Dominus
Ја сањао нисам жене пуне чара,
Ја сањао нисам да ћу у животу
Уживати небо када се отвара
И раскошну твоју пружа ми лепоту.
Из наручја мога кад си после плеса
Гледала ме дуго оком од кадиве,
Осећах из тебе дах чежње и беса,
Дах од кога живци умиру и живе.
И пало је вече пожудно и снено,
У дубоком миру ћутале су гране,
Тад о твоје раме ослоњен сам, жено,
Жељно пио мирис твоје косе вране.
Припијени жудно, док се руке стежу,
Пустили смо живот нек тече без мете,
Нек сунчева деца кола за трк прежу,
Но ја тебе волим, ти велико дете.
Један тренут среће дубоке и свесне!
И струјом живота заборав ће пасти
На ту љубав што кô жар ненадан блесне,
Време крај по крај ће од срца нам красти.
О, нека се живи и пева без бола!
О, нека се живи и грли се мрући!
Ја знам само сладост овог плачног дола
И не знам за оков који треба вући:
Скинућеш и небо кад га желиш свући.
(1911)
