Аница дјевојка
Разболи се мајка Аничина,
Не за данак него за годину,
Од грознице бола великога.
Говори јој Аница дивојка:
„Ој, старице, мила мајко моја, 5
Да би пила воде иза горе,
Моја би ми мајко оздравила!“
Аници је беседила мајка:
„Не, Анице, драго дите моје,
Не ходи ми за гором по воду, 10
За гором је Коруна Војвода,
Ниш не дила, нег роби дивојке,
Страх је мене, да те не зароби!“
Неда мајку послушати Ана,
Узме видро и тече по воду. 15
Кад је дошла покрај воде хладне,
Крај воде је Коруна Војвода,
Божју му је помоћ називала:
„Бог те види, едно момче младо.
Сто си стражар од горице черне, 20
Ал си стражар од водице хладне?“
„„Нисам стражар од водице хладне,
Већ сам робње, ки робин дивојке,
I тебе ћу младу заробити,
’Ко ми не ћеш право повидати 25
Чијега си рода и племена!““
Она ти му млада одговара:
„Селе јесам Бана Зриновића,
Љуби јесам Марка Краљевића!“
Кад је јунак младу разумиа, 30
Видро јој је воде напуниа,
Пратиа је до по горе черне.
Кад изашла ван из черне горе,
Ван из горе у то равно поље,
Запивала танко гласовито: 35
„Богу фала и Марији Дивој,
Да сам млада момче преварила:
Нисам селе Бана Зриновића,
Нит сам љуба Марка Краљевића,
Већ ја јесам Аница дивојка, 40
Коју ме је с прољећа просио,
Ма ме није мила мајка дала:
Држала ме за липоту двора!“
Кад то чује Коруна Војвода,
Покаја се и издише тешко: 45
„Ах, мој Боже, чуда великога,
Женска ме је преварила глава:
Не умрле чрне очи моје,
Док ја Ани срамоту не вратим!“
То је стало по године дана, 50
Обуче се кано и дивојка.
Плете косу кано и дивојка
I он греде Аничином двору.
Прид двором је зелен борје реса,
Зелен борје румене наранче! 55
Туте сиди Аничина мајка,
Божју јој он помоћ називаше:
„Бог те види, мајко дивојкина,
Ћула јесам, и људи ми кажу,
Да ти имаш шилицу дивојку, 60
А ја јесам сирота дивојка,
Да би мене шити научила!"
Одговори дивојкина мајка:
„Истина је, сирото дивојко,
„И тебе ће шити научити!“ 65
Кад је било у сунцу западу,
Почме плакат сирота дивојка,
Гди ће она млада вечерати,
Гди ће она ноћом почивати!
Тишила је Аничина мајка: 70
„С мојом оћеш ћерком вечерати,
I с мојом ћеш ћерком ноћевати!“
Кад је била доба вечерати,
Сви три јесу скупа вечерали,
Али нису скупа ноћевали, 75
Јер Аница ни тила спавати,
Није тила мајку послушати.
Шавак шила од мрака до зоре,
А када је били дан звониа,
Момче идје с гором проклињући, 80
Ана оста с мајком пивајући!
Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг
