Тулерунт Доминум меум етц.
Види Доминум етц.
Сузе срећне и честите
ке скрушена душа лива,
ах, драго ти изходите
из срдачца болежљива.
Покли ви сте бисер били 5
дражи бисера източнога,
који само Богу омили,
који само зани Бога.
Ви сте воде ке створене
у почетак када јесте, 10
руком Божијом одијељене
врх небеса стављене сте.
Паче ви сте таке моћи
облијевању у вашему,
да к пристолу смијете доћи 15
к истом Богу могућему.
Ви не само не дунете
рајски огањ и жераву,
ну већма га раждижете
на небеску љубав праву.20
Ви сте, бистри вири од суза,
љубко Бога придобили
и проштење у Језуса
Мандалијени испросили.
Дошле небо земљу поји 25
својијем росам и даждима,
земља небо сад напоји
суза даждим обилнима.
Зато 'е дикла небу мила
с истијем сузам (ах чудеса!)30
плам од пакла угасила
и плам срџбе од небеса.
Они час се млађа одијели,
ну рањено срце остави
Богу ки га слатко устријели 35
свемогућом свом љубави.
Живијем огњем драго гори,
сва је у плам сатворена,
и изнутра и издвори
ужежена Мандалијена. 40
Само свога Бога љуби
са свом душом дикла света,
а сва ина мрзи и груби
од овога свега свијета.
У дне и ноћи она вику 45
не мисли о ином и не ради
нег о рајском вјеренику
сред душе јој ки се усади.
Свакчас жели да га види,
слишат га је свуд јој драго,50
у свијех путијех свеђ га слиди
не штедећи све сво'е благо.
Све раскоше, све разблуде
и сву липос своју многу
схара она нека буде 55
светилиште свому Богу.
Свеђ је тужна и болећа
кад није з драгом свом љубави,
и ко угасла једна свијећа
али сух пањ у дубрави. 60
Често узме туговати
у стрављене ове пјесни:
»Чијеме теби да заплати
моја душа, ма љувезни?
Кô да игда одговорим 65
на милости тве велике,
да се огањ сва сатворим
и да сузим по све вике?
Што у мени добро угледа,
слатка жељо ма љублена,70
него срце мразно од леда
и од станца од камена?
Ал ко сунце од источи
хотје лед мој растопити,
тер проз плачне моје очи75
у сузе га обратити?
Ал поновит хотио си
над мном чудо старијех лита
када воде извео си
из камена становита?80
Али у мени сва чудеса
хотје скупит, Боже од неби,
ко кад створи врх ничеса
свијет и што свијет здржи у себи?
Тако указат хотје сада 85
разглашене врх грешнице,
врху црва, врху смрада
моћ велике тве деснице?
У што си се тужна уздала?
Једа у цвијет од младости,90
кад си с Вишњијем војевала,
ал бјегуће у љепости?
Све то бјежи и пролијета
и остане у несцјени
прије нег роса паде с цвијета,95
прије нег паде цвијет с зелени.
За зрцало и забаву
веле би ти било боље
да си узела мртву главу,
да знаш како смрт нас коље. 100
Да си се у земљу огледала,
сповидјела она би ти
што 'е умрла сва захвала,
што би, што си, што ћеш бити.
Оглед ти је прави било 105
за узкрснут душу од злоба
твога браца мртво тило,
усмрђено усред гроба.
Ну моћ, Боже, била 'е већа
душу мени ускрснути 110
нег Лазара што смрдећа
ти ускрсну у свој пути.
Он у гробу четр дана
сто је у смраду и тамности,
мртва у паклу укопана 115
ја бих с прве ме младости.
Племе, љепос, младос, знање
у зло моје тешко стратих,
мисли, снагу и имање
у гријех створих и обратих.120
Ну ти из пакла (ах јаох мени,
спомена ме чини мрити)
Спаситељу мој љубјени,
хтје ме мртву извадити.
Ти, ти оком милосниме, 125
Исукрсте мој примили,
од злијех духа слободи ме
ки ме бијеху посвојили.«
У ове пјесни своје ваје
све дни гласи за кривине, 130
а снижено не пристаје
двоорит теби, Господине.
С тобом труди, с тобом мучи
и бремена час не губи
да твој свети закон учи,135
ер горуће сасма љуби.
Размишљања над сва добра,
ти њу хвалећ чу се ријети,
дио најбољи она обра,
који неће њој се отети. 140
Ну ко зачу дикла мила
да је Јуда зли замићен,
да те тјера мноштва сила
и у врту да си ухићен;
да си избјен вас бићима, 145
да 'е пук на те вас набуњен,
круњен тмини да си оштрима,
да си на смрт крижа осуђен,
без разбора и без свијести
сва се прострије земљи ница 150
неизмерне од болести
затрављена љубовница.
Ну, јаох, опет кад те види
дикла тужна, бољежљива,
гди криж носиш, гди те слиди155
мртва мајка већ нег жива,
затјече се замамљена,
ну разабрат не има моћи
ал ће синка утруђена,
али мајку прије помоћи. 160
Под теготом крижа пада
тужни синак с тешка труда,
а мре мајка с туге и јада
видећ гди мре не разблуда.
Једном руком изчезнута 165
мајку диже плачну у свему,
другом Сина огрезнута
свега у крви, и криж њему.
Ау јо' трудној није снаге
да помоћи може обима 170
и да уздржи своје драге,
тијем падају, и она ш њиима.
Тако и вита јела паде
кад ју плахи вихар скрши,
тер заједно ш њом опаде 175
лоза и брштан кијех уздржи.
Тужна пјесни, стопрв справи
тужбе, цвиле и јауке,
тер спомену, јаох, појави
Језусове смрти и муке.180
Гледај, плачна Мандалијена,
на Калварији гди подижу
разапета и прибјена
твога драга, јаох, на крижу.
Благи Језус твој оно је, 185
(ко би реко, ах јаох мени!)
драг вјереник душе твоје,
научитељ твој љубљени.
Гледај, гледај помно њега
на што сада, тер просуди, 190
многа љубав доведе га
и твој и мој гријех принуди.
Гледај ноге обљубљене,
ноге бијеле и сњежане,
сузам пране, косам трене 195
и од тебе целиване.
Гдје не имају љепос прву,
свака љуту има рану,
прибјене су чавлим к дрву
с ове стране на ону страну. 200
Гледај главу приблажену
драгом масти ку ти маза,
сву, јаох, крвим обливену.
Гди јо' 'е јаснос од образа?
Гледај ко се мучи и мори,205
вене, гине и уздише,
како с ћаћком својим говори
и ко тужан, јаох, издише.
Умро ти је, јаох, умро је
твој придраги на тве очи, 210
тамном ноћи помркло је
тве суначце од источи.
Смрт је врла приклопила
драгу рајску тву љепоту
и немило уморила 215
по ком сва су у животу.
Затим с крижа присветога
дижу мртво божије тило,
тим примају драга свога
сви на руке благо и мило. 220
Мајка тужна загрља га,
ну сповидјет тко да буде
ко процвили љубка и блага
врху мртве све разблуде?
Иван прси целива му 225
на којијех прије почива,
Мандалијена умива му
ноге ко их прије умива.
Дану с тога што је боле
кад у смртном плачу и вају 230
видјење им срца коље,
сузе ране одкривају.
Сред мајчина тужна скута
одкрива се пут прострта,
све да 'е једна рана Јута,235
тако 'е ранам сва одрта.
Хоће опета да изусти
јадну пјесан у свом цвилу,
ма ријеч мре јој усред усти
видећ мртва Синка у крилу. 240
Ну стрављена Мандалијена,
тргајући златне власе
да би пукла тврда стијена,
кличе у ове јадне гласе:
»Мајко тужна, Мајко блага, 245
ово 'е Језус твој љубљени,
погледај га свега нага -
познаш ли га? Ах, јаох мени!
У његовој познај крви
приблажено млијеко твоје 250
ка му обилно одсвуд врви
за кривине тежке моје.
Весело га ти породи
и у скут прими лијепа и здрава,
сад га у скуту држиш оди, 255
ах јаох, мртва и крвава.
Краји му се поклонише
онда кад се породио,
сад се руган с крижа диже
гди је с лупежим пропет био. 260
Тад анђели од небеса
појућ Богу славу даше,
сад страшива сва чудеса
сва створења указаше.
Сунце стамни, а мрклине 265
скрише земљу ка се стресе,
пуче темпло до дна и стине,
мртви узкрснут видјеше се.
Ну 'е твој драги, вјеруј мени,
у разблуди кога зваше,270
мој мио бијели и румени
обиљеже за најдраже.
О горућа ма љубави,
о небески вјерениче
који живот мој затрави, 275
душе моје љубовниче,
није ли ти доста било
што ми гријех се хтје простити,
нег још пропе свето тило,
нег још за ме хтје умрити? 280
Умро ми си, јаох, умро си,
мој једини разговору,
лијепи цвијете, свенуо си
ки у рајском ниче двору.«
Пак се к светом крижу обрати 285
драго грлит ки потече
и још драже целивати,
кому цвилећ ово рече:
»За Маријом мож' се ријети,
друга мајка обљубљена 290
Језусова, крижу свети,
кога држа загрљена.
Засве драгом да благости
она тебе сад приходи
ер ти одрије без милости 295
тијело које она роди.
У крилу га 'е свеђ врућила,
ти га следи сред сјевера;
млијеком га она јес дојила,
ти му пода сад чемера. 300
У колијепци њега зави
пеленами мекахнима,
ти га приби без љубави
тврдијем чавлим и оштрима.
Ну за све то ти си већи 305
јер га она умрлога
роди на свијет, ти морећи
неумрла даћеш Бога.«
Диље би се продиљило
не жалосно нарицање, 310
али однијеше божије тило
на покоње покопање.
Ну с Маријани поспјеши се
мраком ходећ веоми израна
купећ помас и мирисе 315
за намазат укопана.
»Ах, гдје си се упутила?
Знаш на гробу ке су страже?«
— »Од Јубави гди је сила,
ниједне згоде туј не страше.« 320
Међу собом тим вељаху:
»Ко ће одвалит сада нами
плоћу с гроба?« јере знаху
да 'е веома велик ками.
Сваљена га ну нађоше, 325
свака у гроб тер потече,
у ком млаца изнађоше,
изчезнутим ки им рече:
»Не бојте се! Знам да иштете
ви Језуса распетога, 330
гробнице му ево свете,
он узкрсну с мјеста истога.«
Дикла славна потекла је
брза из лука како стријела,
Петру и Ивану тер рекла је 335
што је чула и видјела.
Ки најбрже дотекли су
и у гробу приблажену
бијела платна изнашли су
и с главе му још копрену.340
Најпослије се сви дијелише,
само сташе Мандалијена
грозно плачућ тер уздише
над гробоме уцвиљена.
Поникнући чим погледа 345
једа 'е у гробу што видити,
два анђела ето угледа
сва у бијелу туј сидити.
Рекоше јој што ту цвили,
одговори тужна одвише: 350
»Бога мога јесу однили,
не знам гди га поставише.
Ну ако мени дио најбоји
ки обрах неће вик се узети,
ко по светој твојој вољи 355
ти исти, Боже, хтје ми ријети.
I ако си ти, Језусе,
тај најбољи мени дио,
и из гроба тко ми те узе,
тко те и мртва још ми однио?« 360
Ко то рече, ой обрати
назад плачна и жалосна
тер Језуса видје стати,
ну Језуса тад не позна.
Ки јој рече: »Ствар која је 365
за ку плачеш?« Кога истећи
она цијенећ вртар да је
вели грозно процвилећи:
»Господине благи и мио,
ако га одније, хтјеј ми ријети370
гди ми га си поставио,
а ја ћу га плачна однијети.«
»Ти да однесеш ки сва створи?
Знаш ли божију ти теготу?«
Не зна тужна што говори, 375
смамљена је у животу.
Тада Језус сву ње жеју
за изпунит, »Марија!« - рече,
а она њему: »Учитељу!«
и грлит му ноге тече. 380
Он јој вели: »Не тегни ме,
још не узидох к оцу мому,
ти пођ' з гласом честитиме
к мојим брацим, рец' свакому
Ја усходим привишњему,385
к мому и к вашем оцу гори,
к мому Богу и вашему
ки сва влада, ки сва створи.«
Света дикла, Богу мила,
к ученицим отишла је 390
и сва им је навијестила,
и ко Бога видјела је.
Ке је чудо, Мандалијена,
да ти прва Бога види
кад највруће ужежена 395
највеће га љуби и слиди.
Ученици утекли су
и Језуса оставили
светом крижу ти си близу
гди би пропет твој примили. 400
Ни мртва га не остави,
ну без страха благо и мило
ноћно ступај свети управи
за помазат божије тило.
Свак се з гроба славна одијели 405
не находећ свога драга,
само младос твоја цвијели
над гробоме и чека га.
Тијем велика прије грешница
тако љубећ би љубљена, 410
навјесницим навјесница
да би од Бога одређена.
Ти погледај с неба доли
врх тужнога битја мога,
и ко за те, за ме умоли 415
твога драга љубљенога.
Ти, ти дај ми сузе твоје
да ја угасим плам нечисти,
да утопећ гријехе моје
стечем свети твој плам исти. 420
Да мој ступај, који зађе,
ко твој с твојијем се и управи,
да и ја нађем, ко ти нађе,
Бога, и видим гори у слави.
Сврха од свега.
