Аркулин/Први чин
Једини призор[уреди]
АРКУЛИН: Цибо долце е нутрименто делла лонга qуаресима.
ВЛАХ: (Боб и лећа коризмина храна јес, а Петар Лонго све му оно посилаше.)
АРКУЛИН: Аглио - лук чесан ет qуелла циполла - капула, без које ви, жене, не бисте могли софрикат чинит; и залуду би били циполи ријечки и гере локруманске, да се лучца капуле најпрво не подприга.
ВЛАХ: (Јес, богме смо с госпаром и прикле пригали; а добро их прига, а ја му сам пухао, ах! ах!)
АРКУЛИН: Вераменте Пуљу нећу нег с сузами успоменут, а динарицâ кад би ми послали, муните сребрне колура од неба, и златне колура од сунца. I како се свијету овако у јутро, кад сунце сине, око обесели и отвори, тако и мени, на свјетлос од злата, око ми се отвораше, срце ми се весељаше. А сада није дукат моје сунце; скрињу затворих и чавли забих.
ВЛАХ: (Јес, богме, ова свиња има дуката доста.)
АРКУЛИН: Није моје дунижање Орланда, веће моје је свитло сунце Анчица диликана, профилана.
ВЛАХ: (Она ли с носом од педи? Убио те Бог и ш њом!)
АРКУЛИН: Моје је дунижање ње под кућу весело.
ВЛАХ: (Јес, богме, ту му је вас дан шећна. Стара се је клада ужегла.)
АРКУЛИН: Ту је моје вердеззанте прато, ло соле релузенте.
ВЛАХ: (Фарфанзиа, ферфето!)
АРКУЛИН: Ту је моје тезоро и моје долце рипосо.
Qуелла долце мемориа ди qуелло зорно
цхе фу принзипио а си лунгхи мартири
почетак која би од моје тужице;
а сад ме покријепи, гиздава розице.
Твој сам роб, твој слуга и твој ћу умрити,
диклице, нî друга моје око него ти!
ВЛАХ: (Рекох вам ја ер мој господар Аркулин и берсат умије.)
АРКУЛИН: Нут што љубав чини! Амор цон цхе мирацоло фаи, да прије не знах што је верас, а сад пљујем версе. Амор, ел туо долце лиqуор, како мед пчелицу у сласти све стављâ.
ВЛАХ: (Е, јес! Све свиња њеке сласти ије, а мени не да ни окусит.)
АРКУЛИН: Ма ти, крудела рубелла де аморе, чему си крудела? Што хоћ' од мене? Живот ти даривам; може ли се веће дат?
ВЛАХ: (Биједан ти даров! Ото те не би на турском пазару сомун хљеба продао.)
АРКУЛИН: Ти ћеш моћ ријет да сам стар! Нијесам стар, душице. Је ли тко да се са мном укидује? Је ли тко да се са мном шкрима? Је ли тко да са мном танца? Човјека се не бојим у све динтилеце од свијета.
ВЛАХ: (Ах, ах, ава, нути руге што од себе чини! Нут гдје му је гаћник, јунаци, испао! Овди да га Анчица види, сад би се спондрала од љубави за њим.)
АРКУЛИН: Ах, миа вита леггиадра, ку њекада имах! Курвина кћери, ер би за мном трчала, а ја бих прид тобом бјежао, тер бих те морио како оврату на три длаке, како сад и ти мене мориш. Ма кад ме умориш, послије ти ће жао бит; јоште ћеш, кучко, за мном проплакат, ет допо морте аиуто порзераи ал туо Аркулино, - кад, кучко, буде залуду и кад ти буде мала хар, и кад, кучко једна... Ја те ћу... по светога Аркулина, моје име! Не будеш без мене умријет, да је здраво ова пестулеза!
ВЛАХ: Мај прц! Пођ' му ткогоди длачицу с плашта двигни сада! Ако сад нађе Анчицу, своју морозу, Анчица зло иде, богме ју пјерса! Љубав се је у ијед обрнула, разједио се је. Магања, неће ни да једе, кад је у иједу, а мени се, богме, тада трбух не весели. Тко ти мене доведе из Влахâ, да му сам кмет, тер ме научи на њеке уре јести, - разбиле се! Ма кад свиња засједе, добро поије; а богме т' и ја ш њим, истом кад му полојим, кад га мало похвалим да ферфето берса и да је у њем голем јунак, - у оној рђи! Ту ти буде мој трбух каконо пратарсци бисаци, кадно о светковини иду по Жупи просит. Поћу видјет куд иде и мало му се пријавит, да ме не би оном фестулезијом, свиња, дохитио, - срдит је.
|