Бисерница5/СКАЗАЊЕ ДРУГО

Извор: Викизворник
Бисерница
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ЧИЊЕН'ЈЕ ПЕТО-СКАЗАЊЕ ДРУГО



* * *


                 СКАЗАЊЕ ДРУГО

                  СЈЕВЕРНИОА С КОЊОМ КРИЛАТИЈЕМ,
                     БИСЕРНИЦА, ЦАПТИСЛАВА I ИСТИ

СЈЕВЕРНИОА:
 
     Што сте срца тач немирна,
ведри краљу, што тужите,
тер весеља славна и пирна,
како досле, не слиједите?
     Ево ваше Бисернице, 2140
ка вас држи непокојнé,
и ње драге слободнице,
Цаптиславе лијепе и бојне.
     Нашла су се брза крила,
ка, за смирит ваше смеће, 2145
лијепу вил су избавила
силне од руке и грабеће.
     Хотјела је вишња осуда,
да праведнијем био дан сване,
а неправда клета и худа 2150
тамна и ружна да остане.
     Поклони се ћаћку милу,
Бисернице лијепа и знана,
ки би у горком с тебе цвилу
с дружим својијем сегај дана. 2155
 
КРАЉ:

     Држим ли вас ја за руку,
али таште ви сте сјене,
ме диклице обљубјене,
ке ми дасте горку муку?
     Како, кћерее, згода прика {{|2160}}
не надане твоје штете,
ћаћка и браца твога смете
и драгога вјереника!

БИСЕРНИЦА:

     Драги ћаћко, с ме несреће
ја се не бих толи смела, 2165
колик што сам ваше смеће
сред ме туге про видјела.
     Хвала вишњем краљу од неби
и разумној Сјеверници,
и, која ме враћа теби, 2170
Цаптислави мој сестрици;
     да ме она силне од руке
није на вријеме слободила,
од болести тешке и муке
до брзо бих мртва била. 2175
     Нека моје слободнице
сповједе вам, како мене
отеле су од деснице
немилосне и химбене.

КРАЉ:
 
     I прије су од покоја 2180
биле нами не надана
Сјеверница мудра и моја
Цаптислава изабрана;
     тим нам помоћ дат хотјеше
и у данашњем оне труду, 2185
чим млађахну тебе отеше
татархану силну и худу.

СЈЕВЕРНИЦА:
  
     Није татархан оно био,
који учини варку прику,
нег Вилозмај, који у слику 2190
његову се притворио,
     а то ер Татар зли горећи
у љубави с дикле лијепе,
и неправé пун похлепе
да ју буде силом стећи, 2195
     Вилозмај се хитри у њега
приобрати и обрну,
силном грабшом тер насрну
смести радос дана овега.
     Ја, видећи тој, најбрже 2200
нађох бојну Цаптиславу,
злобна срца худу справу
да разчини и разврже.
     I за што сам њој донијела
јучер прстен виловити, 2205
сва колика ки на свити
виленичка смета дјела,
     ријех јој: славна заточнице,
поспјеши се, сад је вриеме,
да се будеш служит њиме, 2210
а за обрану Бисернице.
     Тер учећи њу, како ће
виленику бијесну и клету
уграбити диклу отету,
и његове смрсит злоће, 2215
     учиних јој узјахати
на крилата коња мога,
да гусара немилога
с њим по небу гре тјерати.
     Ко се за њим тад залети, 2220
ко ли га је смела и стигла,
и лијепу му плијену дигла,
она вам ће сповидјети.
     Не цкни, лијепа ма госпо
све по танко кажи нами, 2225
ко тва крипос врха дође
пакљенијема хитринами.

ЦАПТИСЛАВА:

     Ко ме вјешта Сјеверница
на крилата коња стави,
брз пода мном како птица 2230
он се у небо тај час сави;
     чеса птица, од сјевера
и од муње бржи огњене
виленика зла затјера,
и однесе прида њ мене. 2235
     Ја летећи њега около
од летуштијех чиних змаја
огњенито сврнут коло
више ријеке од Дунаја.
     Припасти ме он цијенећи 2240
татархана бојна сликом,
супроћ мени ста летећи
с охоластим прем великом.
     Врзи, ја ријех, зли тамначе,
врзи обличје туђа лица, 2245
несрећа те тва потáче,
да те шатре ма десница.
     I да не имах мисо већу
за слободу дикле младе,
силном гусару и грабећу 2250
осјекла бих главу таде.
     Тим хитрином по науку
Сјевернице, дике наше,
узех лијепу вил за руку,
да младјана за ме узјаше, 2255
     пак прстеном виловитијем
тегох злога Вилозмаја,
да с колима огњевитијем
паде у ријеку од Дунаја.
     Не ктјех узет живот њему, 2260
видећи га сиједа и стара;
при очиту злу својему
сам нека се сатре и скара.
     Потонуше у дно ријеке
силна кола и страшива, 2265
а на крајне жале меке
са злом душом он исплива.

СЈЕВЕРНИЦА:

     Који поста руг и вика
тој видећи, која слава,
од краљева и бојника, 2270
који бјеху врх Дунава.
     По корабљах трубље славне
у глас бојни запјеваше,
сви славећи час поглавне
и краљевске куће наше. 2275
     Али ко се тад засрами
силни Оритријес на тој дјело,
видећ да се хитринами
његовијема одољело.
     У каквој се нашо смећи 2280
с тврђе своје виловите,
с братјом својом он пазећи
руге своје свијем очите.
     Како хука, како жали
с честијем гласим охолима, 2285
како небо жеже и пали
огњенитијем уздасима!
 
ВЛАДИМИР:
 
     Веле за нас ти учини,
Сјевернице мудра и знана,
и у сјеверној покрајини, 2290
и сред нашијех овијех страна;
     ну слободу, ку је имала
по твом знању моја вила,
чињења је твоја остала
сва колика надвисила. 2295
     С тве доброте ми живемо,
и уживамо зрак сунчани;
докле живи узбудемо
бићемо ти свеђ држани.
  
БИСЕБНИЦА:
 
     Захваљам ти ја веоми, 2300
о краљице гласовита,
која овако варке сломи
виленика вуховита.
     С тве мудрости синка мога
Цаптислава бојна и млада 2305
јур избави зла смртнога,
а ћерцу ми врати сада.
     Неизмјерне уживамо
ми по теби даре и среће;
упуťмо се, не крзмамо, 2310
на обилне гозбе веће.
     Један од вас, моје дике,
моји дрази витезови,
наше госте све колике
пођ' на срећни пир дозови. 2315




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.