Пољем ружа свуди цтијеше
и разлико мноштво цвитја,
девети дан прималитја
обујми ме сан и стеже.
Близу воде у дубрави 5
примаљетњи њеки хладак
мој гојаше слатки санак,
гдје почивах сам на трави.
I онакој слатко спећи,
доЦте к мени горска вила, 10
дзором бјеше уранила,
лук и стријеле злат носећи,
која мени тихо рече:
„Ну отвори мало очи,
тер погледај пут источи,15
одкуд жарко сунце истјече.
Указа ми на врх горе,
ка највиша јес од свита,
и висином ка дохита
од небеса чудне дворе, 20
сазидане врху стијења
од приěиста свитла злата,
сви продзори бјеху и врата
од драгога све камења.
Из далека виђаху се 25
окол двора са свиј ех страна
једно мноштво келомана
ке јак сунце свијетлаху се
јак живи плам од рубина,
њека бјеше од змералда, „ 30
њека од горе од кристалда,
њека од модра цкла ђзафина;
од дијаманта њека бијела
на далеко свијетјаше се, .
мним до данас нигдар није се 35
такој лијепа ствар видјела;
гди се свака ńих лиската,
ер имаху капителе
и све базе лијепе веле
од причиста лијепа злата. 40
Виђаше се врх од двора,
вас од сребра који сјаше,
и већма се тај свијетјаше,
него сунце поврх гора.
Виђаше се врху врата 45
од перала вијенцац савит,
могаше се у ком видит
уписано слови од злата:
„Ово је стан славан дости,
гдје пјесници славни стоје 50
и проводе данке своје
у весељу и радости;
у кому ће увијек стáти
у радости свед без. труда
до страшнога дери суда 55
и с весељем уживати.
Пак ће душе ńих отити,
гди је славни двор небески,
и гди је стан тај анђеоски,
с анђели ће тој спијевати." 60
Указа ми многе наше,
који бјеше •'слава-и дика
од славнога Дубровника,
славне пјесни ки спјеваше;
славна Шишка Влаховића, 65
и приславни туј Дум Мавар,
и Андрија бјеше златар,
и Дум йоги туј Држића;
туј Никола Живон бјеше
и Дмитровић туј Никола 70
посред дивна тогај кола
славни Видра (?) туј идијеше;
славни Савко туј Мишетић,
и туј бјеше Маро Лила,
тај дружина драга и мила 75
славни Михо Моналдовић.
Тогај кола у_састави
Маро бјеше туј Бурешић
и Мароје Мажибрадић
ки спијеваше од љубави. 80
Сваком бјеше туј на глави
зелен вијенцац ловорике
за частан глас славе и дике,
зачинаху пјесни у слави.
Тај час мене сан остави. 85
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XVI, Дјела Петра Зоранића, Антуна Сасина, Савка Гучетића Бендевишевића, стр.157-158, Загреб, 1888
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Антун Сасин, умро 1596, пре 428 година.
