Дундо Мароје/Пролог Дугог Носа, негроманта

Дундо Мароје
Писац: Марин Држић

ДУГИ НОС, негромант, говори:

ДУГИ НОС: Ја Дуги Нос, негромант од велицијех Индија, називам добар дан, мирну ноћ и притило годиште свитлијем, узмножнијем дубровачкијем властелом, а поздрављам ови стари пук: људи-жене, старе-младе, велике и мале, пук с киме мир станом стоја а рат издалека гледа, рат погуба љуцке нарави. Ја што јесу три године, ако се споменујете, путујући по свијету срјећа ме доведе у ови ваш честити град, и од моје негроманције указах вам што умјех. Сцијеним да нијесте заборавили како вам Плацу, ту гдје сједите, у час главом овамо обрнух и указах прид очима, а на њој бијехоте; и опет ју створих у зелену дубраву, од шта плакијер имасте; и захвалисте ми, и плату имах, што катанце ставих на њеке зле језике који за зло имају оно што им се за добро чини. Сад, будући ме вјетар опета к вами догнао срјећом вашом у ово бријеме од поклад, одлучио сам не проћ тако да вас којомгоди лијепом ствари не обеселим. Ма прије нег вам што моје негроманције укажем, хоћу вам одкрит један секрет који досле од овизијех страна ниједан човјек ни мудар ни триш мудар није знао, од шта се су скуле од мудараца вазда веома чудиле и веома напастовале, - секрет достојан да га ви знате, племенити и вриједни Дубровчани. Знате ер кад се, јес три године, од вас одијелих, ончас су упутих пут Индија Велицијех, гдје осли, чапље, жабе и мојемуни језиком говоре. Отоле обрнух пут Малијех Индија, гдје пигмалеони, човуљици мали, с ждралови бој бију. Отоле отегнух ногâ к Новијем Индијама, гдје веле да се пси кобасами вежу, и да се од злата балотами на цуње игра, гдје од жаба кант у сцјени бијеше како међу нами од славица. У Старе Индије отоле хтјех наприједа проћ, ма ми би речено ер се већ наприједа не море проћ. Рекоше ми да су тамо Старе Индије, и да у Старе Индије нитко не море поћ, говорећи: "Упријечило се је ледено море, које се не море бродити, и врла вјечна зима, која галатину од живијех људи чини"; а с другу страну вељаху да горуште сунце и паљевито љето дан без ноћи не да не тачам живу човјеку приступит, ма земљи од врућине плод плодит. I рекоше ми: "По негроманцији само у те стране може се проћ". Како ја то чух, отворих моја либра од негроманције, - што ћете ино? У хип, у час угледах се у Индијах Старијех!

Туј нађох прави живот, весело и слатко бријеме од пролитја, гди га не смета студена зима, и гдје ружи и разликому цвитју не догара горуште љето, и гдје сунце с источи води тихи дан само од дзоре до источи и од источи до дзоре; а свитла звизда даница не скрива се како овди меу вами, ма свитло своје лице на билому прозору на свак час каже; а дзора, која руменими и бијелим ружами цафти, и не дијеља се с очију од дразијех ки ју гледају; а слатки жубер од разлицијех птица са свијех страна вјечно весеље чине. А остављам воде бистре, студене ке, одасвуд текући, вјечну храну зеленим травам и густому дубју дају; а богата поља не затварају драчом слатко, лијепо, зрјело воће, ни га лакомос брани људем, ма отворено све свакому стоји. Туј не има имена "моје" и "твоје", ма је све опћено свијех, и свак је господар од свега. А људи који те стране уживају људи су блази, људи су тихи, људи мудри, људи разумни. Нарав, како их је уресила памети, тако их је и љепотом уљудила: сви опћено узраста су учињена; њих не смета ненавидос, ни лакомос влада; њих очи управ гледају, а срце им се не машкарава; срце носе прид очима, да свак види њих добре мисли; и, за дугијем мојијем бесјеђењем не доморит вам, људи су који се зову људи назбиљ.

I за ријет вам све што сам видио, и да ме боље разумијете, видјех у тјезијех странах, у једному зграду велику, високу и веле урешену, једна писма и од камена човуљица, веле учињено, образа од мојемуче, од папагала, од жвирата, од барбаћепа; људи с ногами од чапље, стаса од жабе; тамаше, изјеше, глумци, феца од љуцкога народа. Упитах који су ово образи, што ли хоће толика грубоћа, толик несмирна од лица човјечанскијех ријет. Рекоше ми да негроманти у стара брјемена, како то буд' ја, по негроманцији доходећи у њих стране и доносећи диверсе трговине за отуда злато односит, ер се у ријеках тамо велико злато находи, доношаху међу ине жвирата, човуљица, барбаћепа од дрва, образа од папагала, од мојемуча, од жаба, осластијех, козјијех и на сваки начин.

I жене од тизијех страна, - како и наше, које полакшу памет имају од људи, - гледајући те образе, почеше се смијејат како од ствари ку прије не бијеху видјели, и рекоше: "Смијешно ти би било да ови људи могу ходит и говорит!" I рекоше негромантом: "Ви сте негроманти; ако хоћете да од овизијех страна злата однесете, учините по вашој негроманцији да ови човуљици оживе, и да почну ходит и говорит, ер би тада на прави начин смијешни били, а таки мртви не ваљају ништа". Негроманти, за лакомос од злата, даше дух жвиратом, барбаћепом, човуљицом, образом од папагала, од мојемуча, од жаба, осластијем, козјијем и од тезијех начина. Ти људици, како имаше дух, почеше ходит, говорит и смијешнице чинит по таки начин, ер се нигдје гозба ни пир не чињаше гдје они не би дозвани били. Мислите је ли смијешна ствар била гледат те образе у то прво бријеме гдје тамаше!

I, за довршит бесједу, ови образи од папагала, од мојемуча, од жаба, жвирати, барбаћепи и с козе удрени и, за у краће ријет, људи нахвао, почеше се плодит и мијешат с женами назбиљ по таки начин, ер се људи нахвао толико почеше умнажат, ер поче веће броја бит од људи нахвао нег људи назбиљ. I ти људи нахвао од руке им иде учинит једну коњуру, да из госпоцтва изагну људи назбиљ. Људи назбиљ то узазнавши скочише, узеше оружје, изагнаше све те људи нахвао и не ктјеше да један цигловити за лијек у тјезијех странах остане.

Људи нахвао, заједно с негроманти, приђоше у ове наше стране, и то проклето сјеме, - човуљици, жвирати, барбаћепи, образи од папагала, од мојемуча, од жаба, осласти и с козе удрени, људи нахвао - уселише се у ови наш свијет у бријеме кад умрије благи, тихи, разумни, добри старац Сатурно, у златно вријеме кад људи без злобе бијеху. I по Сатурну мање разумни краљеви примише људи нахвао, и смијешаше се међу добре и разумне и лијепе. Тако човуљици, жвирати, барбаћепи, образи од папагала, од мојемуча, од жаба, осласти и с козе удрени наплодише то гадљиво сјеме: наста веће људи нахвао нег људи назбиљ. Мину вриме од злата, за гвоздје се свак ухити, почеше људи нахвао бит бој с људми назбиљ за госпоцтво. Његда људи нахвао добиваху а његда назбиљ. Ма, за ријет истину, људи назбиљ у дуга врјемена напокон су отезали и још отезају, ма с муком и с трудом; и данашњи дан људи су назбиљ прави људи и господа, а људи нахвао људи су нахвао и бит ће потиштењаци вазда.

Сада, моји узмножни властеле, свитла крви, стари пуче, мислим, како и прије, указат вам од моје негроманције кугоди лијепу ствар, и зашто у пређну воту триш мудријем ставих катанце на уста, сада им катанце движем, нека говоре, нека се говорењем пунијем ненавидости укажу и одкрију људи од тримјед, људи од ништа и људи нахвао. Ови секрет нитко досле није знао! Људем је нахвао парало да су и они људи, а људи су нахвао људи нахвао и бит ће до суда.

Сада ја мислим, сада у ови час, овди прид вами указат Рим, и у Риму учинит да се ту прид вами, како сједите, једна лијепа комедија прикаже; и зашто прије на шени Дундо Мароје, Помет и Грубиша угодни вам бише, зато и сада хоћу да вам се с овом комедијом укажу. I, за дузијема ријечми не доморит вам, изиће пролог, који вам ће декјарат што ће бит. Ма ријет вам ћу једну ствар: буди вам драже што сте узазнали одкуд су изишли и који су почетак имали људи од ништа и нахвао, који сметају свијет, него комедија коју ћете видјет. А комедија вам ће одкрит који су то сјеме тугљиво од мојемунскијех образа и људи од ништа, од тримјед, нахвао, који ли су људи тихи и добри и разумни, људи назбиљ. Тихи и добри узети ће за добро што им се за добро добровољно чини, а образи од барбаћепа, којијех ненавидос влада и неразум води, мојемуче, жвирати, барбаћепи, товари и осли, козе, људи нахвао, сјеме проклето, по негроманцији учињени, хулит ће све, од свега ће зло говорит, ер из злијех уста не море него зла ријеч изит. I не друго! На вашу сам заповијед, став'те памет на комедију!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.