СКАЗАЊЕ ЧЕТВРТО
СКУП ТРОЈАНА:
О пуна славе
над све државе,
мајко весела 435
витешкијех дјела,
свијетла Грецијо,
ку вишњи мио
сваком с небеси
крипости уреси, 440
у твоје крило
примаш нас мило
свуди познане
славне Тројане.
Храбрени води 445
нас Париде оди,
кога је дика
свуда велика.
Он свом крипости
и свом липости 450
достоји праву
на свијету славу.
Нега примиле
тројанске виле
све љубко дворе 455
све за њим горе
Блага бесједа,
слађа од меда,
ку вил на свити
не ће ранити? 460
Вриједна су дила
свакому мила,
ка дружи славна
лиј епос наравна.
ЈЕДАН ОД СКУПА:
О дубраво Иде горе, 465
чије смјење, чија дила
у страшиво тебе море
из роднога приније крила?
Доста тобом вихри обијесни
и на суху завијаху, 470
када пласи и несвијесни
на те мнократ удираху.
Погубне си посред воде
зла трпјети веле гора
подложена на све згоде 475
и од вихар и од мора.
Ти дубраву гласовиту,
о Фариде младче смиони,
у пучину валовиту
из родјене горе дони, 480
и пун смјења и плахости
смионијем плавим море бродиш,
гди тројанске све младости
цвијет избрани с тобом водиш.
Ни те може уставити 485
од смиона сегај дила
мајка и ћаћко твој честити,
ни Касандра сестра мила.
Она с прамим раскосана
вапијаше у глас врли: 490
пут родна се врати стана,
на погубе тве не хрли.
Ах, колико тва љубљена
лијепа Еноне суза проли;
бивши с тобом раздијељена, 495
које оћутје туге и боли;
лијепа Еноне, ка с тобоме
у млађахна твоја лита,
бивши у руху пастијерскоме,
заљуби се од дјетета. 500
У дубовој јоште кори
расту слова, која веле,
ко љепоту рајску двори
младе дикле (ти) веселе:
да ће прије Занто ријека 505
хрлијем тијеком на зад ити,
нег ти другу вил до вијека
ван Еноне тве љубити.
Ниједна љубав, молба ниједна,
ниједне силе ни заставе 510
не уставл'јају срца вриједна,
да не слиједи вјечне славе.
СКУП ТРОЈАНА:
Ах, срећна ти и честита
на умрлом свијету овому 515
бјеху прва стара лита,
кад живијаше свак о свому.
Од размирја, боја и гњева
тад не бјеше успомене,
ни бродијаху смиона дријева 520
валовите морске пјене.
Још не бјеше моје и твоје
изумјела нагла жеља;
драге и миле свак покоје
уживаше сред весеља. 525
Ти, пожудо од туђега,
мир одагна, немир стави,
и за пораз свијета овега
скова оружја, згради плави,
нека с грабшам неправима 530
људски народ иште смеће,
и колико веће има,
толико се пружи веће.
Сумњим, да ти и Парида
научи морске тећ валове, 535
и плави му још сазида,
с кијем у стране дође ове.
За ки узрок ми не знамо
он се стави на ове путе,
ну величак страх имамо 540
од жестоке смеће љуте.
Од сумње је моћ велика,
а таји се често и крије
под пријатељство варка прика,
у оружану вјере није. 545
Ти, велики краљу од неби,
ки све ода зла браниш пуке,
и у руках све су теби
краља мисли и одлуке,
молимо те сви приклони, 550
од тешкијех нас брани згода,
боје одрени, смеће уклони,
и жудјени мир нам пода.
