИНА: А ја бих волела да будем на вашем месту. ТРИГОРИН: Зашто? НИНА: Да бих сазнала шта осећа познати даровити пис ац. Како се осећа слава? Како ви осећате своју славу? ТРИГОРИН: Како? Вероватно никако. Ја о томе нисам н икад размишљао. (Размисливши) Једно мора би ти тачно: или ви преуве личавате моју славу или се она уопште никако не осећа. НИНА: А кад читате о себи у новинама? ТРИГОРИН: Када ме хвале, мени је мило; а кад ме грд е, после тога сам два дана нерасположен. НИНА: Диван свет! Како вам завидим, кад бисте знали ! Људи имају различиту судбину. Неки животаре досадно, неприметно, сви нал ик једни на друге, сви несрећни; другима је, као на пример вама А ви сте ј едан од милиона, пао у део интересантан живот, светао, пун значаја... Ви сте с рећни... ТРИГОРИН: Ја? (Слежући раменима) Хм... Ето, ви гово рите о слави, о срећи, о некаквом светлом, интересантном животу, а за мене с у све те лепе речи, опростите, исто што и воћни желе, који ја никад не једем. Ви сте врло млади и врло добри. НИНА: Ваш живот је диван! ТРИГОРИН: Чега има у њему нарочито лепог? (Гледа н а сат) Морам ићи да пишем. Опростите, немам времена... (Смеје се) Ви ст е, као што се каже, згазили на мој најмилији жуљ, и зато почињем да се нервир ам и помало да се љутим. Уосталом, хајде да разговарамо. Разговараћемо о мом дивном, светлом животу... Дакле, одакле да почнемо? (Мало поразмисл ивши) Постоје опсесије, кад човек дању и ноћу мисли, на пример, само о месецу; и ја имам такав свој месец. Дању и ноћу ме мори једна наметљива мисао: ја морам да пишем, ја стално заостајем као сељак који је закаснио на воз и, најзад, осећам да умем да сликам само пејзаж, а да сам у свему осталом лаж ан, лажан до сржи. НИНА: Ви сте сувише заузети послом и немате ни врем ена ни воље да схватите свој значај. Нека сте незадовољни собом, али за др уге сте велики и дивни! Да сам ја такав писац као ви, ја бих жртвовала гомили свој живот, али бих била свесна да је њена срећа у томе што се она, та гомила, уздиже до мене; и она би ме возила у кочијама. ТРИГОРИН: Е, баш у кочијама... Шта сам ја, Агамемно н? Обоје се насмеше. НИНА: За срећу бити књижевница или глумица, ја бих поднела и презир својих блиских, немаштину, разочарење, живела бих на манс арди и јела само сув хлеб, патила бих од незадовољства самом собом, од свести о својим недостацима, али зато бих тражила славу... праву, бучну славу... (По крива лице рукама.) Глава ми се врти... Ах! ГЛАС АРКАДИНЕ (из куће): Борисе Алексејевичу! ТРИГОРИН: Зову ме... Сигурно да се пакујемо. А не и де ми се. (Окреће се према језеру) Ето, погледајте каква благодет!... Ди вота! НИНА: Видите ли на оној обали кућу и парк? ТРИГОРИН: Видим. НИНА: То је имање моје покојне мајке. Ја сам се та мо родила. Цео сам живот провела поред овог језера и познајем на њему свако острвце. ТРИГОРИН: Лепо је ту код вас! (Спазивши галеба.) А шта је то? НИНА: Галеб. Константин Гаврилович га је убио. ТРИГОРИН: Лепа птица. Бога ми, не иде ми се. Нагово рите Ирину Николајевну да остане. (Бележи нешто у бележницу.) НИНА: Шта то пишете? ТРИГОРИН: Онако, бележим нешто... Пао ми је на паме т један сиже... (Ставља бележницу у џеп.) Сиже за малу причу: на обали јез ера од детињства живи млада девојка, оваква као ви; воли језеро као галеб, и ср ећна је и слободна као галеб. Али случајно је наишао један човек, видео ју је и п росто из досаде упропастио А као овог галеба. Пауза. На прозору се појављује Аркадина. АРКАДИНА: Борисе Алексејевичу, где сте? ТРИГОРИН: Одмах! (Полази и окреће се ка Нини; пред прозором, Аркадиној.) Шта је било? АРКАДИНА: Остајемо. Триторин улази у кућу. НИНА (прилази рампи; после краћег размишљања): Са н!

Завеса

ТРЕЋИ ЧИН[уреди]

Трпезарија у кући Сорина. Лево и десно врата. Бифе. Орманче с лековима. Посред собе сто. Кофер и кутије за шешире, види се да се в рше припреме за пут. Тригорин доручкује. Маша стоји поред њега. МАША: Све вам то причам као писцу. Можете: да се по служите. Кажем вам по души: да се он озбиљно ранио, ја не бих живела ни тренутка. Па ипак сам храбра. Одлучила сам одједном: ишчупаћу ту љубав из свог с рца, ишчупаћу је из корена. ТРИГОРИН: А на који начин? МАША: Удајем се. За Медведенка. ТРИГОРИН: За оног учитеља? МАША: Да. ТРИГОРИН: Не разумем шта вам то треба. МАША: Волети без наде, годинама стално нешто очекив ати... А овако, кад се удам, нећу имати времена да мислим на љубав, нове бриге угушиће све што је било раније. Ипак је то, знате, промена. Хоћемо ли још по једну? ТРИГОРИН: Да није доста? МАША: Којешта. (Наточи две чашице) Немојте ме тако гледати. Жене пију чешће него што мислите. Мањина пије отворено, као ја, а већина кришом. Тако је то. I само ракију или коњак. (Куца се) Нек' вам је срећн о! Ви сте једноставан човек, штета је што идете. Пију. ТРИГОРИН: Ни мени се не иде. МАША: А ви је замолите да остане. ТРИГОРИН: Не, сад више неће остати. Њен син се пон аша сасвим нетактично. Прво је покушао да се убије, а сада, кажу, хоће да ме позове на двобој. А због чега? Дури се, фркће, проповеда нове форме.... Па з а све нас има места, и за нове и за старе А зашто да се гурамо? МАША: Ту је још и љубомора посреди. Уосталом, то с е мене не тиче. Пауза. Јаков пролази с лева на десно с кофером; ула зи Нина и застаје поред прозора. МАША: Мој учитељ није много паметан, али је добар човек и сиромах, и мене јако воли. Жао ми га је. I његове старе мајке ми ј е жао. А сад, допустите да вам пожелим све најлепше. Не помињите ме по злу. (Чврс то му стеже руку.) Врло сам захвална за ваш пријатељски став према мени. Пошал јите ми своје књиге, свакако с посветом. Само немојте писати „многопоштованој”, него само овако: „Марији, без игде иког свог, која бог би знао зашто живи на овом свету.” Збогом. (Излази) НИНА (пружа према Тригорину руку стиснуту у песницу ): Пар или непар? ТРИГОРИН: Пар. НИНА (уздахне): Не. У руци ми је само једно зрно гр ашка. Ја сам замислила: да ли треба да одем у глумице или не? Кад би ми бар не ко дао савет. ТРИГОРИН: Тешко је ту давати савете. Пауза. НИНА: Ми се растајемо и... можда се више нећемо вид ети. Молим вас да примите од мене за успомену овај мали медаљон. Наредила са м да се урежу ваши иницијали... а с ове стране наслов ваше књиге ,,Да ни и ноћи”. ТРИГОРИН: Како грациозно! (Љуби медаљон.) Диван п оклон! НИНА: Сетите ме се понекад. ТРИГОРИН: Сећаћу се. Сећаћу се вас онакве каква сте били оног ведрог јутра А сећате ли се? Пре недељу дана, кад сте, имали свет лу хаљину... Ми смо разговарали... онда је на клупи лежао бели галеб... НИНА (замишљено): Да, галеб... (Пауза) Више не сме мо да разговарамо, неко долази... Пред, одлазак поклоните ми два минута, пр еклињем вас... Одлази лево; истовремено с десне стране улазе Аркад ина, Сорин у фраку са звездом, затим Јаков, заузет око паковања. АРКАДИНА: Ти, стари, остани код куће. Како ћеш ти с твојим реуматизмом у госте? (Тригорину) Ко је то малочас изишао? Нина? ТРИГОРИН: Да. АРКАДИНА: Пардон, ми смо вас омели... (Седа) Рекла бих да сам све спаковала. Уморила сам се. ТРИГОРИН (чита на медаљону): ,,Дани и ноћи”, стран а 121, 11. и 12. ред. ЈАКОВ (распремајући сто): Хоћемо ли и удице спакова ти? ТРИГОРИН: Дабоме, оне ће ми још требати. А књиге п оклони некоме. ЈАКОВ: Разумем. ТРИГОРИН (за себе): Страна 121, 11. и 12. ред. Шта пише у тим редовима? (Аркадиној) Има ли у овој кући мојих књига? АРКАДИНА: Код брата у кабинету, у оном орману у ћош ку. ТРИГОРИН: Страна 121... (Излази) АРКАДИНА: Збиља, Петре, боље да останеш... СОРИН: Ви одлазите, без вас ће ми бити тешко код ку ће. АРКАДИНА: А шта има у граду? СОРИН: Ништа нарочито, па ипак... (Смеје се.) Полаг аће се камен темељац земског дома и тако даље... Хтео бих за који часак да се отргнем из овог устајалог живота, иначе сам се просто убуђао као ст ара муштикла. Наредио сам да кола дођу у један сат, заједно ћемо кренути. АРКАДИНА (после паузе): Хајде сад А живи овде, не д осађуј се, пази да не назебеш. I пази на мог сина. Чувај га. Поучавај га. (Пауза) Ето, одлазим, а нећу знати зашто је Константин хтео да се убије. Ми слим да је главни узрок била љубомора. Боље је да што пре одведем Тригорина од авде. СОРИН: Шта да ти кажем? Било је и других разлога. Р азумљива ствар А младић, паметан, живи у селу, богу иза леђа, без новаца, бе з ситуације, без будућности. Ништа не ради. Стиди се и боји се свог нерада. Ја г а необично волим, а и он мене воли, па ипак, на крају крајева, њему се чини да ј е он овде сувишан у кући, да живи од милости, као готован... Сасвим разумљиво А самољубље... АРКАДИНА: Муку мучим с њим! (Размишља) Кад би сту пио у службу, шта велиш? СОРИН (звижди, затим неодлучно): Мени се чини да би било најбоље решење кад би му ти... дала мало новаца. Пре свега, он треба да с е пристојно обуче. Погледај, једно те исто одело носи већ три године, иде без ма нтила. (Смеје се) А и мало да се младић разоноди не би било рђаво... Да оде, реци мо, у иностранство... То не би много коштало. АРКАДИНА: Али ипак... Уосталом, одело бих још могла да му купим, али за иностранство... Не, сада му не могу ни одело купити . (Одлучно) Немам новаца! Сорин се смеје. АРКАДИНА: Немам! СОРИН (звижди): Добро. Опрости, драга моја, не љут и се. Ја ти верујем... Ти си великодушна, племенита жена. АРКАДИНА (кроз сузе): Немам ја новаца! СОРИН: Да ја имам новаца, јасна ствар А ја бих му с ам дао, али сад немам ништа, ни пребијене паре. (Смеје се) Целу моју пенз ију узима управник и троши је па земљорадњу, на стоку, на пчеле, и мој новац ба дава пропада. Пчеле гину, краве цркавају, коње никад не могу да добијем... АРКАДИНА: Да, ја имам новаца, али ја сам глумица. С амо тоалете су ме потпуно упропастиле... СОРИН: Ти си добра, мила... Ја те поштујем... Да... Али данас ми опет нешто није добро... (Заноси се) Врти ми се у глави... (Држи се за сто) Мени је зло. АРКАДИНА (уплашена): Петре! (Хоће да га придржи.) П етре, драги мој... (Виче) Помозите ми! Помозите! Улазе: Трепљев са завојем на глави и Медведенко. АРКАДИНА: Њему је зло! СОРИН: Ништа, ништа... (Смеши се и пије воду.) Већ ме је прошло... готово... ТРЕПЉЕВ (мајци): Не плаши се, мама, то није опасно . Ујки се сада то често дешава. (Ујаку) Ујко, треба да прилегнеш мало. СОРИН: Добро, мало... Па ипак идем у град... Одмори ћу се мало и онда идем... Проста ствар... (Полази поштапајући се.) МЕДВЕДЕНКО (води га под руку): Има једна загонетка: ујутру на четири, у подне на две, а увече на три... СОРИН (смеје се): Тачно. А ноћу на леђима. Хвала ва м, могу и сам да идем. АРКАДИНА: Какве глупости! Ја сам га сама молила да оде одавде. ТРЕПЉЕВ: Необично племенит човек! Ето, ти и ја се сада скоро свађамо због њега, а он нам се сада негде у салону или у парку смеје... просвећује Нину, труди се да је коначно убеди како је он геније. АРКАДИНА: Ти уживаш да ми говориш непријатне ствари . Ја поштујем тог човека и молим те да преда мном не говориш о њему ништа р ужно. ТРЕПЉЕВ: А ја га не поштујем. Ти би хтела да га и ја сматрам генијем, али, опрости, ја не умем да лажем, од његових приповеда ка мени се увек смучи. АРКАДИНА: То је завист. Људима који нису даровити, а имају велике претензије, ништа друго не остаје него да поричу праве таленте. I то ми је нека утеха! ТРЕПЉЕВ (иронично): Прави таленти! (Љутито.) Ја с ам даровитији од свих вас, ако хоћете да знате! (Здере завој с главе.) Ви, шмиранти, приграбили сте првенство у уметности и сматрате за законито и истинито само оно што радите ви сами, а све остало тлачите и гушите! Не признајем ја вас! Не признајем ни тебе н и њега! АРКАДИНА: Декадент! ТРЕПЉЕВ: Иди у своје драго позориште и играј у бед ним, глупим комадима! АРКАДИНА: Никад ја нисам играла у таквим комадима. Остави ме на миру! Ниси у стању да напишеш ни бедни водвиљчић. Палан чанин! Готован! ТРЕПЉЕВ: Цицијо! АРКАДИНА: Одрпанко! Трепљев седа и тихо плаче. АРКАДИНА: Ништаријо! (Узбуђено прошета по соби.) Не плачи. Немој плакати... (Плаче) Немој... (Љуби га у чело, у образе, у косу .) Драго моје дете, опрости ми... Опрости својој грешној мајци. Опрости мени, н есрећној. ТРЕПЉЕВ (грли је): Кад би ти знала! Ја сам све изг убио. Она ме не воли, ја више не могу да пишем... Пропали су сви моји снови... АРКАДИНА: Не очајавај... Све ће се лепо свршити. Он ће отпутовати, она ће те опет заволети. (Брише му сузе.) Доста. Ми смо се ве ћ помирили. ТРЕПЉЕВ (љуби јој руке): Да, мама. АРКАДИНА (нежно): Помири се и с њим. Није потребан тај двобој... Је ли да није потребан? ТРЕПЉЕВ: Добро... Само, мама, дозволи ми да се не сусрећем с њим. Тешко ми је... то је изнад моје снаге... (Улази Тригорин) Ето... Идем ја... (Брзо ставља лекове у орманче.) А завој ће ми доктор ставити... ТРИГОРИН (тражи у књизи): Страна 121... 11. и 12. ред... Ево... (Чита) ,,Ако ти кадгод затреба мој живот, дођи и узми га.” Трепљев диже са земље завој и излази. АРКАДИНА (гледа на сат): Скоро ће доћи кола. ТРИГОРИН (за себе): Ако ти кадгод затреба мој живот , дођи и узми га. АРКАДИНА: Надам се да си већ све спаковао? ТРИГОРИН (нестрпљиво): Јесам, јесам... (Размишља) Зашто сам у том зову чисте душе осетио тугу и зашто ми се срце тако болн о стегло?... Ако ти кадгод затреба мој живот, дођи и узми га. (Аркадиној) Да о станемо још један дан! Аркадина одмахује главом у знак одбијања. ТРИГОРИН: Хајде да останемо! АРКАДИНА: Драги мој, ја знам шта те овде задржава. Али савладај се. Ти си се мало опио, отрезни се. ТРИГОРИН: Буди и ти трезвена, буди паметна, разбори та, преклињем те, погледај на све то као прави пријатељ... (Стеже јој руку) Т и си у стању да чиниш жртве... Буди ми пријатељ, пусти ме... АРКАДИНА (јако узбуђена): Зар си толико заљубљен? ТРИГОРИН: Мене нешто вуче њој! Можда је то баш оно што ми је потребно. АРКАДИНА: Љубав паланачке девојке? О, како мало се бе познајеш! ТРИГОРИН: Понекад људи иду, а спавају, тако и ја с ад говорим с тобом, а чини ми се да спавам и видим њу у сну... Обузели су ме слатки, дивни снови... Пусти ме... АРКАДИНА (дрхтећи): Не, не... Ја сам обична жена, с а мном се не може тако говорити... Не мучи ме, Борисе... Мене је страх... ТРИГОРИН: Ако будеш хтела, можеш да постанеш необич на. Младалачка љубав, дивна, поетична, љубав која те диже у свет снова, само она може пружити срећу на земљи! Такву љубав још нисам искусио... У младост и нисам имао времена, обијао сам прагове редакција, борио сам се с немашт ином... А сад, ево је, таква љубав је дошла најзад, зове ме... Зар има смисла д а бежим од ње? АРКАДИНА (љутито): Ти си луд! ТРИГОРИН: Нека сам. АРКАДИНА: Ви сте се сви договорили да ме данас мучи те! (Плаче) ТРИГОРИН (хвата се за главу): Не схвата! Неће да сх вати! АРКАДИНА: Зар сам ја тако стара и ружна да се са мн ом без устручавања може говорити о другим женама? (Грли га и љуби.) О , ти си полудео! Мој лепи, мој дивни... Ти си последња страница мог живота! (Клек не пред њим.) Моја радост, мој понос, моје блаженство... (Грли његова колена. ) Ако ме ти оставиш макар и за један сат, ја то нећу преживети, полудећу, мој н еобични, дивни, господару мој... ТРИГОРИН: Може неко да уђе. (Помаже јој да устане.) АРКАДИНА: Нека, ја се не стидим своје љубави према теби. (Љуби му руке.) Злато моје, луда главо, ти би хтео да лудујеш, али ја нећу, нећу да те пустим!... (Смеје се) Ти си мој... мој... и ово чело је моје, и очи су моје и ова дивна свилена коса је такође моја... Ти си сав мој. Ти си тако да ровит, паметан, најбољи савремени писац, ти си једина нада Русије... Ти има ш толико искрености, једноставности, свежине, здравог хумора... Ти умеш једним потезом да прикажеш оно што је главно, оно што је карактеристично за не ку личност или пејзаж, људи су код тебе живи. О, тебе човек не може читати без оду шевљења! Мислиш да је то ласкање? Да ти ја кадим? Добро, погледај ме у очи. .. погледај... Личим ли ја на лажљивицу? Ето видиш, само ја умем да те ценим, са мо ти ја говорим истину, драги мој, дивни... Хоћеш ли са мном? Је ли? Нећеш ме ост авити?... ТРИГОРИН: Ја немам своје воље... Никад је нисам ни имао... Тром, мек, увек послушан А зар се то може свиђати жени? Узми ме, во ди, али само ме не пуштај од себе ни за тренутак... АРКАДИНА (у себи): Сада је мој. (Лежерно, као да се ништа није десило.) Уосталом, ако хоћеш, можеш да останеш. Ја ћу поћи с ама, а ти ћеш доћи доцније, кроз недељу дана. Збиља, што да се журиш? ТРИГОРИН: Не, кад је већ тако, да пођемо заједно. АРКАДИНА: Како хоћеш. Ако хоћеш заједно, да пођемо заједно... Пауза. Тригорин нешто бележи у бележницу. АРКАДИНА: Шта то бележиш? ТРИГОРИН: Јутрос сам чуо леп израз: ,,Девојачка шум а”... Може ми затребати. (Протеже се) Дакле да идемо? Опет вагони, станице, бифеи, телећи котлети, разговори... ШАМРАЈЕВ (улази): Част ми је да вам са жалошћу јави м да кола чекају. Време је, драга госпођо, да кренете на станицу; воз долаз и у два и пет минута. Молим вас, Ирина Николајевна, будите добри, распитајте се где је сада глумац Суздаљцев? Да ли је жив? Да ли је здрав? Некад смо лумповали заједно... У „Опљачканој пошти” је јединствено играо... С њиме је, сећам се, у Јелисаветграду служио трагичар Исмајлов, такође знаменита личност. .. Немојте журити, драга госпођо, још можете причекати пет минута. Једном су у некој мелодрами играли заверенике, требало је рећи: ,,Упали смо у клопку”, а Измајлов је рекао: „Упали смо у пловку”... (Смеје се.) У пловку! Док он говори, Јаков послује око пртљага, собарица доноси Аркадиној шешир, огртач, сунцобран, рукавице, сви помажу Аркадиној д а се обуче. На врата с леве стране провирује кувар, који мало доцније неодлучно улази. Улази Полина Андрејевна, затим Сорин и Медведенко. ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА (с корпицом): Ево вам мало шљива за пут... Врло су слатке. Можда ћете хтети да се засладите. АРКАДИНА: Ви сте врло добри, Полина Андрејевна. ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Збогом, драга моја! Ако вам нешт о није било по вољи, опростите. (Плаче) АРКАДИНА (грли је): Све је било лепо, све је било л епо. Само не треба плакати. Полина Андрејевна. Пролази наше време. АРКАДИНА: Шта да се ради! СОРИН (у капуту с пелерином, са шеширом на глави, с а штапом у руци, улази с леве стране; пролазећи кроз собу): Сестро, време је, паз и да не закаснимо на крају крајева. Ја идем да седнем у кола. (Излази) МЕДВЕДЕНКО: А ја идем пешке на станицу... да испрат им... Ја ћу брзо... (Излази) АРКАДИНА: Довиђења, драги моји... Ако будемо живи и здрави, на лето ћемо се опет видети... (Собарица, Јаков и кувар љубе јо ј руку.) Не заборавите ме. (Пружа кувару рубљу.) Ево вам рубља за све троје. КУВАР: Најлепша вам хвала, госпођо. Срећан пут! Мно го смо вам захвални! ЈАКОВ: Срећан пут! ШАМРАЈЕВ: Јавите нам се који пут, усрећите нас! Збо гом, Борисе Алексејевичу! АРКАДИНА: Где је Константин? Реците му да одлазим. Треба да се поздравимо. Е, не помињите нас по злу. (Јакову) Да ла сам рубљу кувару, то је за све троје. Сви одлазе на десно. Позорница је празна. Иза позор нице граја, као обично при испраћају. Собарица се враћа да узме са стола корпу са шљивама и опет излази. ТРИГОРИН (враћа се): Заборавио сам свој штап. Он је , изгледа, тамо на тераси. (Полази и код врата с леве стране сусреће се с Нино м која улази. ) То сте ви? Ми одлазимо... НИНА: Ја сам предосећала да ћемо се још видети. (Уз буђено) Борисе Алексејевичу, ја сам се дефинитивно решила, коцка ј е пала, идем у глумице. Сутра већ нећу бити овде, напуштам оца, напуштам све, поч ињем нов живот... Одлазим као и ви... у Москву. Тамо ћемо се видети. ТРИГОРИН (окреће се): Одседните у „Словенском базар у”... Јавите ми се одмах... Молчановка, кућа Грохољског... Ја се жури м... Пауза. НИНА: Још само тренутак... ТРИГОРИН (тихо): Ви сте дивни... Каква је срећа вер овати да ћемо се ускоро видети! (Она му пада на груди.) Ја ћу опет видети о ве дивне очи, неизрециво диван, нежан осмех... ове благе црте, израз анђеоск е чедности... Драга моја... (Дуг пољубац.)

Између трећег и четвртог чина пролазе две године.

ЧЕТВРТИ ЧИН[уреди]

Један од салона у кући Сорина, који је Константин Т репљев претворио у радни кабинет. С леве и десне стране А врата која воде у унутрашње собе. Право А стаклена врата на терасу. Осим обичног салонског на мештаја, у десном углу А писаћи сто, крај врата с леве стране А турски дизан , орман с књигама, књиге на прозорима, на столицама. А Вече. Гори једна лампа п од абажуром. Сумрак. Чује се како шуми дрвеће и завија ветар у димњацима. Но ћни чувар лупа. Медведенко и Маша улазе. МАША (виче): Константине Гавриловичу! Константине Г авриловичу! (Гледа лево десно) Нема никог. Стари сваки час пита где је Кост а, где је Коста... Не може да живи без њега... МЕДВЕДЕНКО: Боји се самоће. (Ослушкује.) Какво пога но време! Већ други дан. МАША (појачава пламен у лампи): На језеру таласи. О громни. МЕДВЕДЕНКО: Напољу је мрак. Требало би наредити да сруше у парку ону позорницу. Стоји гола, ружна, као костур, а завеса клопара на ветру. Кад сам синоћ пролазио онуда, учинило ми се као да неко на њој плаче. МАША: Којешта... Пауза. МЕДВЕДЕНКО: Хајдемо, Маша, кући! МАША (одбија главом): Ја ћу остати овде да спавам. МЕДВЕДЕНКО (преклиње): Маша, хајдемо! Наше дете је сигурно гладно. МАША: Шта је с тим? Матрјона ће га нахранити. Пауза. МЕДВЕДЕНКО: Жао ми га је. Већ трећу ноћ без мајке.. . МАША: Ти си постао досадан. Раније си бар понекад ф илозофирао, а сад само, дете, кући, дете, кући и ништа друго не чујем од те бе. МЕДВЕДЕНКО: Хајдемо, Маша! МАША: Иди сам! МЕДВЕДЕНКО: Твој отац ми неће дати коња. МАША: Замоли га, даће ти. МЕДВЕДЕНКО: Па да га молим. Дакле, ти ћеш доћи сутр а? МАША (шмрче бурмут): Добро, де, сутра. Досадан си.. . Улазе Трепљев и Полина Андрејевна; Трепљев носи ј астуке и ћебе, а Полина Андрејевна чаршаве; спуштају их на турски диван; за тим Трепљев одлази за свој сто и седа. МАША: Зашто то, мама? ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Петар Николајевич је молио да му наместимо код Косте. МАША: Дајте, ја ћу... (Намешта постељу) ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА (уздише): Старац А као дете... (П рилази писаћем столу, и наслонивши се на лакат, разгледа рукопис. Пауза.) МЕДВЕДЕНКО: Па да идем... Збогом, Маша (Љуби жени руку) Збогом, мама. (Хоће да пољуби руку ташти) ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА (нервозно): Хајде, иди с милим бо гом. МЕДВЕДЕНКО: Збогом, Константине Гавриловичу. Трепљев му ћутке пружа руку. Медведенко излази. ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА (гледа у рукопис): Нико није ни с ањао да ћете ви, Коста, постати прави писац. А сад, хвала богу, поче ли су да вам и новац шаљу из часописа. (Помилује га руком по коси.) I пролепшао се... Драги Коста, добри мој, будите мало нежнији према мојој Машењки!... МАША (намештајући постељу) Оставите га, мама. ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА (Трепљеву): Она је мила. (Пауза) Жени, Коста, ништа није потребно, само да је човек нежно погледа. Знам по себи. Трепљев устаје од стола и ћутке излази. МАША: Ето, наљутили сте га! Шта сте га окупили! ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Жао ми те је, Машењка. МАША: Па шта је с тим! ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Боли ме срце због тебе. Ја све в идим, све разумем. МАША: Све су то глуности. Очајничка љубав постоји само у романима. Све су то ситнице. Само не треба човек да се подаје томе и да очекује нешто, очекује да дуне повољан ветар... Ако се у срце увукла љубав А треба је избацити. Ето, обећали су ми да ће преместити мужа у други срез. Кад пређе мо тамо А све ћу заборавити... из срца ћу ишчупати... Из треће собе чује се меланхолични валцер. ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Коста свира. Значи да му је тешк о. МАША (нечујно се два-три пута окрене по ритму валце ра): Главно је, мама, не гледати очима. Нека само преместе мог Семјона, онда ћу, верујте, за месец дана заборавити. Све су то ситнице. Отварају се врата с леве стране. Дорн и Медведенко гурају Сорина у фотељи. МЕДВЕДЕНКО: Сад нас је шесторо у кући. А брашно сед амдесет копејки пуд. ДОРН: Хајде сад, изађи на крај. МЕДВЕДЕНКО: Лако је вама смејати се. Ви имате новац а за бацање. ДОРН: Новаца? За тридесет година лекарске праксе, д раги мој, тешке праксе, јер нисам припадао себи ни дању ни ноћу, пошло ми је з а руком да уштедим само две хиљаде, а и њих сам ту скоро потрошио у иностранс тву. Ја немам ништа. МАША (мужу): Ниси отишао? МЕДВЕДЕНКО (као да се извињава): Шта ћу? Кад ми не дају коња! МАША (јетко, тихо): Ух, само да те не гледам! Фотеља се зауставља у левој половини собе; Полина Андрејевна, Маша и Дорн седају поред Сорина; Медведенко, ожалошћен, повлачи се у страну. ДОРН: Колико је овде промена код вас! Од салона сте направили кабинет. МАША: Овде је Константину Гавриловичу згодније да р ади. Може кад год хоће да изиђе у парк и да тамо мисли. Лупа ноћни чувар. СОРИН: Где је сестра? ДОРН: Отишла је на станицу да дочека Тригорина. Сад ће се вратити. СОРИН: Кад сте већ сматрали за потребно да зовете с естру, значи да сам опасно болестан. (Поћутавши.) Баш је смешно, ја сам опасно болестан, а међутим не добијам никаквих лекова. ДОРН: А шта би сте желели? Валеријане? Соде? Кинина ? СОРИН: Е, почиње филозофија! Ох, ово је напаст! (П оказује главом на диван) Је ли то за мене намештено? ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: За вас, Петре Николајевичу. СОРИН: Хвала вам. ДОРН (певуши): „Месец већ плови по ноћноме небу...” СОРИН: Хоћу да дам Кости сиже за новелу. Она треба да има наслов: „Човек који је хтео.” „Л’ хомме qуи а воула.” У младости с ам некад желео да постанем књижевник А и нисам постао; желео сам да лепо гово рим А а говорио сам страшно рђаво (подражава себе): „И то је све, и тако даље, овај, онај...” Понекад развлачим, развлачим резиме, чак се сав презнојим; желео сам да се оженим А и нисам се оженио; желео сам да увек живим у граду и ето, завршавам свој живот на селу и тако даље. ДОРН: Желео сам да постанем виши грађански саветник А и постао сам. СОРИН (смеје се): За тим нисам тежио. То је дошло с амо по себи. ДОРН: Бити незадовољан животом у шездесет другој г одини А није великодушно. СОРИН: Ала сте ви тврдоглав човек! Разумејте: мени се живи! ДОРН: То је лакомислено. По природним законима свак и живот мора да се заврши. СОРИН: Ви резонујете као сит човек. Ви сте сити и з ато сте равнодушни према животу, вама је свеједно. Али и ви ћете се плашити кад будете умирали. ДОРН: Страх од смрти је животињски страх... Треба га гушити у себи. Свесно се боје смрти само они који верују у вечни живот, који се плаше због својих грехова. А ви сте, прво, атеист, а друго А какве грехове ви имате? Ви сте двадесет пет година служили у судској струци А и то је све. СОРИН (смеје се): Двадесет осам... Улази Трепљев и седа на шамлицу поред Соринових но гу. Маша за цело време никако не скида с њега очију. ДОРН: Ми сметамо Константину Гавриловичу да ради. ТРЕПЉЕВ: Не, ништа. Пауза. МЕДВЕДЕНКО: Допустите да вас питам, господине докто ре, који вам се град у иностранству највише свидео? ДОРН: ðенова. ТРЕПЉЕВ: Зашто ðенова ? ДОРН: Тамо је дивна улична гомила. Изиђеш увече из хотела, а цела улица врви од света. Тумараш тако у гомили без икаквог циља, ова мо онамо, цикАцак, живиш заједно с њом, стапаш се с њом психички и почиње ш веровати да је заиста могућа једна душа целог света, као она коју је некад у ваш ем комаду играла Нина Заречна. Кад сам је већ поменуо, реците А где је са д она? Где је и шта ради? ТРЕПЉЕВ: Вероватно је добро. ДОРН: Говорили су ми да је тобоже почела да води не какав необичан живот. У чему је ствар? ТРЕПЉЕВ: То је, докторе, дугачка прича. ДОРН: А ви испричајте укратко. Пауза. ТРЕПЉЕВ: Она је побегла од куће и живела с Тригори ном. Је ли вам то познато? ДОРН: Јесте. ТРЕПЉЕВ: Имала је дете. Дете је умрло. Тригорин се охладио према њој и вратио се својим старим симпатијама, што се, уосталом, мог ло очекивати. Управо, он није никад ни остављао старе, него, као човек без карак тера, некако је умео па обе стране. Колико ја могу закључити из оног што ми је познато, лични Нинин живот је потпуно промашен. ДОРН: А глума? ТРЕПЉЕВ: С глумом је, изгледа, још горе. Дебитовал а је негде у околини Москве у летњем позоришту, затим је отпутовала у п ровинцију. Ја је онда никако нисам губио из вида и неко време сам свуда ишао за њом. Она је узимала да игра велике улоге, али је играла грубо, без укуса, викала је, имала је оштре гестове. Имала је тренутака кад је знала даровито да узвикне , даровито да умре, али су то били само тренуци. ДОРН: Значи да ипак има дара? ТРЕПЉЕВ: Тешко је рећи. Вероватно има. Ја сам је в иђао, али она није хтела да ме види и хотелска послуга ме није пуштала к њој. Ја сам схватао њено расположење и нисам инсистирао да дође до састанка . (Пауза) Шта бих вам још рекао? Затим, кад сам се већ био вратио кући, почео сам да добијам од ње писма. Паметна писма, срдачна, интересантна; она се није жалила, али сам осећао да је дубоко несрећна: сваки ред је личио на болесн и, напети живац. I машта јој је мало болесна. Потписивала се А Галеб. У „Русалци” в оденичар каже за себе да је гавран, а она је у писмима стално понављала да је галеб. Сада је овде. ДОРН: Како овде? ТРЕПЉЕВ: У вароши, у гостионици. Већ пет дана живи тамо у собама за преноћиште. Био сам отишао до ње, а и Марија Илини шна је одлазила, само она никог не прима. Семјон Семјонович уверава да ју је јуче п осле ручка видео у пољу, две врсте одавде. МЕДВЕДЕНКО: Да, видео сам је. Ишла је пут вароши. Ј а сам је поздравио, питао сам је што не сврати код нас. Рекла је да ће сврати ти. ТРЕПЉЕВ: Неће она свратити. (Пауза) Отац и маћеха неће да знају за њу. Свуда су поставили стражаре и наредили им да је не пуштају чак ни да приђе њиховом имању. (Заједно с доктором прилази писаће м столу) Како је лако, докторе, бити филозоф на хартији и како је то тешко у животу! СОРИН: Дивна је то девојка била. ДОРН: Шта кажете? СОРИН: Дивна је то, велим, била девојка. Виши грађа нски саветник Сорин био је чак у њу заљубљен неко време. ДОРН: Стари Дон Жуан. Чује се смех Шамрајева. ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Чини ми се да су наши дошли са с танице... ТРЕПЉЕВ: Јесте, чујем мамин глас. Улазе Аркадина и Тригорин, за њима Шамрајев. ШАМРАЈЕВ (улазећи): Ми сви старимо, трошимо се под утицајем стихија, а ви сте, драга госпођо, још увек млади... Светла блуза, живо ст, грација... АРКАДИНА: Ви опет хоћете да ме урекнете, досадни чо вече! ТРИГОРИН (Сорину): Добро вече, Петре Николајевичу. А ви опет болујете? Не ваља вам то! (Опазивши Машу, радосно.) Марија Илин ишна! МАША: Јесте ли ме познали? (Стеже му руку.)

ТРИГОРИН: Јесте ли удати? МАША: Одавно. ТРИГОРИН: Срећни? (Поздравља да с Дорном и Медведе нком, затим неодлучно прилази Трепљеву.) Ирина Николајевна ми је рекла да сте већ заборавили старо и да се више не љутите. Трепљев му пружа руку. АРКАДИНА (сину): Борис Алексејевич ти је донео једа н часопис с твојом новом причом. ТРЕПЉЕВ (узима свеску, Тригорину): Хвала вам. Ви с те врло љубазни. Седају. ТРИГОРИН: Шаљу вам поздраве ваши поштоваоци... У П етрограду и у Москви свет се интересује за вас, сви ме питају о вама. Пи тају како изгледате, колико вам је година, јесте ли црномањасти или плави. Однекуд сви мисле да нисте више млади. I нико не зна ваше право презиме, јер све штампате по д псеудонимом, ви сте тајанствени као Гвоздена маска. ТРЕПЉЕВ: Хоћете ли дуго код нас остати? ТРИГОРИН: Не, још сутра мислим за Москву. Морам. Жу рим се да довршим новелу, осим тога обећао сам да дам нешто за зборни к. Једном речју А стара прича. Док они разговарају, Аркадина и Полина Андрејевна с тављају посред собе сточић за картање и отварају га. Шамрајев пали свеће, нам ешта столице. Ваде из ормана томболу. ТРИГОРИН: Време нас је нељубазно дочекало. Ветар ј е страшно јак. Сутра изјутра, ако се смири, идем на језеро да пецам. Оси м тога, треба да погледам парк и оно место где је А сећате ли се? А извођен в аш комад. Код мене је сазрео један мотив, треба само обновити у сећању место ра дње. МАША (оцу): Тата, дозволи мом мужу да узме коња! О н мора кући. ШАМРАЈЕВ (подражава је): Коња... Кући... (Строго) Сама си видела: малочас смо слали на станицу. Нећемо га ваљда опет замарат и. МАША: Али има и других коња... (Видећи да отац ћут и, одмахне руком.) Од вас нешто тражити... МЕДВЕДЕНКО: Маша, идем ја пешке. Бога ми... ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА (уздише): Пешке, по таквом времен у... (Седа за сточић) Изволите, господо. МЕДВЕДЕНКО: Па само шест врста... Збогом... (Љуби жени руку.) Збогом, мама. (Ташта му нерадо пружа руку да је пољуби.) Ј а не бих никог узнемиравао, али дете... (Клања се свима) Збогом... (Излази; ид е као да је нешто скривио) ШАМРАЈЕВ: Нека, стићи ће. Није генерал. ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА (куца по столу): Изволите, господ о. Да не губимо време, скоро ће нас звати на вечеру. Шамрајев, Маша и Дорн седају за сто. АРКАДИНА (Тригорину): Кад наступе дуге јесење вече ри, овде се игра томбола. Ето, погледајте. Старинска томбола, њоме смо се играли још с покојном мајком док смо још били деца. Хоћете ли пре вечере једну партију с нама? (Седа с Тригорином за сто.) Игра је досадна, али ако се ч овек навикне, може да се поднесе. (Дели свима по три карте.) ТРЕПЉЕВ (прелистава часопис): Своју причу је прочи тао, а моју чак није ни расекао. (Спушта часопис на писаћи сто, затим полаз и вратима с леве стране; пролазећи поред мајке, љуби је у косу.) АРКАДИНА: А ти, Коста? ТРЕПЉЕВ: Опрости, нисам расположен... Прошетаћу се мало. (Излази) АРКАДИНА: Улог А десет копејки. Докторе, уплатите з а мене. ДОРН: Хоћу. МАША: Јесу ли сви уплатили? Ја почињем... Двадесет два! АРКАДИНА: Имам. МАША: Три! ДОРН: У реду. МАША: Јесте ли ставили три? Осам! Осамдесет један! Десет! ШАМРАЈЕВ: Немој да се журиш. АРКАДИНА: Како су ме у Харкову дочекали, боже мој, још ми се врти у глави! МАША: Тридесет четири! Иза позорнице се чује меланхолични валцер. АРКАДИНА: Студенти су ми приредили овације... Три к орпе, два венца, и ово... (Скида с груди брош и баца га на сто.) ШАМРАЈЕВ: Лепа ствар... МАША: Педесет! ДОРН: Тачно педесет? АРКАДИНА: Ја сам имала изванредну тоалету. Не кажем да ми се ово или оно не може оспорити, али што се облачења тиче А умем да се обучем. ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА: Коста свира. Тешко му је, јадник у. ШАМРАЈЕВ: У новинама га јако грде. МАША: Седамдесет седам! АРКАДИНА: Не треба да обраћа пажњу на то. ТРИГОРИН: Он нема среће. Никако не може да погоди п рави тон. Нешто чудно, неодређено, неки пут А чак налик на бунцање. Нијед не живе личности. МАША: Једанаест. АРКАДИНА (окрене се Сорину.): Петре, је ли ти досад но? (Пауза) Спава. ДОРН: Спава виши грађански саветник. МАША: Седам! Деведесет! ТРИГОРИН: Кад бих живео на оваквом имању, крај јез ера, мислите да бих нешто писао? Ја бих победио у себи ту страст и само бих п ецао рибу. МАША: Двадесет осам! ТРИГОРИН: Ухватити гргеча или костреша то је право блаженство! ДОРН: А ја верујем у Константина Гавриловича. Нешто код њега има! Нешто има! Он мисли сликама, приче су му сликовите, упеча тљиве, ја их снажно осећам. Штета је само што нема одређених задатака. Учини ут исак на читаоца А и ништа више, а то није доста. Ирина Николајевна, радујете ли се што вам је син књижевник? АРКАДИНА: Замислите, још нисам читала његове ствар и. Немам времена. МАША: Двадесет шест! Трепљев полако улази и прилази свом столу. ШАМРАЈЕВ (Тригорину): А код нас је, Борисе Алексеје вичу, остала једна ваша ствар. ТРИГОРИН: Која? ШАМРАЈЕВ: Једном приликом је Константин Гаврилович убио галеба, а ви сте ме замолили да дам да вам се направи од њега пуње на птица. ТРИГОРИН: Не сећам се. (Присећа се) Не, не сећам се ! МАША: Шездесет шест! Један! ТРЕПЉЕВ (широм отвара прозор, ослушкује): Ала је ј езиво напољу! Не знам зашто сам тако узнемирен. АРКАДИНА: Коста, затвори прозор, дува. Трепљев затвара прозор. МАША: Осамдесет осам! ТРИГОРИН: Код мене томбола, господо. АРКАДИНА (весело): Браво, браво! ШАМРАЈЕВ: Браво! АРКАДИНА: Овај човек увек и свуда има среће. (Устај е) А сад хајдемо да презалогајимо штогод. Наш славни гост данас није ру чао. Наставићемо после вечере. (Сину) Коста, остави своје рукописе, хајдем о да вечерамо. ТРЕПЉЕВ: Нећу, мама, ја сам сит. АРКАДИНА: Како год хоћеш. (Буди Сорина) Петре, да в ечерамо! (Узима Шамрајева испод руке.) Причаћу вам како су ме дочек али у Харкову... Полина Андрејевна гаси на столу свеће, затим она и Дорн гурају фотељу. Сви излазе на леву страну; на позорници остаје само Тре пљев за писаћим столом. ТРЕПЉЕВ (спрема се да пише; летимице чита оно што је већ написано): Ја сам тако много говорио о новим формама, а сад осећам да и сам мало помало падам у шаблон. (Чита) „Плакат на огради гласи... Б ледо лице, оивичено тамном косом...” Гласи, оивичено... То је глупо. (Прецртав а) Почећу од тренутка кад је јунака пробудио пљусак, а све остало напоље. Опис месечине дуг је и префињен. Тригорин има вештине, он се израдио, лако је њему. Код њега на брани блешти грлић разбијене боце и црни се сенка воденичког точка А и месечна ноћ је готова, а код мене А и блага светлост, и лако треперење звезда и далеки звуци клавира који се топе у мирном мирисном ваздуху... То се не може изд ржати. (Пауза) Да, ја све више долазим до уверења да није реч о старим или н овим реформама, него да човек треба да пише не мислећи ни на какве форме, д а пише зато што му речи слободно теку из душе. (Неко куца на прозор поред с тола.) Ко је то? (Гледа кроз прозор.) Ништа се не види... (Отвара стаклена врата и гледа у башту.) Неко је потрчао низ степенице. (Викне) Ко је ту? (Излази; ч ује се како брзо иде преко терасе; за пола минута се враћа с Нином Заречном.) Нина! Нина! (Нина му спушта главу на груди и пригушено јеца. Дирнут) Нин а, Нина! То сте ви... ви... Као да сам предосећао, целога дана ми је било тако тешк о на срцу. (Скида јој шешир и огртач.) О, добра моја, драга моја, она је дошла! Н ећемо плакати, нећемо! НИНА: Овде неког има. ТРЕПЉЕВ: Нема никог. НИНА: Затворите врата, може неко да уђе. ТРЕПЉЕВ: Нико неће ући. НИНА: Ја знам. Ирина Николајевна је овде. Закључај те врата... ТРЕПЉЕВ (закључава врата с десне стране, прилази вратима с леве): Овде нема кључа. Ставићу ту фотељу. (Ставља фотељу пред в рата.) Не бојте се, нико неће ући. НИНА (гледа га пажљиво у лице): Дајте да вас погле дам. (Окреће се) Овде је топло, лепо... Некад је ту био салон. Јесам ли се ј ако променила? ТРЕПЉЕВ: Да... Смршали сте и очи су вам дошле вели ке. Нина, заиста је чудно што вас видим. Зашто ме нисте пуштали да дођем к вама? Зашто досад нисте дошли? Ја знам да сте овде већ скоро недељу дана... Ја сам с ваког дана одлазио к вама по неколико пута, стајао испод вашег прозора као пр осјак. НИНА: Бојала сам се да ме ви мрзите. Сваке ноћи сан јам како ме гледате и не можете да ме познате. Кад бисте знали! Од првог дан а после доласка стално сам лутала овуда... поред језера. Поред ваше куће сам б ила много пута и нисам се могла решити да уђем. Хајде да седнемо. (Седају) Ха јде да седнемо и да разговарамо. Овде је лепо, топло, интимно... Чујете ли ветар? Код Тургењева има једно место: „Благо ономе ко у такву ноћ седи у кући, ко има свој топли кутак.” Ја сам А галеб... Не, то није оно. (Трља ч ело) Шта сам почела?... Да... Тургењев... ,,I нека помогне бог свима бескућницим а и луталицама...” Ништа... (Јеца.) ТРЕПЉЕВ: Нина, опет ви... Нина! НИНА: Ништа, тако ми је лакше... Већ две године нис ам плакала. Синоћ касно отишла сам у парк да погледам да ли је још читава н аша позорница... А она још стоји. Заплакала сам први пут после две године и би ло ми је лакше, душа ми се мало разведрила. Видите, више не плачем. (Узима га за ру ку.) Дакле, постали сте књижевник... Ви сте књижевник, а ја глумица... Об оје смо упали у вртлог... Живела сам срећно, као дете А чим се пробудим ујутру, пева м; волела сам вас, сањала о слави, а сада? Сутра ујутру морам да путујем за Јел ец у трећој класи... са сељацима, а у Јелецу ће ме образовани трговци сале тати комплиментима. Живот је груб! ТРЕПЉЕВ: Зашто у Јелец? НИНА: Потписала сам ангажман за целу зиму. Време је већ да путујем. ТРЕПЉЕВ: Нина, ја сам вас клео, мрзео, цепао ваша писма и фотографије, али сам сваког тренутка био свестан да је моја душа зан авек везана за вас. Нисам у стању да вас заборавим, Нина. Откако сам изгубио вас и почео да објављујем своје приче, живот ми је постао неподношљив А ја п атим... Моја се младост одједном прекинула и мени се чини да сам већ прожив ео на свету деведесет година. Ја вас зовем, љубим земљу по којој сте ви газили; куд год погледам, свуда ми излази пред очи ваше лице, овај нежни осме х који ми је зрачио у најлепшим годинама мог живота... НИНА (збуњено): Зашто он тако говори, зашто он так о говори! ТРЕПЉЕВ: Ја сам потпуно сам, не греје ме ничија љ убав, мени је хладно као у подземљу; све што напишем, све је то суво и мрач но. Останите овде, Нина, преклињем вас, или ми допустите да пођем с вама. Нина брзо ставља шешир на главу и облачи огртач. ТРЕПЉЕВ: Зашто, Нина? Молим вас, Нина... (Гледа је како се спрема.) Пауза. НИНА: Моја кола стоје код капијице. Немојте ме испр аћати, идем сама... (Кроз сузе) Дајте ми воде... ТРЕПЉЕВ (даје јој да пије): Куда ћете сада? НИНА: У варош. (Пауза) Је ли овде Ирина Николајевна ? ТРЕПЉЕВ: Јесте... У четвртак је ујаку позлило, ми смо јој брзојавили да дође. НИНА: Зашто говорите да сте љубили земљу по којој сам ја газила? Мене треба убити. (Клоне, наслони се на сто.) Страшно сам умор на! Кад бих се могла одморити... одморити! (Диже главу) Ја сам галеб... Не, то није оно. Ја сам глумица! Па да! (Чује смех Аркадине и Тригорина, ос лушкује, затим притрчава вратима с леве стране и гледа кроз кључаоницу.) I он је ту... (Враћа се Трепљеву) Па да... Ништа... Дабоме... Он није веровао у моје способности, само се смејао мојим сновима, и мало помало и ја сам престала да в ерујем и клонула духом... Ту су још биле љубавне бриге, љубомора и увек А с трах за дете... Постала сам ситна, безначајна душа, играла сам механички... Нис ам знала куд ћу с рукама, нисам умела да стојим на позорници, нисам владала с војим гласом. Ви не разумете то стање А кад човек осећа да одвратно иг ра. Ја сам А галеб. Не, то није оно... Сећате ли се како сте једном приликом убили галеба? Случајно је наишао један човек, видео, и просто из досаде упропастио.. . Сиже за малу причу... Не, то није оно... (Трља чело) Шта сам оно хтела?... Ја г оворим о позоришту. Сад је друкчије... Сад сам права глумица, играм с уживање м, са заносом, опијам се на позорници и осећам да сам дивна. А сада, док живим овде, ја стално идем пешке, идем и мислим, мислим и осећам како расту моје душе вне снаге... I сада знам, разумем, Коста, да у нашем послу А било да играмо н а позорници или пишемо А није главно слава, сјај, све оно о чему сам сањала; главно је да човек уме подносити патњу. Да уме носити свој крст и веровати. Ја верујем и није ми тако тешко; кад мислим о свом позиву, ја се не бојим живота. ТРЕПЉЕВ (тужно): Ви сте нашли свој пут, ви знате к уда идете, а ја се још једнако вртим у хаосу снова и слика, а не знам зашто и коме то треба. Ја не верујем ни у шта и не знам у чему је мој позив. НИНА (ослушкује): Пст... Идем ја. Збогом. Кад поста нем велика глумица, дођите да ме видите. Обећавате ли? А сада... (Стеже му рук у) Већ је касно. Једва се држим на ногама... Ја сам исцрпљена, гладна сам... ТРЕПЉЕВ: Останите, донећу вам да вечерате... НИНА: Не, не... Немојте ме испраћати, идем сама... Кола су ми близу... Дакле, она га је довела собом? Па шта, свеједно. Кад видит е Тригорина, не говорите му ништа... Ја га волим. Волим га чак јаче него раније ... Сиже за малу причу... Волим, волим страсно, волим као очајник. Лепо је било нека д, Коста! Сећате ли се? Како је ведар, топао, радостан, чист био живот, каква су била осећања А осећања која личе на нежно, суптилно цвеће... Сећате ли се?... ( Рецитује) „Људи, лавови, орлови и јаребице, рогати јелени, пловке, пауци, неме рибе к оје су обитавале у води, морске звезде и они који се нису могли оком сагледати А је дном речју, сви животи, сви животи, сви животи, прешавши свој тужни круг, угаси ли су се... Прохујале су хиљаде векова откако на земљи нема ниједног живог бића, и овај јадни месец узалуд пали свој фењер. На ливади се више не буде кричући ждрали, а хруштеви се више не чују у липовим шумицама...” (Нагло загрли Трепљева и побегне кроз стаклена врата.) ТРЕПЉЕВ (после паузе): Зло, ако је неко сретне у б ашти и каже мами... То може ожалостити маму... (У току од два минута ћутке цепа све своје рукописе и баца нод сто, затим откључава врата на десној страни и излази.) ДОРН (трудећи се да отвори врата с леве стране): Чу дновато, изгледа да су врата закључана... (Улази и ставља фотељу на своје мес то.) Трка с препонама. Улазе Аркадина, Полина Андрејевна, за њима Јаков с флашама и Маша; мало доцније Шамрајев и Тригорин. АРКАДИНА: Црно вино и пиво за Бориса Алексејевича с тавите овамо, на сто. Ми ћемо играти и пити. Хајде да седнемо, господо. ПОЛИНА АНДРЕЈЕВНА (Јакову): I одмах донеси чај... ( Пали свеће и седа за сточић.) ШАМРАЈЕВ (прилази с Тригорином орману): Ево, то је она ствар о којој сам вам говорио... (Вади из ормана пуњеног галеба.) Ва ша наруџбина. ТРИГОРИН (разгледа галеба): Не сећам се! (Присећа с е) Не, не сећам се! С десне стране иза позорнице чује се пуцањ. Сви се тргну. АРКАДИНА (уплашено): Шта је то? ДОРН: Ништа. Мора бити да је нешто пукло у мојој ру чној апотеци. Не брините се. (Излази на десну страну, враћа се за пола минута.) Дабоме. Експлодирала је флашица с етром. (Певуши) „Ја пред тобом опет сав о чаран стојим...“ АРКАДИНА (седа за сто): Уф, ала сам се уплашила! То ме је подсетило на оно... (Покрива лице рукама) Чак ми се смркло пред очима. ДОРН (прелистава часопис, Тригорину): Овде је пре д ва месеца био штампан један чланак... писмо из Америке, и ја сам хтео да вас питам згодном приликом... (Обгрли Тригорина око струка и води га ка рампи.) ...Како ме необично интересује то питање... (За један тон ниж е, тихо.) Склоните одавде на неки начин Ирину Николајевну. Константин Гаврилович се убио.

Завеса

1896. </поем>