Богдан ми се на војску оправља

Извор: Викизворник


[Богдан ми се на војску оправља][1]

Богдан ми се на војску оправља,
на двору му не остаје нико,
нег Ружица драга сестра своја.
Лијепо је је јунак свјетовајо:
„Остај збогом драга селе моја, 5
ноћом бијеле дворе не отварај,
ни Богдану драгу брату твому,
док не видиш моје бијеле руке
и на њима два златна перстена,
на кимам су два лијепа имена: 10
моје, селе, и твоје заједно."
Мисли јунак нико да не чује,
све то слуша Сењанине Мате.
Удиљ ми се меће на зиатаре
и сакупи два златна перстена, 15
на кимам су два лијепа имена.
А кад се је ноћа уфатила,
греде на двор секи Богдановој.
Тихо ми је прид двора зове:
„Отвор' дворе, драга селе моја!" 20
Лијепо му се млада озивала:
„Ко ме зове у двору, ево ме,
али моје не отварам дворе,
ни Богдану драгу брату мому,
док не видим руке Богданове, 25
на кимам су два златна перстена
и на њима два лијепа имена:
Богданово и моје заједно."
Говори јој Сењанине Мате:
„Отвор' дворе, драга селе моја, 30
ако ли га мени не вјерујеш,
ево моја под прозором рука,
на којој су два златна перстена."
Када га је млада разумила
изашла је кули на прозоре, 35
босонога без свилена паса,
гологиава без мараме свилне.
Видила му под прозором руку,
на златни се перстен преварила,
бијеле му је дворе отворила. 40
А кад види Сењанине Мате,
не узимље ни сребро ни злато,
већ за руку сестру Богданову
и меће је на коња уза се,
пак је води Сењу бијелому. 45
Кад су били сријед горе зелене,
рече лијепа Богданова селе:
„Сунце моје Сењанине Мате,
што се види посрид поља равна,
ал је гора ал студена вода, 50
ал је гора снигом забијелила,
ал попети били чадорови,
ал попали лабутови птице,
ал су турске на пиандишту овце?"
Говори јој Сењанине Мате: 55
„Сто се види насријед поља равна,
није гора ни студена вода,
нити гора снигом забијелила,
ни попали лабутови птице,
ни попети чадорови бијели, 60
нит су турске на пландишту овце,
већ је оне Сењу бијеИи граде,
у коме ћес бити госпођица."
Говори му Богданова селе:
„Сунце моје Сењанине Мате, 65
пусти мене на Дунај на воде,
да умијем моје било лице,
зашто ми је пуно потавнило
плачућ млада стару мајку моју
и Богдана драга брата мога." 70
Кад то чује Сењанине Мате,
привари се, ујиде га змија,
скинија је низ коња вранога.
Није млада лице умивала,
већ у Дунај у воду скочила, 75
берзо млада воду припливала,
на другу се страну уфатила,
из танашца герла запјевала:
„Остај збогом Сењу бијеИи граде
и делијо Сењанине Мате, 80
утече ти млада робјиница!"
Одговара Сењанине Мате:
„Појди збогом селе Богданова,
ја не жалим што си побигнула,
већ ја жалим што те љуб'јо нисам. 85
Откад ме је породила мајка,
још ме није нико приварија
што ти данас, да те бор убија!"

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг



Референце[уреди]

  1. „Зора далматинска", година III, 1846, бр. 22, стр. 173-174. Варијанте: у збирци ,"Народне пјесме отока Хвара" умотвору које се налази под бр. 14 (а налик је примјеру нашег избора) навео сам на стр. 573-574. неколико варијаната међу којима има и рукописних. А уз умотвор бр. 14 објавио сам још три његове варијанте (види бр. 26, 38. и 222) у истој књизи.

Извор[уреди]

Олинко Делорко: Народне пјесме отока Зларина, "Народна умјетност", 1980, књига 17, стр. 295-297.