Цреска коледа
Прија нег ја почнем овде вапијати,
Свих сусед около проштење питам.
Ја знам, да нас хоте сви суседи судити,
Мртво говорење, када буду чути,
Мртво говорење и свети елементи, 5
Пак ћеш помиловат душе твојих мртвих. [1]
Тристо шездесет дан бише овога лита,
Од мртвога днева, круно племенита!
Денес су наши свети на ово [2] узвишење,
За дат мртвим покој, а Богу узвишење.
Ово узвишење узвишено бише,
Мијар осамсто лет јер. достекло бише;
Покле се ј’ породил наш Исус, вични крај, [3]
Који за мртве душе приправил вични рај,
Ке питају помоћ на њихов мртви дан,
Дуси, ке су в муках, помилуј госпоје! [4]
Још те нисам питал[5] никад, мој госпоје!
Јер сам те записал на срдашце моје!
Стан се на јутрњу[6] и на мртву машу!
Не чин, да ти мртви на молитву уздахну,
Стан се на јутрњу и служи за Бога,
Реци молитвицу и за Тона[7] твога.
Видиш, да Тоне твој за тобом умира,
Вав ’ну [8] црну земљу свој живот спендира. [9]
Гроб му се отвара посред твога двора,
Закрај њега расте стабло од јагора,[10]
На кон ћеш ти душо китицу ломити,
Пак ћеш поћ кропећи горе мртви гроб,
Собом говорећи: ви [11] сте били мој род!
Кад на гробу станеш, покропи с’ водицу,
I за мртвих твојих реци молитвицу.
I на вом [12] знамењу „реqуие“ ћеш рећи.
Поклони се Богу, пак ходи ходећи,
Пак ходи ходећи с круницом ва руке.
Свићу али дуплир вев ној друге руке,
Да буде посвећено за ’не мртве, душе.
Не чини, да буде од тебе ка злоба,
Видиш, да је кратак пут од крста до гроба;
Ко те приде слуга за мртвех питати,
Буди милосрна љубав му сказати.
Ко му даш за мртвих, се хоће добра мисел,
Ако ћеш за Тона, зато је овдје пришел;
Ко му даш за мртвих, се хоће молитва,
Ако ћеш за Тона овде ти је долика;
А мени ки кантам,[13] колач како брату,
А Тону твојетну облију,[14] кот погачу.
Ја знам, да ћеш рећи, да неси месила,
Од твојих младих дан приправна је облија,
Сад ме наговара моја кумпанија,[15]
Да буду приправне смокве и ракија.
Не ћу говорења - нон воглио пароле![16]
Сад грем путовати, на оно стање моје;
Не ћу говорења - нон воглио пароле!
Овде ти ја пушћам говорење моје;
Ја друга не јубим, нер тебе, госпоје!
Забиљежио А. Тентор. „Вијенац“ 1880.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
