Битка на Крбавском пољу
Књигу пише Отман-паша силни,
тер је шаље Деренчину бану;
у књизи му билој бесидио:
»Деренчићу свитла круно банска,
пусти мене прико Унгарије, 5
прико липа поља од Удбине,
да одведем плино пут Леванта,
а ми ћемо бити пријаитељи.«
Књлгу штије Деренчићу бане,
књигу штије, другу брзо пише, 10
тер је шаље Отман-паши силном:
»Не пушћам те прико Унгарије,
прико липа поља од Удбине,
да одведеш плино пут Леванта,
ни ми стало до твог пријатељства.« 15
Кад је књига Отман-паши дошла,
опет паша другу отписује,
тер је шаље Деренчићу бану:
»Купи, бане. Хрваћане твоје,
ја ћу јунак соколиће своје, 20
па ћу доћи под Удбину равну,
онди ћемо поиграти коње,
наше бритке огледати ћорде.
ко добије, весела му мајка.«
Кад ли бане књигу проучио 25
и Хрваите своје сакупио,
пак отиде под Удбину равну;
на најлиипши даналк дојездише,
на дан веле Госпе Стоморине.
Кад ии бане под Удбину дојде, 30
онди најде Отман-пашу силног,
тере хтиде мејдан заратити,
аи му вели Перазовић кнеже:
»Мој коњаде Деренчићу бане,
прије мисе не чин’мо мејдана, 35
прије миисе и свете недиљие;
помоћ ће нас миса и недиља
и блажена Госпа Стоморина.«
Зато бане ништа не хајаше,
нег при мисе мејдан заратио. 40
Деренчићу лоша срића била,
да му селе косу одгојила;
коса му је над очи падала,
чешће је је ћордом помицао,
на ведром се челу поризао, 45
крвца му се низ лице пролила,
чарне му је очи заслипила;
па је своју сестру проклињао:
»А проклета, селе Доротеја,
ка ми жуту косу одгојила, 50
рад косе ћу изгубити главу!«
Тада јаче Турци навалише,
Деренчића на ћорде разнише;
а Павлића, сина Деренчића,
њега млада жива уфатише, 55
до паса га у земљу зарише,
а полак га стрилами стрилише.
Од те војске не убигне нитко,
нег сам јунак Перазовић кнеже;
али не би ни он убигнуо, 60
да га добри коњ однио,
и мрка га нојца сусритала.
Пак он језди кроз гору зелену,
коњиц му је у крв огрезнуо,
у крв чарну љута душманина, 65
а низ главу зној и крв му циди
од својега добра господара.
Лети јунак двору Деренчића,
кад је дошо двору под понжоле,
угледа га млада Доротеја, 70
липа селе Деренчића бана.
Говори му млада Доротеја:
»Бора теби, незнана делијо,
откле јездиш, од које крајине,
лице ти је потно, напрашено, 75
посмидило прахом и оловом,
одића ти крвцом омашћена.
Јеси л' био на Удбини равној?
Ти ми кажи од Удбине гласе:
који јунак мејдан задобио, 80
јал' ми братац, јали Отман-паша?«
Говори јој Перазовић кнеже:
»Душо моја, млада Доротејо,
липа селе Деренчића бана,
ал' ме душо препознат не мореш, 85
ради лица потна, напрашена,
што посмиди прахом и оловом?
Ја сам, Доре драга, драго твоје,
драго твоје, Перазовић кнеже.
Ал не лудуј, драга душо моја, 90
од Удбине да ти кажем гласе!
Да су живе од горице стине,
још би живе стине попуцале,
ма да не би срце дивојачко!«
Говорила млада Доротеја: 95
»А1 не лудуј, Перазовић кнеже,
ја сам селе Деренчића бана,
у мене је срце од јунака;
при ће пукнут у горици стине,
нег у мене срце дивојачко, 100
ти ми кажи од Удбине гласе,
ал’ је мени братац погинуо,
ал’ је јунак мејдан задобио?«
Ал јој вели Перазовић кнеже:
»Казат ћу ти од Удбине гласе. 105
У боју те братац проклињао:
»»А проклета, селе Доротејо,
ка ми жуту косу одгојила,
рад косе ћу изгубити главу!««
Коса му је мед очи падала, 110
чешће је је ћордом помицао,
на ведром се челу поризао,
крвца му се низ лице пролила,
чарне му је очи заслипила;
таде јаче Турци навалише, 115
Деренчића на ћорде разнише;
а Павлића, сина Деренчића,
њега млада жива уфатише,
до паса га у земљу зарише,
а полак га стрилами стрилише. 120
Од те војске не убигне нико,
нег ја јунак Перазовић кнеже;
али не бих ни ја убигнуо,
да ме није добри коњ однио
и мркла ме нојца сусритила.« 125
Кад то чула млада Доротеја,
од туге јој срце распукнуло,
од жалости чарној земљи паде.
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
