Два се млади облађају[1]
У тој гори сур јелове[2]
Од дивојке од цареве.
Тако рече та дивојка,
Та дивојка та царева: 5
»Ко пристрили дуга луга,
Дуга луга сур јелова,
Тому даје цар дивојку,
А царица добра коња.«
Запе лука царев слуга, 10
I убада бојне стриле,
I он стрили дуга луга,
Дуга луга сур јелова,
I он стрили, не пристрили.
Паде стрила насрид луга, 15
Насрид луга сур јелова.
Два се млади обладају
У тој гори сур јелове
Од дивојке од цареве.
Тако рече та дивојка, 20
Та дивојка та царева:
»Ко пристрили дуга луга,
Дуга луга сур јелова,
Тому даје цар дивојку,
А царица добра коња.« 25
Запе лука Сребровчићу,
Сребровчићу млад витезу,
I убада бојне стриле,
I он стрили дуга луга,
Дуга луга сур јелова, 30
I он стрили и дострили.
Паде стрила накрај луга,
Накрај луга сур јелова.
Њему даје цар дивојку,
А царица добра коња. 35
Тако вели царев слуга:
»Мала т' фала, Сребровчићу,
Сребровчићу млад витезу.
Љубио сам ју девет лита,
А десето теб' ју дајем.« 40
Заплака се та дивојка,
Та дивојка та царева:
»Давор моје било лице,
Било лице, црне очи,
У кога сте сагледале? 45
Сребровчића, млад витеза.
Давор моја руса коса,
Коме ћете руке тиштит?
Сребровчићу млад витезу.«
„Збомик за народни живот и обичаје Јужних Славена". Југ. Академија. Загреб, 1933., XIX/1, стр. 181-196, Јоца Ћосић, »Народне пјесме (Рекаш у Румуњској)-Прво коло., песма бр. 3. стр.182-183.
