Дубровник поновљен/Пјевање XVII

Извор: Викизворник
Дубровник поновљен
Писац: Јакета Палмотић Дионорић
Пјевање XVII




Пјевање XVII

Цар с одлуке нероилосне 1
     У Филиби благо искаше,
     А у Конавлах паша од Босне
     Самосиља зла чињаше.
Он изпрва у та поља 2
     Како паде, све бојнике
     Бјеше устего од свевоље
     I од сваке мисли прике.
Али у дуго ту стојећи 3
Бјеше војску распустио
Велик тако број видећи
Без потребе да 'е скупио.
Двие тисуће само остави 4
С поглавитием беговима,
А остале дома справи
С заповиедим овацима:
Да приправни свегјер стоје 5
За опет к њему дохрлити,
Кад наредбе пошије своје
I буде им поручити.
Надаше се силник клети 6
Примит гласе с царскиех врата
Да Дубровник буде узети
За смирити жељу од злата.
352 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
^
Бивши цару великоме 7
Листе исписо свием вухвене
Како у граду бјеше тому
Мно^о блапо без процјене;
Тер немиран чекајући 8
Да Дубровник прие прождере
Ко змај кроз плам свој горући
Љуте узмнажа свж чемере.
I наредба гдје му така 9
Још од цара не доходи
Ври сред гњева прем опака,
I покоја не находи.
Војска, која оста с њиме, 10
Гладна и лачна ту стојећи
Својием дјелим немилиме
Све пљењаше у свој смећи.
Тер све стране и сва села 11
Јур чујаху турску силу ,
Ка све путе бјеше опсјела
У начину прем немилу.
Тием будући дотрудило 12
Самосиље худо тако,
Које бјеше изморило
Устрпљење тврдо свако ;
Мјестани се потужише "
За досаду толи прику,
I гласнике отправише
К славном граду Дубровнику;
лштућ помоћ и начине 14
Ко ће унаприед моћ живљети,
8 немилосне да врлине
Не узбуду љуто умриети,
I да турска сила опака 15
Не чини им да погину,
Гдје у дјелиех од јунака
Могу чинит сви да сину.
Бјеше молбе те чувене 1(>
Прем великој у милости
Од господе тач храбрене
Пуне сваке изврсности.
ПЈЕВАЊЕ XVII. 353
Кл вфдећи зле несреће 17
Својиех виерниех подложника,
Гдје сметени свак час веће
Трпе у тузи зла велика ;
Нека би их покриепили 18
Такој тешкој у потреби
Да сахране живот мили
I смире се сами у себи ;
У помоћ им ончас дају 19
Три племића ту најбоља
Да их бране и чувају
Од свиех турскиех самовоља;
Нека им су војеводе, 20
I да знаном својом свиести
Забљуду их од зле згоде
I од противне сваке чести ;
Тер да турци памет стеку, 21
Кад упазе таке власти
Справне сплесат силу приеку
Њих несвиесне охоласти.
На честита добра ова 22
У весељу бојниех справа
У себи се обрадова
Конавоска сва држава.
Тер с помоћи толи угодне 23
Свак укриепи срца своја
I деснице све слободне
Супроћ свакој сили од боја,
Младост се је сва подигла 24
На јуначко војевање
I пожуде своје уздигла
На честито своје уфање;
Тер за бранит своје куће 25
Од свуда се изисве жупе
Силне чете и могуће
Бојниех људи прешно купе.
Ну племићи гласовити 26
У Конавле ко догјоше,
Хтећи села сва бранити
Колико се боље може ;
(Палмотии. 23
364 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Војску у троје раздиелише 27
I хитрином мудри и знани
С јунацим се утврдише
Врху брда гори у страни.
Један чете све поведе 28
Тврдо у село од Габриела,
У манастиер други сједе
За чувати ближња села.
Трећи отиде к Доњој гори 29
Гдје ту брда сваколика
Помно окружи и затвори
Силниех чета свиех бојника,
Да се лашње буду тако 30
Турској сили одрвати
Ако догју толи опако
На њих с војском ударати.
Конавли се свеколике 31
У оружју бојном пазе,
I јуначке славе и дике
Охољема трубљам гласе.
Зиимнили су горе и стране 32
Страшниех бубњи ода свуди,
Чете сјаху оружане,
Замор чине бојни људи.
Од свудара зла смрт приети 33
Несвјесному сваком смиењу,
Свак храбрением мислим лети,
Свак је ко лав у вигјењу.
Сваки племић славна имена 34
Седам стотин' војске води,
Свиех је крепост прихрабрена
У јунаштву и слободи.
Под пушкам су свиколици 35
I огњением под мачима,
С кием јуначкој у десници
Слову над свием јунацима.
Тер су справили ставном свиести 36
Исти живот да изгубе
За Сиичииват родне мјести
Веће од главе којиех љубе.
ПЈЕВАЊЕ XVII. 355
Храбрением су у жељами 37
Бојне узрасли сред пожуде,
Тер у живием горе плами
За расрџбе тјерат худе ;
I за указат неприатељу 38
Да страх с њима неима стана
У јунаштву и весељу
Попиевају на сто страна.
Све гл.ивице и све горе 39
Силниеуи четам одјевене
У оружју свиетлом горе
I видјет су све огњене.
А у грому љути стрме 40
Све триескају страховито
Цим јунашке пушке грме
Играј ућ се огњевито.
Стиези охоли пут небеса 41
Врх копља се извијају,
Јечи Загор с урнебеса,
Планине се разлиегају.
Све бој иште, све бој пита, 42
I свак срцем справан стоји
С гњева толи разложита
Да мач турском крви опоји.
Али турска самовоља 43
Овием чудом сва се устави,
Да не иде нико из поља
Нег' уз пашу да борави.
Исти паша, који згледа 44
Оволико смиенство у себи,
Од себе им итл не да
Бој заврго да се не би.
Тием пригода свака мину 45
Од немиле тако справе
Да срдиту кроз врлина
У боју се не крваве.
Још најлише војску бојну 46
Гдје племићи ти владају
У начину свием достојну
Држећи је у свом страху.
35Г ДУБРОТНИК ПОНОВЉЕН
^
Њих господа ка послаше 47
Супроћ турцим немилима
Наредбе им ове даше
Да не буду бит се с њима;
I у поље да не слазе 48
Нег' да стоје на обрани,
I да села само пазе
Уздржећи војску у страни.
Тием с великом помњом они 49
Настојаху дневи и ноћи
Да војштани тач смиони
Не узбуду к турцим поћи ;
Да се зли бој не задере 50
I да паша неима узрока
Да изрига зле ћемере
Гњева свога свием жестока.
Али у дуго помња така 51
I владање би залуду
Ер све иштети ћес опака
Кроз пригоду сасма худу.
Заман стварим доходниема 52
Умрла се памет брине,
"Ер та сврха буде свиема
Ка се одлучи згар с висине.
Једна лагја од Новљана 53
Дана од прије неколико
Бјеше изишла оружана
Да гусари љуто и прико ;
Тере морској по пучини 5^
Свуд бродећи не прашташе
Ниедној плави ни крајини
Гдје пригоду нахогјаше.
У Јакинском бјеше крају г5
Много штете ишчинила,
I на суху љуту у вају
Веће робија заплиенила.
А и њеке мале лагје гг
Дубровачкиех подложника
Силно ухити, клех изнагје
Не далеко Дубровника.
ПЈЕВАЊЕ XVII. 357
Ну чим она ту гусари 57
Сиња мора Дубровачка,
Из ненадке на њу удари
Оружана плав Млетачка ;
Која за њом у потјеру 58
Из Гружа се хрло диже
Да је љутом у чемеру
Бојном силом сатарише.
Прид њом она бјежат узе, 59
Али добро ту видећи,
Засве возит силује се,
Да никако неће утећи;
Удри са свием својием тиеком 60
На мркјенте Доње горе
Хтећи таком згодом приеком
Зло утећи веле горе.
Зли гусари пут Новога 61
Намислише туда проћи,
Не бојућ се од никога,
Уздајућ се у свж моћи.
А најлише гдје још знаху 62
Да се паша ту находи,
Свиколици смиони игјаху
I великој у слободи.
Ну смиенство им то не прогје 63
Како бјеху намислили,
Ер их сврха худа догје
К6 хтје удес њих немили.
На стражи се нахогјаше 34
Једна чета конавијана,
Ка чуваше и брањаше
Доњу гору 8 морскиех страна.
Ови видећ згоде оваке 65
I да им је мјесто угодно
За поразит турке опаке
I мучеће и слободно;
Хотећи се осветити 6г
За немила њих чињења,
Одлучише свиех побити
Без никаква ту смиљења.
358 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
"
У клисурах тиех у тиесну 67
Изненад их обујмише
I гдје у страху они чесну
Оружје им врћ' чинише.
Пак засве се снишно моле 68
Да им живот простит буду,
Кроз начине сасма охоле
Подаше им смрт прихуду.
На мрве их изсјекоше 69
I у гњеву прем жестоку
Скупише их и вргоше
Једну јаму у дубоку.
Нека буду сред тиех страна 70
У пустоши тој за вике
Сва та дјела закопана
Немилости толи прике.
Али ер вишњи закон стави 71
Врх овога тамна свиета
Да се свака ствар објави
I потајна и скровита;
Не би ни та смрт мучећа 72
Злием гусари ка се пода,
Нег' се огласи гора и већа
Нег' је у сефеи била згода.
Двадесет их поражише, ?3
Толико их друга бјеше,
Ну помњиви тач не бише
Да им један не побјеже.
Ови, чим се ини тресу 74
Ер имају погинути,
0 првому урнебесу
Скри се у проциеп једне љути.
Пак ноћ мркла како догје 75
Од толе се лахлцо извуче
Тер стран пута к Новом погје
Тукући се скровно и муче.
Гдје сповидје у све гласе 76
Плачну згоду горкиех туга
1 немиле све поразе
Од побјениех својиех друга.
ПЈЕВАЊЕ XVII. 359
Ужеже се у огњу живу 77
Град васколик од Новога,
Чујећ жалост бољежљиву
С тега распа немилога ;
Тер матере и све жене 78
Од побјениех бугарећи
Црнием рухом покривене
Отидоше к паши у смећи ;
Прси своје лупајући 79
Плача и јада сред велика,
I освету љуту иштући
Конавојскиех од крвника;
Ер љубљене све јунаке 80
Толи худо погубише,
I невјере сред опаке
Горком смрти поразише.
Нарицаху свж несреће 81
I немиле, непокоје
Чим за узрок вјечне смеће
Изгубише добро своје.
Тер уздисућ у жалости г2
Издисабу у сузами
Да би зато од милости
Исти пуко станац ками.
Оне туге немилосне г„
Пуне плаћа и немира
Набунише пашу од Босне
Да му у гњеву срце узвира.
Још најлише неман клету
Гдје у себи режат чује,
Скаче срдит на освету
I чемером душу трује.
Тер најбрже заповиеда гг
Да сва војска хрло устане
I да иде с њиме уреда
Доњигорске жећи стране ;
Да попали и пожеже г6
Живием огњем све страшиво
I на мрве да изреже
Све што изнаћи буде живо.
84
р
360 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
^
Ончас војска сваколика 87
Из табора свиех изиде
Чете пјешац' и коњика
У оружју се сјати виде.
У јуначкој славној дици 88
С витезовим војеводе
Хрле уз пашу свиколици
I стрт Доњу гору ходе.
Трубље и бубњи ту најпрви 89
Ударише триесковито
I на бојна дјела врви
Силна војска огњенито;
Која иде прешно толи 90
Да побјене турке освети,
Да би реко чим се охоли,
Да не ходи, нег' да лети.
Упазише с брда страже 91
Набуњене ове ствари,
I да турска сила игјаше
Да на Доњу гору удари.
Тием на знање свеколико 92
Војеводи даше свому
Да с јунацим љуто и прико
Буде се оприет боју тому.
Он знајући што се чини, 93
Хрло изреди чете своје
Тер јуначкој у врлини
На обрану скочијаше.
I видећи гдје удрити 94
С веће страна паша има,
Ћиуи у брдиех ниже сити
Својием бојнием јунацима;
Који мјесту прем у тиесну 95
Клете турке сусретају
I охоласт њих несвиесну
Смртнием пушкам поздрављају.
Ваљају се тако они 96
Низ клисуре свим камене
Заман иштућ да смиони
Припењу се уз те стиене.
ПЈЕВАЊЕ XVII. 361
Бој по мало замеће се 97
Али расте свак час јачи,
Да се од буке земља тресе
/Смрт немила чим се тлачи.
Турци срну с веће страна, 98
Да наприеда поћи буду,
Ни се боје смртниех рана
За извршит сву пожуду.
Неприатељске али чете 99
Недају им наприед проћи,
Нег' им сјеку главе клете
Рвећи се са свом моћи.
Пролиева се крв јуначка 100
Љуто у дажду с обје стране,
Али војска дубровачка
Веле мање прима ране.
Паша, из поља који гледа 101
Силном војском ове згоде,
I не може проћ' наприеда
Докли пут му ослободе,
Нову помоћ од јунака 102
Сије својијем јунацима.
Врве чете од турака
Са свием пиесцим храбренима,
I с јунаштвом потискују 103
Неприатељске све бојнике
Ки се изморни веће чују
Испод силе тач велике.
Али племић војевода 104
Храбрено се чини чути,
Тер свием четам помоћ пода
Да не буду погинути.
Збор младића тисну хрло, 105
Смиона срца, руке огњене,
Ки су научни бит се врло
I за ништа живот циене.
Они силно нарипише 106
Заедно опета с том дружином
I на турке ударише
С многом снагом и врлином.
362 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
С оловницам пушке грме 107
У огњеној рогобори
Низ литице да се стрме
Мноштво убјениех турак' ори.
А дошли су и на маче 108
Тер се с њима смртну у вају
Свиик час ху&је, свак час јаче
Ударају и лупају.
Урнебес је, бука и вика 190
С обје стране страшно тако,
Да сред боја толи прика
Рек' би исти се бије пако.
Бубњи, трубље, и свирале 110
Триесковитием зовне гласом,
I на бојне зову хвале
Да иду људи за поразом.
Скачу огњене искре из мача Хл
Триесковито чим се срета,
Гдје ударе није без плача.
Свуд узроче злу смрт клету.
Присиееају руке и ноге, 112
Расиецају главе и плећи,
С расржбе се тере многе
Не пристају крвавећи,
Ону чету она тјера, 113
Оној друга помоћ дава,
Свак је ко змај пун чемера
Свак је љући срчна од лава.
Паша у гњеву смртно блиди 114
I пукнути хоће у себи
Ер од чета својиех види
Гдје добити јоштер нер би.
Скончиива се у жалости 115
Кроз немиле непокоје
Тер пун смртне немилости
Гризе исте усти своје.
Не мли прије худо од више 116
Неприатеље све да смрви
Да их смртно сатавише
I напије њих се крви.
^
ПЈЕВАЊЕ XVII. 363
Тер не могућ с горка једа 117
Утажити све пожуде,
Кур Кјехаји заповиеда
Да с коњицим сјахат буде ;
I да бојно с њим навали 1 18
За немили бој свршити
У јуначкој нека хвали
Прие буде га самирити.
Једну чету саму остави 119
Заедно собом од коњика,
А сву ину војску отправи
Слиедит свога намјесника;
Ки се у тај час с коња врже 120
Са свием инием бојницима
Нека испуне сви најбрже
Што нареди паша њима.
Сад божице причестита, 12 1
Виле знаниех перивоја,
Вашием пјесним помозите
Пјевања ова слаба моја.
Вам' је ласно моћ изриети, 122
Неумрлога ко сте гласа,
Бој васколик ови клети
Толикога пун пораза.
Ви све знате, ер очита 123
Свака ствар је управ вами,
Чим сред знања племенита
Сјате славнием у странами;
Како сјаха Курт кјехаја 124
I остали с њим коњици
Да све сатру с горка ваја
Нарипише свиколици ;
Тер на бојна хрлећ дјела, 125
Немилости пуни прике,
Густ просуше дажд од штриела
За све побит противнике.
С њима јаче ударише 126
I бојници сви остали,
С већом силом тер се избише
Нег' су до тад војевали.
364 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
-
I жесточи пуни љуте 127
Узеше се ту силити,
Да узбуду тиесне путе
Неприатељим приграбити;
Ки опета да оставе 128
Силно смиенство то њихово
Просуше им врху главе
Из пушака вруће олово;
I бриткијем својием маци 129
Цинише им свием познати
Да се од њих на смрт тлачи
У немилој свакој рати.
Ахл како је страховито 130
Обје војске ту видјети
Гдје војују једовито
Како да су ван паметЛ
Што је од прије учињено 131
Све је ништа на прилику
Ку се бију с>ад огњено
I у гњеву страшну и прику.
Стопрв горка смрт излази 132
Страшном сликом љута боја
Оштром косом да порази
Витезова множ без броја.
Стопрв гњевно војевање 1*3
Разгара се с обје стране
Имајући свак уфање
У добитју да остане.
Турци срну да узбуду 1**
Неприатељске ћете исјећи,
Да изврше сву пожуду,
I да села буду ждећи.
А опет ови свак ћђш јаче ***'
Бојно на њих ударају
I кроз пушке и кроз маче
У смртном их држе вају.
Рањају их без милости, ^°"
Плешу, бију, сјеку и боду,
I чине им љуто дости
Кроз несрећну гинут згоду.
ПЈЕВАЊЕ XVII. 365
Али у дуго што ћеш тако 137
Да изморни они учине
Гдје навали сила опако
Немилосне кроз врлине?
Курт кјехаја'тјера и гони 138
Силну војску сву наприеда,
Да страшиви и смиони
Срну и ходе упореда ;
Тер срнући тач несвиесно 139
I по путу и по страни
Силом грабе мјесто тиесно
Изморением конављани ;
Ки се мало посметоше 140
I немогућ одољети,
Свиколици успрегоше
За прем лудо не умриети.
Ну не бјеже, нег' с начином 141
Уклањају тој се сили,
Војујући још с врлином,
Засве су се изморили.
С образом су супротива 142
Неприатељим немилима,
Којиех силни број добива,
Не јунаштво, ти бој с њима.
Тер узмичућ сви назада 1*3
У начину лиепу и тврду,
Изидоше код ограда
Кж највише бјеху у брду ;
Гдје их племић војевода 1*4
Прими вриедан с многом свиести
I у вриеме им помоћ пода
I с четам их погје срести.
Тер сви уједно сједињени 145
Огњевитиех из пушака
Изранише прихрабрени
Силну војску од турака;
Којих тако устави ше 146
Дајући им смртне јаде
Докле се они уклонише
У ср«и} тврде сви ограде.
Ј66 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Одкле у гњеву огњеному 147
Узеше се опет бити
Да не даше ту никому
Близу себе приступити.
Курт кјехња вика и бије 148
Да се буде проћ' наприеда
I срдитиј' љуте од змије
Починути четам не да ;
Нег' их сјече, тиска и гони 149
Да иду или на смрт приеку
Или срцем да смиони
Част и добит славну стеку.
Нарипише тием од свуди 150
С те невоље сви бојници
Тер бјежећи пораз худи
На бој срну свиколици.
Извира их са све стране 15и
Множ неизбројна, која врви
Мегју смрти, мегју ране,
Мегју обилне риеке од крви.
Кж нехајућ погинути 152
Тврде ограде кружи около,
I у начин сасма љути
Ту понавља рат охоли.
Обје војске љутом смрти ,,,,.
Немилосно натјечу се
Да се буду ту сатрти
I да гњевно побију се.
Бег пристанка дажде стриеле 154
А и зрна од олова,
Свуд је туге и зла веле,
Свуд је смртниех множ јадова.
Курт кјехаја својиех сили 155
Да се ограде узет буду,
I у начин прем немили
Ту се прашта њедном труду.
Племић опет свием достојно 155
Криепи својиех у слободи
I све чини што 'е пристојно
Једном вриедну војеводи.
в
ПЈЕВАЊЕ XТ11. 367
Све опходи, све пригледа 157
I јунаке тврди своје
С којием турској сили не да
Да ограде ту освоје,
Ну војујућ худо толи 158
У несвиести ето скаче
Дели Аслан Бег охоли
Мегју пушке мегју маче;
Викајући: ко ни'е жена 159
Јуначкиме ходи слиди
Свачиа јакост да храбрена
Очита се о\ди види.
С овием риечи стиег попаде 160
Ближна чета ки носаше,
Тер се припе на ограде
Да јунаштво све укаже.
За њим срну саригети
I делије свеколике; 161
Како вихар сваки лети
Не страшећ се смрти прике.
Тер сви уједно нарипише 162
Да унутра буду уљести,
I ко силни триес удрише
Да све огњено буду смести.
Сјеку, боду и рањању 163
Свиех, који се њима опиру,
I пушками љуту у вају
Лупају их и сатиру.
Дели Аслан нада свима 164
Смртне чини ту невоље
Тер од вука слику има
Када лачан овце коље.
С голом сабљом свуд се врти 165
У начину свием несвиесну
Тере дава љуте смрти
I на лиеву, и на десну.
У ограде веће скаче 166
Да све сатре, сплеше и схара,
I на силне бритке маче
Страховито сам удара.
368 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Не оставља га дружба остала 167
Нег' сви за, њим срну и теку
Да с јуначкиех бојниех хвала
Част и славну добит стеку
Конавоске али чете 168
Храбрено их дочекаше
I /.асве они смрти приете
Наприеда им проћ' не даше.
Исти племић војевода 169
С најбољема тече и хрли,
Покору им нека пода
Смионо ер су ту допрли.
Тер се силни бој замеће 170
Без милости при тем крају
Да сред горке смртне смеће
Мнози гину љуту у вају.
Од јуначкиех удараца 171
Јечи гора сваколика
А побјениех од мртаца
Лежи по тлиех множ велика.
Овди руке, овди главе 172
Гледају се одсјечене
Гдје се они ту крваве
Сред расрџбе неизречене.
Дели Аслана племић срета 173
I с мачем га сам забавља,
Тер му охоласт силну смета
I срдити тиек уставља.
Са свием знањем с њим се бије, 174
Ко бојни га наук учи,
I настоји да му прије
Под сви ноге главу скучи.
А и он не спи, нег' се огњено 175
С њим удара, рве и тјера,
I у свом срцу несмиљено
Ври горкога сред чемера.
Скончајућ се, ер на свиту 176
Находи се ко се опире
На сву силу страховиту
Којом силе све сатире.
ПЈЕВАЊЕ XVII. 369
Ствар овака толи љута 177
У медној му не би рати,
Од првога вазда пута
Бивши научан добивати.
Тием силован с боја тога, 178
Засве срца да је опака.
Неприатеља хвали свога
Најбољега за јунака.
А и племић вриедан њега
У оружју много циени 179
Видећи га врху свега
Да је витез прихрабрени.
Оба тако свом јакости 180
Бију се они без покоја,
А видјет су у хитрости
Да су прави мештри од боја.
А и остале бојне чете 181
Зној јуначки пролиевају,
I у несвиести срџбе клете
Лупају се и рањају.
Силу умнажа чемер љути 182
Од такога војевања,
Да свак срне за изгинути .
К6 да 'е дошо до скончања.
Ну с овога чиме краја 183
Смрт немила мнозиех мори,
С друге стране Курт кјехаја
Тврду ограду с војском ори,
I унутра веће улази 184
Са свием четам свиех бојника,
Неприатеље да порази
I сатре их с гњева прика.
I већ бјеше нарипио 185
Да све исјече, сплеше и смрви,
Тер би заисто учинио
Силном сабљом риеку од крви,
Да не устави така дјела 186
I чемерне те жесточи
Други племић од Габриела
Који с војском ту прискочи.
(Палмотич 24-
370 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
~
Он к& видје турцл клети 187
Да на Доњу гору удрише,
За с помоћи свом не цкњети, ,
С јунацим се ончас диже.
Тер около странам прогје 188
I у вриеме толи угодно
Заедно с њима приспје и догје
Да војује ту слободно;
Гдје навали са свом власти 189
На опаке невиернике
Да њих сатре охоласти
Кроз јуначке своје дике;
I горкога пун чемера 190
Страшна чуда сва чинећи,
Из ограде свиех истјера
I чини им хрло утећи.
Сви кл бјеше прие смиони 191
Сад предају с ове згоде,
Тере тако страх их гони
Да не знају ни куд ходе.
Тако и сок6 тјера сиви 192
Од голуба плаха јата,
Кл у страху једва живи
Бјеже од смртниех тиех ноката.
Али засве турци остали јг3
Надвор теку из ограда
I у страху су бјежат стали
За побјегнут од тиех јада, ;
Дели Аслан и кјехаја 194
Још унутра стоје сами,
Ни се боје смртна ваја
Мегју бојнием тезием плами;
Нег бојнике све враћају 195
Да не бјеже неразборно,
Да не стеку ни гледају
Име у виеке све прикорно.
Ну је помња њих замани 196
Ер сви од страха бјеже и теку
Гдје племићи вриедни и знани
Тјерају их, бију и сјеку.
ПЈЕВАЊЕ XVII. 371
Тим би сила веће и њима 197
Отоле се уклонити
I с разбиением бојницима
К свом паши се повратити.
Још најлише гдје од њега 198
Глас кјехаји дошо бјеше
Да оставе мисо од свега,
Само да се к њем потеже ;
Ере пашу у толико 199
Бјеше нашла љута згода,
Бивши удрио с војском прико
На њ иностран војевода.
Бјеху у њега све коњици; 200
Сваки к6 триес вигјаше се ;
Смрт, ношаху у десници,
Да с њих земља тресаше се.
Сваки удорцем једнием сјече
Коња уједно и коњика, 201
I чим брза коња тече
Чини чуда прем велика.
Храбрени су сви јунаци ; 202
Пачек сви су војеводе,
За придобит вас свиет јаци
У јунаштву све слободе.
Војеваху смионо толи 203
Да на пашу кад удрише,
Гњевни, љути, и охоли,
Они час га ту разбише.
Тием све чете прид њим бјеже 204
У велику веоми тиеку,
1 хрло се све потеже
Смрт очиту да утеку.
Ни'е ко смије да обрати 205
Пут њих свога веће образа
Хотећи се сачувати
Толикога од пораза.
Страх је слиепи свеколико 206
Смео љуте кроз немире,
Да свак бјежи плахо и прико,
I назад се не обзире.
372 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
Дели Аслан и кјехаја, 207
Како с четам ту сидоше,
Изприд таке силе од ваја
I они са свием побјегоше.
I у себи се веома чуде, 208
Чим их гони несвиест плаха,
С ке несреће толи худе
На њих паде така страха.
Једва коње узјахаше 209
Да бјегући пашу слиде,
Толико се слиепо страше
Страх да им је све што виде.
Исти паша бјежи и не зна 210
Куд ће с војском свом утећи,
Равна му су поља тјесна,
Тако му је свиес у смећи.
Мисли у себи и чуди се 211
Од куд чете задаждише,
Тер се у срцу гњевно гризе
Ер му војску тач разбише.
Циени на бој страшни ови 212
Да су ис Шпањскиех бојниех страна
Недобитни витезови
Дошли у помоћ дубровчана ;
Тием бјежећи с распа тога 213
Под шаторе већ не иде,
Нег' утече пут Новога
Гдје га остали с војском слиде,
С којом јада сред велика 214
Једва у ти се град уклони
I побјегну од коњика
Ки наскачу на њ смиони.
Тјераше га они огњени 215
До границе те државе
Откле у многој опет цјени,
Вратише се пуни славе;
Нехотећи у заврати 216
Да се с никием ту састану
Да небуде нико знати
У коју ће поћи страну.
ПЈЕВАЊЕ XVII. 373
Али тако у слободи 217
чиме теку хрло од више,
Магла из поља густа изходи
I велик се облак диже ;
I приклопи, поља и горе 218
I сву војску са све краје,
Да се видјет већ не море
Гдје је, куд ли отишла је.
Тере тако би скровито 219
У облаку ње диељење,
Бивши било свием честито
Славну у боју то чињење.
Чудновите ове згоде, 220
Од ненадне тако чести,
Све племиће војеводе
Запанише у свој свиести;
Немогући знат од куди 221
Така срећа би послана,
Од којех ли бојниех људи
Та помоћ им би подана.
Још се већма чуде у себи 222
I не могу мирни бити,
Допуштено ер им не би
Да с њим могу говорити.
Тием колико уживаху 223
У добити ер су остали,
Толико се сви мучаху
Ер их ниесу ни познали.
Али видећ све пожуде 224
Испунити да не могу,
I да заман мислим труде
За смирити бригу многу ;
Обратише помњу своју 225
Да се утврдит буду опета
Супроћ сваком силном боју
Од удеса худа и клета.
Страшаху се још од паше, 226
Засве разбиен бјеше утеко,
С новом војском ер могаше
Доћ светит се љуто и приеко.
374 ДУБРОВНИК ПОНОВЉЕН
^
Тием нека му пут затворе 227
Да не слиеди штета гора,
Отидоше Доње из горе
Заецлно с војском пут Приевора.
Гдје трећега друга свога 228
Изнагјоше и видјеше,
Ки се из боја јуначкога
Ту вратио с ћетам бјеше.
Он бојнога сред немира, 229
Ко разбиена пашу угледа,
Из тврдога Манастира
Скочи за њим силно уреда;
Тер му с војском пут присиече 230
I бјегућиех турак' дости
Израни му и изсиече
С веома с многом храбрености.
Пака бивши упазио 231
Гдје коњици вратише се,
Бјеше с војском ту засио
I с јунацим твргјашц се;
Нека буде из тиех мјести „„„
Свакој сили одољети,
Ка би опета хтјела уљести
Да побјене турке освети.
Ну племићи прихрабрени „„„
Ко се заедно ту састаше ~"'°
У великој нека циени
За здравље се распиташе ;
I честити над све ине 23.
Ер ти мучни бој добише *"'
Пријатељске сред милине
Придраго се изгрлише.
Пака боја више тога 2„,
Сташе у дуге разговоре,
I одлучише да прие свега
Ждриела и путе све затворе.
Тере кланце свеколике
Оградише тврдо и јако
I ставише све бојнике
Да чувају брдо свако ;
236
ПЈЕВАЊЕ XТ11. $75
Да не може од никуди 237
С ниедне стране уиеднием путом
Ударити турчин худи
За сместит их згодом љутом.
Отправише још гласника 238
У Дубровник к свој господи,
Да им чуда та велика
Скаже, и све што ту се згоди ;
Нека видјет буду они 239
Супроћ турској ко су сили
I храбрени и смиони
С добром чести иструдили;
Тер да вишњем од небеси 240
Буду драго захвалити
Ер њих труде славно уреси
Гласовитом том добити.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јакета Палмотић Дионорић, умро 1680, пре 344 године.