Бол Јуре Даничића[1]
Што се били у гори зеленој?
Или вила, ил студена стина,
Ол’ су биле на планини овце?
Нит је вила, нит студена стина,
Нит су биле на планини овце, 5
Већ је рањен Даничића Јуре,
Дажд га пере, сунашце га били,
Били му се на плећих кошуља,
Не пере је ни љуба ни мајка,
Него јела, кад росе отреса. 10
Ево данас девет годиница,
Да је Јуре од двора отишо,
Да му доћи до двора његова,
Јер ће му се љуба приудати
Сама мајка на двору остати, 15
Ма са твојом рођеном сестрицом
Мисли вила да нико не чује,
Ал то Јуре и види и чује,
Посестриму дозивао вилу:
»Посестримо била вило моја, 20
Хоћеш мене послушати мало?
Немој шетат од јеле до јеле,
Нити шетај од миста до миста,
Него шетај до двора мојега,
Пођи видит, била вило моја, 25
Што се чини у мојему двору.«
Липо га је вила послушала,
Ни шетала од јеле до јеле,
Нити шета од миста до миста,
Нег до двора Даничића Јурја. 30
Кад је дошла до двора његова,
Вела жалост у двору му била,
Мајка плаче и у небо гледа
I својега сина спомињала:
»Хајме, Јуре, десно крило моје, 35
Јадна сам те мајка његовала,
Ево данас девет годиница,
Да те нисам чула ни видјела,
Његовала вирну љубу твоју
Мјесто тебе мој рођени синко. 40
Сад ће ми се јадној приодати,
А кога ћу тужна његовати.«
На то љуба сузам оборила,
Љуба плаче на другога гледа,
Сестра босиљ заливала цвеће, 45
Босиљу је цвећу говорила:
»О босиљче, дробно моје цвиће,
Ја те више заливати нећу,
Брзо рести и брзо процвати,
Већ те нећу тужна заливати, 50
Брата немам кому ћу те дати,
Досле сам те љуби даровала,
А сад нимам кому ћу те дати.«
Кад то чула вила планинкиња,
Брзо се је на се повратила, 55
Пак је Јурју тихо повидала:
»Еј, бора ти Даничића Јуре,
Обашла сам села и градове
I вас Котар[2] до сињега мора,
Италију до Рима бијелога, 60
Ја не видих двора жалостнија,
Што сам твога Даничића Јуре,
Мајка плаче и у небо гледа,
Пак је тебе синка спомињала,
Јуба плаче, на другога гледа, 65
Сестра босиљ заливала цвиће
I босиљу цвијећу говорила:
Ја те више заливати нећу,
Ево данас девет годиница,
Да ми Јуре од двора отишо, 70
Досле сам те љуби даривала
Већ те немам кому даривати.«
Кад је Јуре вилу разумио,
Пак је вили тихо бесидио:
»Еј бора ти, била вило моја, 75
Немој шетат од миста до миста,
Него шетај од јеле до јеле,
Убери ми дјетелине траве,
Да би моје излијечила ране,
Дај ми поћи до мојега двора.« 80
Кад је вила Јурја разумила,
Не шетала од миста до миста,
Него шета од јеле до јеле,
Те убере дјетелине траве
Чим је Ђури излијечила ране. 85
Кад је њему ране излијечила,
Два коња му блага напртила,
На трећега њега поставила,
Пак је њему тихо бесједила:
»Ходи с Богом Даничића Јуре, 90
Када дођеш до двора твојега,
Немој звати иза двора мајку,
Већ је зови: стара госпођице
Хоћеш ми се дат напит водице
Или коња везат у дворове? 95
Пак ћеш видит што ће мајка рећи
I хоће л’ се домислити тужна,
Да си њој ти он рођени синко.«
На то Јуре вили захвалио,
I с тим се је двору отпратио. 100
Кад је дошо о’ за биле дворе,
Иза двора тихим гласом зове:
»Отвор дворе, стара госпођице,
I дај ми се напити водице,
Оли коња везат у дворове.« 105
Ал старица мајка одговара:
»Биж отали, делијо незнана,
Јер сам јадна тужна и сметена
Ради сина Даничића Јура,
Ког сам тужна с двора отпратила, 110
Још се к њему није повратио,
Али пођи мало по наприда,
Пођи тамо, делијо незнана,
Гдје но звече бубњи и свирала
Данас му се љтиба приодала. 115
Они ће ти дати пити вина
I још, побре, студене водице
За весеље младе невистице.«
Кад то чуо Даничића Јуре,
То је њему и још дражје било, 120
Јер му даду вина и водице,
Још му даду једно играт коло,
Игра (коло) с вјерном љубом својом.
Он јој гази на жуте пачмаге,
Које су јој златом позлаћене. 125
Ал му вели невистиоа млада:
»Та не лудуј, делијо незнана,
Не гази ми на жуте пачмаге,
Јер их ниси ни ти куповао,
Нег мој Јуре, моје жарко сунце, 130
Он јих више куповати неће.«
Ал се Јуре чини и не чути,
Нег јој гази свиле(не) абите,
Па му вели невистица млада:
»Што ми газиш абите свилене 135
Ниси ми јих ни ти куповао,
Нег мој Јуре, моје жарко сунце,
Кој јих више куповати неће.«
Пак јој ломи на руци прстене,
Говори му невистица млада: 140
»Ти не лудуј, делијо незнана,
Не лом’ мени на руци прстене,
Ниси ми јих ни ти куповао,
Нег мој Јуре, моје жарко сунце.«
На то се је Јуре насмијао. 145
Тому се је селе домислила,
Пак је залви својој говорила:
»О бора ти, драга залве моја,
Ни то нами делија незнана,
Нег нам је то Даничића Јуре. 150
Мој је брајне, а твоје је драго,
Наш је Јуре наше жарко сунце.«
Кад то чује Полазић војвода,[3]
Он побигне из бијела двора.
Када види Даничића Јуре 155
Да побиже Полазић војвода,
Па му вели Даничића Јуре:
»Што се страшиш Полазић војвода
I што бижиш из бијела двора,
Ал се мене јунак пристрашио? 160
Ни срамота питати дивојку,
Већ срамота поћи през дивојке,
За на мисто моје вјеренице
Узми мени рођену сестрицу.«
Посли се је на се повратио, 165
Узео му рођену сестрицу,
Пирева(о) три недиље дана.
