Драже нî чловјеку послушат нер мени;
ну што ћеш да реку, мој цвите румени?
Ако бих тву липос прославит хотил ја,
нî моја тој крипос, тер ми се не прија;
то ли се потужу што пати живот мој, 5
желећи да здружу гиздави образ твој,
нећеш ми вјероват. Затој те ја мољу,
кад ми нî мироват за жељну невољу,
немој ми прикладат к тужицам жалости,
да мојој смрт задат не будеш младости. 10
А кад би јур дала ти мени смрт пријеку,
кому би туј хвала, ја не вим да реку;
корис би ли мени, јер не бих ја плакал
у жељи љувени живу смрт и пакал,
који ме умара, који ме мори све, 15
који ме изгара, одкли знам лице тве.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр. , Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
