Дундо Мароје/Пролог

←Пролог Дугог Носа, негроманта

Дундо Мароје Писац: Марин Држић Пролог

Први чин→

Племенити и добростиви скупе, пуче стари и мудри, видим ер с ушима приклонитијема и с очима смагљивијеми стојите за чут и видјет вечерас кугоди лијепу ствар, и сумњим, ако се не варам, да ви сцијените и желите видјет кугоди изврсну ствар, а изврсне ствари у овизијех странах нијесу се досле чиниле! Ни ми, који се зовемо Помет-дружина, ако се и могу чинит, нијесмо тога умјетјеонства да умијемо чинит ствари достојне од овакога толи лијепа и племенита скупа. Ма ово бријеме од поклада будући од старијех нашијех одлучено на танце, игре и весеља, и видећи се нашој дружини од Помета не пуштат проћ покладе без којегоди фесте или лијепе или грубе, ставили се су за приказат вам једну комедију која, ако и не буде толико добра и лијепа, али су ове жене лијепе које ју ће гледат, и ви добри који ју ћете слушат.

У њој ће бити једна ствар која сцијеним да вам ће драга бит, ер ће бит нова и стара, - нова, ер слиједи ону прву комедију од Помета, како да је она и ова све једна комедија, и у ту смо својевољу ото ми сами упали, - стара, ер ћете видјет у њој оне исте прве приказаоце, а то јес: Дундо Мароје, Паво Новобрђанин, Помет и остали. I прва је приказана у Дубровнику, а ова ће бит у Риму, а ви ћете из Дубровника гледат. Жене, пара ли вам ово мало миракуло Рим из Дубровника гледат? Нека знате ер Помет-дружина, како ово што је мучно умије добро учинит, толико би боље учинили другу кугоди ствар која је лашња. I ако не узбуде шена лијепа како и прва, тужимо се на бријеме које нам је аркитете одвело; и ако комедија, од шта се не варамо, не узбуде вам толико драга, али вам ће Дундо Мароје, Помет, Грубиша и остали дрази бит. I не сцијен'те да се је веле труда, уља, књиге и ингваста око ове комедије стратило: шес Пометника у шес дана ју су зђели и склопили. Ми ни вам обећавамо велике ствари, ни можемо: нисмо толици да можемо толике ствари обећат и чинит; крáци људи високо не дохитају.

Ма ото вам ја брже и дотрудних дузијем ријечми! У двије ријечи чујте аргумент од комедије "Дундо Мароје". Ако нијесте заборавили како му бише украдени дукати и враћени с патом да се сину сподеста од свега по смрти; по тому знајте ер су нови пат учинили да се сину Мару за онада не сподестава, ма да му да пет тисућ дуката, да отиде у Јакин, а из Јакина у Фјеренцу за учинит свîта и с тјезијем свитами пак да отиде на Софију с патом, ако се добро понесе и да му с добитком дође, да му скритуру од сподестацијони ончас учини, и да га ожени и да му да владат свијем осталијем динарми. Ма прије нег вам остало изречем, узмите наук од Помет-дружине вечерас, и нигда ни сину ни другому не да'те динаре до руке, докле младића нијесте у веле ствари друзијех прôвали; ер је младос по својој нарави несвијесна и пуна вјетра и пригнутија је на зло нег на добро; и памет ње не раширује се даље нег колико јој се очи простиру, и њу веће воље владају нег разлог. Да вам не интравења како ће и Дунду Мароју вечерас интравењат, који, давши сину Мару пет тисућ дуката у руке, одправи га пут Јакина, а он из Јакина не отиде у Фјеренцу нег у Рим с дукатми, и ту спенџа дукате. А Дундо Мароје чувши тој, како махнит отиде старац у Рим с Бокчилом, својијем товијернаром. Што ће сегвитат, комедија вам ће сама ријет, која ће свршит у весеље. Ма ви на тому немојте стат! Од луде дјеце чувајте динарâ, ер се је овјезијех комедија њеколико арецитало назбиљ у вашем граду, које су свршиле у траџедију! ер није свак срјеће Дунда Мароја. Друго ће интравењат: вјереница Марова, чувши зло владање Марово, како она која га срцем љуби, и бојећи се да ју не би десперану оставио, с својијем првијем братучедом, изамши из течина хахољка триста дуката, отиде пут Рима, и путем обуче се на мушку, учинивши се дјетић Џива свога братучеда; што ће напријед бит, комедија вам ће сповидјет. I друго нећу ријет, нег вас ћу молит - с љубљеживијем срцем чујте и видите, ер ако нас узљубите, и ми и наше ствари драге вам ће бит; ако ли инако учините, и лијепа комедија казат вам се ће груба, што ће ваш гријех бит а не од комедије. Ма ви добри нећете моћ нег добро и мислити и ријет; а у зле се ми не импачамо, - тизајем не хајемо да смо дрази. А послаћемо нашега негроманта да ш њима расплијета; а нас далеко кућа од тјезијех образа од мрчарије. Ма ото вам Дунда Мароја, став'те памет на комедију и збогом!

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.