ПРИКАЗАЊЕ ДЕСЕТО
ЈЕРИНА I ДВА КРВНИКА
ЈЕРИНА:
Да тако је зли Хрвоје,
химбен, опак, и немио,
вами, вајмех, наредио, 3035
да скратите данке моје?
и за то ме заводите
сред пустоши ове оди,
да ме тужну уморите,
гдје се свједок не находи? 3040
КРВНИК:
Тако; за то ти се сада
оди справи веће умрити,
ни се уфа, ни се нада,
да ћемо ти ми простити.
ЈЕРИНА:
Ова ли се плата и дика 3045
мојој верној служби дава
од проклета, од неправа,
од крвнога издавника?
Ја сам њему на дар дала
затрављену младос моју, 3050
и љубјену му госпоју
прем невјерно за њ издала;
и што му сам верна била,
да смрт примим страховиту?
Да је час проклет, кад на свиту 3055
мајка ме је породила!
О пакљеном у чемеру
задојени невјерниче,
која тебе ствар потиче,
да ме убијеш, јаох, на вјеру? 3060
Људска мајка тебе није,
зла наказни, породила,
него тигре звијер немила
али отровне љуте змије.
Ово ли је вјера, коју 3065
пода мени тва десница,
да ћу бити вјереница
и свеђ имат љубав твоју?
Ово ли је час и слава,
ку ми хотје обећати, 3070
да с тобоме бановати
хрватскијех ћу врх држава?
Ласно теби приварити
дјевојчицу младу сташе,
кој разумјет дат могаше, 3075
жарко сунце да не свити.
Учи, учи сад слушати
издавнике зле, Јерина,
и с промјеном од хаљина
тву госпоју издавати. 3080
Издајство се прима и чује,
али не они, тко издава;
и сам себи смрт подава,
по издајству тко дјелује.
Прости, прости, ма госпоје, 3085
прости, дикло мила и лијепа,
навела ме љубав слијепа,
да подкрадем рухо твоје.
Да сам те издат тијем сцијенила,
ко мишљаше злотвор клети, 3090
вољела бих прије умријети,
нег бих ту ствар учинила.
Од разума сада твога
познам урес поносити,
чијем се не хтје ти вјерити 3095
за издавника пакљенога.
Он привари мене и тебе,
ну може бити сегај дана
доћ ће помоћ и обрана
у притешке тве потребе; 3100
а ја умирем, и ниткоре
није, да ме, јаох, поможе;
и мож’ трпјет, вишњи боже,
немилосне тач злотворе?
Ти трјескове твоје с гара 3105
врх силника доли управи,
ки под сликом од љубави
овако ме тужну хара.
Ти, деснице божанствена,
учин’; с правде тве могуће 3110
да његова трага и куће
не остане успомена.
Да то веће, вајмех, дили
умријет имам тужна и млада,
и није да ме мртву сада 3115
тко проплаче, тко процвили?
и овди се сад пролити
немилосно крв ће моја;
је ли, је ли милос која,
да не будем тужна умрити? 3120
КРВНИК:
Тријеба је умријет, није милости;
тако госпар заповиједа,
веће на нас не погледа,
живот ти се твој не прости.
ЈЕРИНА:
Кад ми је умријет, вајмех, сила, 3125
умри, плачна несрећнице,
у привари тве краљице
плату си ову достојила.
Смрт не жалим, вајмех, моју,
која умирем с ме кривине; 3130
жалим која с мене гине:
приварену му госпоју.
Раните ме, већ раните,
ево вами врата мога,
нечасника химбенога 3135
прику вољу испуните.
С богом, зраче драг сунчани,
с богом родна земљо избрана,
с богом и ти, јаох, издана
ма краљице лијепа остани. 3140
