Дјевојка је ружу брала по равној ливади,
облака је кликовала: "Ход' ми ружу хлади,
да јо' листак од суначца горко не увене,
да си свијемо два вјеначца ружице румене,
један теби, други мени гиздавој дјевојци, 5
нека нам је личцу сјени до храбрових дворци;
јер ти храбар чека мене уз коњица стећи,
да му коњиц не присвене водице желећи."
Облак се је умолио гиздавој дјевојци,
тер је вихра узмолио нека свије вијенци. 10
Сунцу се је ражалило на сиња облака,
тер је вихра узмолило: "Тако т' мога зрака,
мореш ли ми одољети, сињ облак с ливаде,
јер ћу ружу попалити, да јој листак спаде."
Ну дјевојка бијеше свила обадва вјеначца, 15
на срамоту тога вихра и горка суначца.
Утој храбар с коњем дође по своју љубовцу
веле љуби: "Туј ти пође, туј брати љубицу?"
Љуби храбру одговори, дјевојчица млада:
"Чему, храбро, коња мори? ја бих дошла сама. 20
[С] суначцем сам бојак била у дробну ружицу,
и теби сам вјенчац свила на русу главицу."
