ПРИКАЗАЊЕ ЧЕТВРТО
МАТИЈАШ I ХРВОЈЕ
ХРВОЈЕ:
Здрав војевода гласовити! 1275
Ко хтјех, срећа изнијела те;
имам с тобом говорити,
и тужит се теби на те.
МАТИЈАШ:
Мир и с тобом, свијетли бане!
С новом ме си ствари срио, 1280
не находим с моје стране,
у чем сам те увриједио.
ХРВОЈЕ:
Цијеним да знаш, ко Даница,
краља Остоје кћи љубјена,
мени избрана вјереница 1285
одавна је наречена.
За то сам је ја просити
у ње посло родитеља;
он ће мени погодити
прем како је моја жеља. 1290
А сад чујем, да си на њу
ти ставио мисли твоје,
и у велику да си уфању
приграбит ми добро моје;
тим се чудим, бивши било 1295
свеђ пријатељство међу нами,
да се ставлаш на ово дило,
да се опиреш мојим жељами;
и да у битју ти си мому,
не бих ти се противио, 1300
и пожуде моје у тому
на вољу бих тву склонио.
МАТИЈАШ:
Чудим се и ја веома теби,
да имаш жељу тач велику
врху ствари, ку под неби 1305
не ћеш моћи стећи вику,
ер сам прије ја ставио
моју мисо врх Данице,
него си је ти видио,
нег се назре на ње лице. 1310
Ја знам, да знаш љубав многу,
међу нами ка проходи,
којој, право ријети могу,
прилике се не находи,
и да лијепа дјевојчица 1315
не иште ствари драже и веће,
нег бит моја вјереница,
а да твоју љубав не ће.
Ја, како смо пријатељи,
све бих жеље ме љувене 1320
поклонио твојој жељи,
да си при њом већи од мене.
Прид краљем смо једне од сцијене
врх свијех инијех витезова,
али већма љуби мене, 1325
него тебе кћи његова;
за ови узрок крепко уфање
имам, стећи њу за љуби,
ни ми обилно твоје имање,
ни тве благо срца губи. 1330
ХРВОЈЕ:
Са више ти плаха и слијепа
вјеровати љубав чини,
и горушта прем похлепа,
за стећ урес ње једини.
Оба дражи бит сцијенимо 1335
лијепој вили, тим сад оди
клетвом се одкрит подвежимо,
ко шњом сваки нас проходи,
и што један од другога
на уздану ми чујемо, 1340
да се таји од свакога,
да никому не речемо.
Чија срећа гора буде,
пусти лијепу дјевојчицу,
и врзи од ње све пожуде, 1345
и ишти другу вјереницу.
А ово ти вјере моје,
да ћу истину сву ја рити,
и ке чујем згоде твоје,
да никому не ћу одкрити. 1350
МАТИЈАШ:
То ја хоћу, то ја жудим,
ево и теби моје вире,
и да те овди већ не трудим,
чуј љувене ме немире.
За витешке труде моје, 1355
што знам да ти није ново,
и за остале ствари, које
за љубав сам ње дјелово,
Даница ме је обећала
за свога узет вјереника, 1360
и клетвом се подвезала,
да ће моја бит до вика.
Данаска је одлучила
ћаћку свому чинит знати,
да се је са мном заљубила, 1365
да је буде мени дати.
За исто држим, да ће мене
краљ за зета загрлити,
и да кћерце све љубјене
хотјењу ће погодити, 1370
ер ако га са свом снагом
у све дослек служих смеће,
садружен му с кћерцом драгом
служит га ћу веле веће.
Дотле греду ме пожуде, 1375
и не иштем проћ наприједа,
докли она ма не буде,
како вишњи заповиједа.
Знајућ рајску ње доброту,
заман би ми било уфати, 1380
ње замјерну моћ липоту
прије времена уживати.
ХРВОЈЕ:
Далеко си тја од мене,
и сам ово ти ћеш ријети,
нетом среће ме љувене 1385
ја ти будем сповидјети.
Хитра вила с тобом хини,
што тва младос не ставља се,
сцијену од мене дјелом чини,
а ријечима тебе пасе. 1390
Вазда са мном кад говори,
све бесједе дио већи
руг лудостим твојом твори,
припроста те прем сцијенећи.
I да одкријем теби веће, 1395
што би разлог тајат био,
кад си и ти твоје среће
под заклетву мени одкрио:
није мјесеца, да у ње крилу
ја не уживам у разблуди 1400
мнократ ону радос милу,
лијепе од виле ка се жуди.
Често се оба находимо
сред краљевске ње постеље,
слатко вријеме гдје водимо, 1405
прем како су моје жеље.
Тим сву љубав врх Данице
ко достојну мени остави,
тер се друге дјевојчице,
сличне битју твом, добави. 1410
МАТИЈАШ:
Сасма очита лажа то је,
измислио то си у свијести,
да љувезни будеш моје
и диклице лијепе смести.
Тим се ходи са мном сијеци, 1415
или од злобне те бесједе
најбрже се сад пореци,
с ком краљеву кћер уједе;
ер не само да све лажеш,
указаћу с мачем теби, 1420
нег издавник да се кажеш
од најгоријех свијех под неби.
ХРВОЈЕ:
Та је расрџба без начина;
што ћемо се крвавити,
и без боја кад истина 1425
одкривена може бити.
Кад ти дјелом не укажем,
што ти ријечим сад говорим,
тад ми реци, да све лажем,
и праведну да је творим. 1430
Хоћу, да очи виде твоје
вечераска без крзмања,
од бесједе ове моје
да је истина ријеч најмања.
МАТИЈАШ:
Кад ми укажеш то у дилу, 1435
што не сцијеним видјет вику,
драгу ћу ти пустит вилу
и ње љубав сву колику;
ну не сцијени, да ријечима
ја ћу твојијем вјеровати, 1440
што не будем мојијем очима
све најприје разгледати.
ХРВОЈЕ:
Вечераска, нетом буде
ноћ мучећа напријед проћи,
на сврху ће ме пожуде 1445
и бесједе моје доћи.
Ход’ да укажем мјесто теби,
гдје сакривен имаш бити,
одкле ти је муче тријеби
ова дјела сва пазити. 1450
КОР:
Није на свијету ствари горе,
него тебе, зли језиче,
на несличне кад говоре
несвијесни те гњев потиче;
ну на лијепе кад се виле 1455
плаха несвијес тва простире,
тве су ријечи смртне стриле,
није чемеру твому мире.
Тко год на њих зло говори,
или цијелу памет не има, 1460
или, ер тамна дјела твори,
разложно је мрзећ њима.
Често су оне свом памети
и хитрином свога суда
људи отели смртној штети 1465
и од жестоцијех смећа и труда.
Свемогућа нарав мила
није могла на сем свити
од гиздавијех лијепијех вила
драже ствари породити. 1470
У то се она не привари
него већа да је њих сцијена,
свијем добротам њих надари,
за то ер се зове жена.
О госпође, ви сте дика 1475
и урес вјечни све нарави,
све се битје од човика
по вашему битју слави.
Што се човјек од вас роди,
то су њему хвале праве, 1480
ви сте зора, која изходи,
свијетло сунце људске славе.
Бог вас за ино створио није,
нег за покој од свијех људи;
што је човјеку корисније, 1485
нег љубовца благе ћуди?
Многе земље узвишене
бише с ваше вјере и свјета,
ви сте за час породјене
и за добро свега свијета. 1490
Говору је свједок мому
краља Остој а кћи честита,
ке је крепос мјесту овому
од уреса вјековита.
Она у начин од данице, 1495
од ке свијетло име носи,
над све ине дјевојчице
љепотом се свом подноси.
Тешко се има покајати,
ко ње и нашу кори дику; 1500
често човјек главом плати,
ки влас пода злу језику.
