Да ли тој достоју од тебе, госпође,
ка радиш свис моју да у јад сва пође?
Да бих знал све згубит тер остат сиротом
и да се знам убит и растат [с] животом,
тако ми у здравју подржал Бог младос, - 5
што веће ја славју нер другу ку радос, -
како ћу сам себе пожалит и труд мој
и мене од тебе осветит. Ну постој!
Зашто ја по вас вик не видих тади ред
за добро јур чловик да вратит има злед, 10
како ју ти враћаш нехарством сад мени
тер инуд обраћаш твој образ румени.
Нî толи лав злосрд, нî толи горк пламен,
нî толи мрамор тврд ни морски још камен,
колико срце тве ко Јуду надходи, 15
у ком се бирек све од змија ид плоди.
Камо се разум твој? Помисли за мал час:
најдражи тко ти је свој би ли ти понил чâс
колику ти ја поних за милос и љубав,
за коју изроних живот мој, дим управ? 20
Зач сцијењах да за хар имат ће твој урес,
а не мних никада у теби злед да јес;
тер волих бољезан трпити с умором
нер твоју љубезан да здружим [с] зазором.
Тер ово говорим, а патим жесток суд, 25
доколе сатворим освету за мој труд.
Затој сам он први међу свом младостју
ки бих се тве крви напојил с радостју;
толику зач теби не могу створит злед,
кад меније јур не би мнило се пију мед. 30
Тер ово говору, зач нећу тајати,
зач нећу што створу довик се кајати.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр., Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
