Царево ново одело

Прије много, много година живио један цар који је изнад свега волио нову одјећу. Сав свој новац он је трошио на то да се што се љепше обуче. Он се није бринуо за своје војнике, није марио за позориште а нити да се извезе у шетњу кроз шуму, уколико му не би било стало да покаже неку своју нову одјећу. Он је у току дана сваког сата мијењао одјећу. I као што се за владара обично каже да се налази у вијећници, тако се за њега говорило: "Цар је у својој гардероби." У том великом граду у којем се налазио његов двор било је веома живо и весело. Сваки дан су га посјећивали многи странци, али једног дана му доñоше и двије варалице. Рекоше му да су ткачи и да могу исткати тканину каква се само замислити може. Не само да њихове боје и шаре изазивају дивљење него и одијело од те тканине има необичну особину – оно је невидљиво за сваког ко није способан за своју службу или је неопростиво глуп. "О, дивна је та тканина!" – помисли цар. – "Кад будем имао одјећу од такве тканине, ја ћу знати ко у моме царству није на висини свог положаја. А моћи ћу и разликовати паметне од глупих. Та ми се тканина мора одмах откати!" I даде,цар тој двојици варалица велики новчани предујам, с тим да одмах почну с радом. Варалице одмах поштоваше два празна разбоја и почеше тобоже да раде. До касне ноћи су тако ткали на празним разбојима и све тражили да им доносе најфинију свилу и најчистије злато, и све су то трпали у своју торбу. "Баш бих желио да видим колико ли су већ откали" – помисло је цар, али му је било мало тешко на срцу када се сјетио да глупи људи, а и они што не одговарају свом позиву, неће моћи видјети ту чудесну тканину. Био је увјерен да се он за себе нема шта прибојавати, али ипак је одлучио да прво пошаље неког другог да види како посао напредује. Читав град је већ знао какву ће чудотворну моћ имати та тканина и сви су нестрпљиво очекивали ко ће се од њихових сусједа показати као глуп а ко недостојан свог положаја. "Послаћу ја ткачима свог старог и поштеног министра" – одлучио је цар. – "Он ће најбоље да извади како иде са ткањем. Он је паметан и нико боље од њега не врши своје службовање!" I стари честити министар уñе у одају гдје су оне двије варалице ткале на празним разбојима. "Сачувај ме, боже, ја ништа не видим!" – буљећи очи, помисли стари министар, али ништа не рече. Варалице га замолише да приñе ближе, а онда га упиташе да ли му се свиñа шара и да ли су лијепе боје. Они су показивали на празан разбој, а јадни стари министар, ма колико буљио очи, ништа није могао да види, јер ничега није ни било. "Господе боже!" – помисли министар – "да ја нисам глуп? Никада то нисам помислио. Али то нико не смије сазнати! Зар ја нисам дорастао за свој позив? Не, не, не смијем им рећи да не видим тканину!" – Па ви ништа не кажете! – рече један од ткалаца. – О, тканина је савршена, прекрасна! Шаре су изврсне, боје су дивне! – одговори стари министар гледајући у разбој кроз своје наочале. – Да, да, рећи ћу цару да ми се тканина изванредно допада! – Е, то нам је веома драго! – рекоше ткалци у један глас и почеше набрајати боје и врсте шара своје тканине. Стари министар је пажљиво слушао како би то све могао поновити кад се врати у двор. Тако је и учинио. Послије тога варалице затражише још више новаца, још више свиле и још више злата. Рекли су да им то треба за ткање, а све су трпали у своје џепове. Ништа од свега тога није узето за ткање и они су и даље ткали, на празним разбојима. Мало затим цар посла још једног поштованог службеника да види како иде са ткањем и када ће тканина бити готова. Али и са тим службеником се догодило оно исто што и са министром. Он је гледао и гледао, али није видио ништа друго до празан разбој. – Шта, зар није лијепа тканина? – упиташе га варалице показујући му и објашњавајући непостојеће шаре. "Да сам глуп – нисам" – помисли човјек. – "Па шта онда? Значи да нисам дорастао свом положају? То је заиста смијешно! Али не смијем дозволити да то други примијете!" – I човјек поче да хвали тканину коју није видио и да увјерава ткаче колико му се свиñају њихове прекрасне боје и предивне шаре. – Да, да, то је нешто прекрасно! – рекао је цару када се вратио у двор. Читав град је сада причао само о тој прекрасној тканини. Сада је и цар хтио да види ту тканину док је још на разбоју. Са читавом пратњом својим одабраника, меñу којима су била и она два стара великодостојника што су већ били тамо, цар је дошао оној двојици варалица и затекао их како из све снаге ткају, али ткају без потке и основе. – Зар није дивна тканина! – рекоше она двојица великодостојника. – Изволите, ваше величанство, погледајте какве су дивне шаре, какве дивне боје! – и показаше на празне разбоје, јер су вјеровали да други виде ту тканину. "Шта је ово?!" – помисли цар. – "Ја ништа не видим. Па то је ужасно! Зар сам ја глуп? Или не заслужујем да будем цар? Па то би било најстрашније што би ме могло задесити!" Није хтио да призна да ништа не види, па је тобоже задовољно клатио главом и, гледајући у празан разбој, понављао: – О, баш је, баш је лијепо! Тај ваш рад заслужује моје највише признање! Сада је и читава царева пратња гледала у празан разбој и понављала: – Е, баш је, баш је лијепо! – I савјетовали су цару да се одмах на првој процесији појави у одјећи од те дивне тканине. Сви су били усхићени, од уста до уста је ишло: – Дивно! Красно! Величанствено! Обојицу варалица цар је одликовао орденом витешког крста и додијелио им титулу ткачког витеза. Цијелу ноћ уочи свечане процесије варалице су пробдјеле поред шеснаест запаљених свијећа. Сви су могли да виде како се тобоже журе да заврше цареву одјећу. Скидали су са разбоја непостојећу тканину, у ваздуху су је тобоже сјекли великим маказама, шили су је иглама без конца и најзад су рекли: – Ево, одјећа је готова! Цар приñе у пратњи својих најотмјенијих дворана, а варалице подигоше руке као да нешто држе и рекоше: – Ево хлача! Ево капута! Ево огртача! Све је као паучина! Човјек би могао помислити да на тијелу нема ништа, али у томе и јесте права вриједност ове тканине! – Да, да, тако је! – у један глас потврдише дворани иако ништа нису видјели. – Хоћете ли сада, Ваше Величанство, бити тако љубазни да одложите своју стару одјећу! – рекоше варалице. – Нову ћемо вам дати пред великим огледалом! Цар скиде са себе стару одјећу и варалице почеше да му тобоже додају комад по комад нове одјеће, а онда га ухватише око струка и почеше да му тобоже скуте намјештају. Они тако послују око њега, а цар се пред огледалом само врти и окреће. – Боже, како је дивно сашивено! Као саливено је! – дивила се сва царева пратња. – Каква шара, какве боје! Заиста драгоцјена одора! – Ваше Величанство, напољу, већ чекају носачи са балдахином што ће га у процесији носити над вашом главом! – рапортирао је командант параде. – Добро, добро, ја сам већ готов! – одговорио је цар. – Добро ми стоји, зар не?! – и окрену се пред огледалом као да хоће да још једном пажљиво осмотри своју раскошну појаву. Коморници који су били задужени да му носе скуте подигли су их тобоже са пода и кренули за њим држећи руке у ваздуху и страхујући да се не би примијетило да те скуте и не виде. I тако је цар ишао у процесији под дивним балдахином, а искупљена свјетина на улицама и прозорима је понављала: – Боже, новој царевој одјећи нема нигдје равне! Како су му дивни скути! Како му све красно стоји! Нико није хтио да призна да ништа не види, јер би тиме признао да је глуп и да није дорастао својој дужности. Досада ниједна царева одјећа није доживјела такво признање. Али наједном је неко дијете повикало: – Па цар је го! – Ах, боже мој, тај недужни гласић! – забрзао је уплашени отац. Али већ истог тренутка се зачуо шапат: – Дијете каже да је цар го! Цар је без одоре! I одмах затим почеше да вичу сви у један глас: – Цар је без одоре! Без одоре! Цар је претрнуо – видио је и сам да је без одоре, али је ипак одлучио да у процесији остане до краја, и сада заузе још достојанственије држање. А коморници иза њега и даље су носили непостојеће скуте.