Балада о Стојковићима

Бије батинаш, богме својски распалио,
пуца нам кожа, лете мрвице меса;
бије сат, бије два, бије три,
откуд му толико штапова и беса?
Удара богато, удара од свег срца,
већ му се лице од напора криви,
губи дах, застаје, предише, више не може,
и пада мртав уморан,
а ми живи.
Поређају нас везане уза зид,
пуцају у нас, - прска нам лобања,
прска цеваница, подлактица, коска,
отежасмо од олова у телу.
Дође и вече. Уморили се стрелци.
Одвезују нас, псују нам Бога и мајку.
Са стрељања се враћамо кући
-ко с посла,
и док се у кујни подгрева вечера
жене нам крпе рупе у оделу.
Уто и спавању време. Пре но заспим
кажем жени: вешаће ме у пет,
гледај да ме пробудиш нешто раније.
Ујутру вешала, нова новцата, чврста,
ужад јака, џелати обучени,
- руку на срце, ничему замерке нема.
Вешају нас брзо, вешто и лако.
Висимо тако обешени до мрака,
време је вечери, скидају нас, - ми живи,
сви нас туку и псују, али ако.
Сутрадан зором довуку грања и дрва,
наслажу ломачу, за њу нас голе вежу,
принесу шибицу, потпале,
и гори тако, гори недељу дана,
цела варош од пепела посиви.
Кад све догори, ми изађемо из дима,
краљица пада у несвест, а краљ
трља очи и гледа нас запрепашћен:
Сунце вам ваше, па ви опет живи!
Растржу нас коњма на репове, распињу нас на
-точку,
секу нам главе, руке и ноге - страшно!
Стрељане нас вешају, поклане нас гуше,
не знамо зашто, а није ни важно.
 
Судијама је већ свега тога доста!
Смењују стрелце, отпуштају војнике,
џелате вешају - они им као криви.
Па опет на нас: те топузином, те топом,
те вешај, те сеци, те кољи!
-А ми живи.
Није ту нешто у реду, шапће народ,
то неко штити судије од греха!
А и нас каткад хвата зебња пред сан:
нисмо бесмртни, неће дуго овако,
доћиће једном и нама крај,
нећемо издржати
-и умрећемо
од смеха.