Андромаха (Еурипид)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Андромаха
- Ἀνδρομάχη -

Написао: Еурипид
Превео: Коломан Рац





ЛИЦА:

  • Андромаха, удовица Хекторова, робиња Неоптолемова
  • Молот, син Неоптолема и Андромахе
  • Пелеј, отац Ахилејев, дјед Неоптолемов
  • Менелај, краљ у Спарти
  • Хермиона, кћи Менелајева, жена Неоптолемова, кћи Хеленина
  • Дадиља Хермионина
  • Оресто, син Агамемнона и Клитемнестре
  • Тетида, морска божица, жена Пелејева
  • Слушкиње
  • Гласник

САДРЖАЈ:

Први чин
Други чин
Трећи чин
Четврти чин
Пети чин
Шести чин


Први чин[уреди]



Двор Неоптолемов у Фтији, до њега Тетидеј, храм Тетидин. Пред храмом до жртвеника сједи Андромаха и затјече се.'


Андромаха
Ој Азије ми дико, граде тебански,[1]
Одакле с китним златом, дарма вјенчаним,
Ја на огњиште стигох краљу Пријаму,--
За жену родиљу ме дали Хектору
I некад сретном звали ме Андромахом,
А сада има л' жене--веће несреће
Од мене или ће је бити икада?
Ја видјех, од Ахилеја гдје паде ми
Муж Хектор, а синка ми Астијанакта,

Ког мужу родих, с куле стрме бацише,
Кад Тројско поље војска узе хеленска.
А сама--дом слободом први бјеше ми--
У ропство амо доспјех ја у Хеладу;
На копљу Неоптолем оточанин[2] ме
Од тројског плијена ко дар избран задоби.
До Фтије и до града живим Фарсала--
У долу ближњем, гдје далеко од свијета,
На друштво мрзећ, морска живје Тетида
Са Пелејем; Тетидеј прозва мјесто то
Рад свадбе божичине народ тесалски.
У двору том ту живи син Ахилејев,
Над Фарсалијом власт он пусти Пелеју,--
Док старац жив је, неће жезла да прими.
У дому истом мушко чедо родих ја,
Господар обљуби ме--син Ахилејев;
Па ако ме и прво трла невоља,
Вијек бодрила ме нада, да ћу помоћ, штит,
Док дијете ми је живо, од зла сваког наћ;
Ал' с Лаконком Хермионом кад вјенча се
I рад ње мој ми ропски однемари лог,
Отада грозним мукам' муче, гоне ме.
А лијековима каже да је тајнијем
Ја нероткињом градим, мужу мразим је
Па у кући пребиват желим мјесто ње
I силом с кревета је макнут њезина.
Ја испрва га преко срца примих свог,
А сад напустих. Зеус свједоком био ми,
Преко воље да кревет с њиме дијелих ја.
Њу увјерит не могу, убит жели ме.--
Менелај, отац њезин, с кћерју снује то.
Он сада у кући је, за то стиже баш
Из Спарте,--сва у страху пред храм Тетидин,
До двора овдје, скочих, сједим и чекам,
Ох неће ли ме смрти избавити он.[3]
Њег Пелеј и потомци Пелејеви сви
Вијек штују,--Нерејкине[4] свадбе спомен је.
А под кров други своје чедо једино
Ја тајом послах од стра, да не заглави.
А оца ту му нема, да ми помогне;
Ни сину бранич није, јер у Делфима,
У крају оном деси се, за бијес Локсији
Он трпи казан. У Пит једном дође он,
Запита Феба, зашто уби оца му,[5]
За гријехе старе рад би некуд опрост наћ,
Да бог му одсад даље буде милостив.

(Слушкиња долази из двора.)




АНДРОМАХА, СЛУШКИЊА


Слушкиња
0 госпо! Не кратим се именом те тим
Ја звати; њим у дому тебе частих твом,
У Тројском пољу кад још пребивасмо ми;
Бјех добра теби, мужу, док још бјеше жив.
I сада дођох,--гласе нове носим ти
Са страхом, од господе да не дозна тко;
Ал' тебе ми је жао. Грозно снује ти
Менелај и кћи њег'ва,--пази, чувај се!

Андромаха
А драга друго ропска,--ропством друга си
Гле некадашњој краљици, сад биједници!
Што снују? Какве опет плетке плету то
I смакнут желе мене јадну, прејадну?

Слушкиња
Твог сина, несретнице, што га крадом ти
Из двора маче, убит они смјерају.

Андромаха
Ао мени! Дозна л',[6] сина свог да макох ја?
Одакле? Кукаве ли мене! Пропадох!

Слушкиња
Ма не знам,--за њих оволико дознах ја:
Менелај оде од куће да тражи га.

Андромаха
Ох пропадох! О дијете, јастријеба ће два
Сад зграбит тебе, убит! А у Делфима
Назовиотац твој још увијек борави.

Слушкиња
Да он је овдје, не би тако било ти!
Ал' 'вако сама сад, без пријатеља си.

Андромаха
Па ни гласа зар нема, да ће Пелеј доћ?

Слушкиња
Ех, стар је,--да и дође, није користи.

Андромаха
Ал' опет нијесам само једном слала по њ.

Слушкиња
Зар мислиш, за те гласник који да мари?

Андромаха
Ма откле? Би л' ко гласница ми пошла ти?

Слушкиња
Ал' што ћу казат, дуго л' буднем од куће?

Андромаха
Та исприка ћеш силу наћи,--женска си.

Слушкиња
Ал' опасно је,--ко змај бди Хермиона.

Андромаха
Ех, видиш? У злу се од драгих одбијаш.

Слушкиња
Не, то не! Да ме нијеси с тога карала!
Ма идем, макар мене снашло какво зло,--
На живот робиње и није с' освртат.

(Одлази.)


Андромаха
Па иди! А ја, која вјечно гушим се
У горку плачу, цвилу и у сузама,
Ах до неба ћу вапит,--женском срцу ти
У биједи љутој олакшица знаде бит,
Кад о њој уста, језик јеком јече вијек.
Не један, него силу јада плакат ми--
Град очински и Хекторову пропаст, смрт
I худу срећу, с којом сам у јарму ја,
Дан ропства откад грдно мени ограну.
На свијету никог никад немој сретним зват,
Док мртву дана посљедњега не видиш,
У царство подземаљско како сађе он.
Илију високом Парис не доведе невјесту младу,--
Куга, не друга би одаји Хелене груд.
Због ње с тисућу лађа из Хеладе дојури Арес,
Копљем и огњем те он, Тројо, ах похара сву!
Оте ми мужа Хектора јадној,--около зида
Морске је Тетиде син колма вуцарио њег;
А из одаје мене на обалу водили морску,--
Ропства мрскога трх главу ми поклопи тад.
Потоци суза низ лице ми текли, јер остављах, пуштах
Родни у праху град, одају и мужа свог.
Ао мени јадној! Хермионино зар ропче
Сунца да гледа још трак? Она[7] ме затире сад,--
Божичину се кипу затекох и рукам' га својим
Загрлих, и тајем[8] гле, жива ко из хриди кап.

(Долази збор.)




АНДРОМАХА, ЗБОР


Збор
Жено дуго на земљи, до храма Тетиди сједиш
Не дијелиш се с њиме.
Фтијанка ја сам, ал' к теби Азијатки рођеној дођох,
Не би л' лијека каква
Љутим јадма твојим могла наћ.
Тебе и Хермиону свађом баш мрском су сплели,--
Тебе јадну, другу
Брака двојака, кревета скупна
У сина Ахилејева.
Спознај судбину, промисли биједу, у коју ми доспје!
Троје ти си кћерка,
А с господом се бориш--са правом спартанском крвљу.
Морске божице дом сад,
Овчје жртве пуштај жртвеник!
Која ти корист, тијело да дршћућ гине ти грдно
С бијеса господскога?
Власт ће тебе покорит. Што, јадна,
Муку немоћна ми мучиш?
Хајде, Нерејке божице сједиште остави сјајно!
Знај, у земљи туђој си,
Граду страном робиња!
Ту пријатеља свога не видиш,
Несретнице злосретна,
Нада све јадна госпођо!
Жено Тројанко, тужна и претужна у двор ми стиже
Господарима мојијем!
С болом сносим удес твој,--
Све шутим, зебњом зебем за те ја,
Кћи да кћери Зеусове[9]
Мог срца склоност не види.

(Из двора излази Хермиона с пратњом.)


Други чин[уреди]



АНДРОМАХА, ХЕРМИОНА, ЗБОР


Хермиона
(збору)
Сјај злата, овог уреса на глави ми,
Па око струка плашт и хаља кићена,
Да--ове првине ти немам из куће
Ни Пелејеве ни Ахилејеве баш,
Већ донијех ја из Спарте, земље лаконске;
Уз силне даре вјенчане Менелај ми,
Мој отац, и то даде, зборит по вољи
Да могу, смијем.[10] Ријеч ту вама рекох ја.

(Андромахи.)

А ти ми, ропче, плијене копља бојнога,
Запремит дворе желиш, мене истјерат,--
Од мене муж се одби с чини твојијех,
Рад тебе без плода ми вене утроба;
Том послу женска глава је--Азијатка
Баш вјешта, ал' ћу теби на пут стати ја!
Помоћи ништа дом ти неће Нерејкин
Ни олтар ни храм, већ издахнут мораш сад.
Па жели л' тебе човјек спаст ил' који бог,
Ех блажене се старе гизде мораш проћ,
Шћућурит се па до кољена мени паст;
Двор мој ћеш мести, живе воде росом ће
Из златна суда твоја рука прскат га.
I не знаш, гдје си! Није ово Хектор ту
Ни Пријам ни злато, већ град је хеленски.
Дубоко, јадна, у лудости огрезе,--
Са сином оца, који мужа уби твог,
Усуђујеш се спават, дјецу рађати
Убици! Такав цио барбарски је род,--
Са кћерју својом живи отац, с мајком син,
Са сестром брат, а драги драгог убија,
I од тога им закон ништа не брани.
То у нас не уводи! I не личи баш,
Муж један да под уздом држи жене двије;
Нек задовољан буде с браком једнијем,
Тко у свом дому неће имат покоре.

Зборовођа
Ненависти је пуна женског рода ћуд,
На иночице увијек режи најјаче.

Андромаха
Ух, ух!
Зацијело по смртника младост баш је зло,
Кад у ког у младости нема крепости.
А ропство, страх ме, језик ће ми свезат мој,
I ако могу многу казат истину;
А побиједим ли, страх ме, бит ће квара ми.
Јер охолицу горко пече боља ријеч,
Кад нижег кога уста њу ти изусте.
Ал' себе очевидно издат нећу ја.
Каж', млада, који разлог чврсти смами ме,
Те законитог брака твога кидам вез?
Јер Спарта слабији је град од Фригије,
Јер среће боље сам, слободу видиш ми?
Ил' ради младог, бујног, једрог тијела свог,
Рад блага силног, пријатеља гиздава
Завладат мјесто тебе желим домом ти?
Да мјесто тебе дјецу--ропчад рађам ја,
Па биједна слиједе мене као чамац брод?[11]
II' хоће л' дјеци мојој дат, допустит тко,
Да Фтијом, не родиш ли чеда, владају?
Та већ рад Хектора Хелени воле ме,
I ја сам рода проста, не бјех књегиња
У Фрижана! Рад чини мојих не мрзи
Муж на те, него живјет--живјет не знаш с њим.
Та и то љубав буди,--другу брачноме
Врлине, госпо, годе, не љепоте чар.
Ти, љутнеш ли се, град величаш лаконски,
Скир[12] држиш за ништа, имутком градиш се
Пред неимућним, већи ти Менелај је
Но сам Ахилеј. То те мужу мрази твом.
Ма жена, ако и зла мужа добије,
Нек приљуби се, пркосом не пркоси!
Да краља имаш за мужа у Тракији,
У оној земљи сњежној, један гдје је муж
Са женам' многим вичан редом дијелит лог,
Зар смакла би их? Страсти би незаситност
Тад очито на женски свијет сав свалила!
Срамота! Да--боловат знамо с боље те
Од мушких јаче, али лијепо кријемо.
0 Хекторе ми драги, теби за вољу
Ја љубих с тобом,[13] смота л' тебе Кипранка,
I често сису копилету подах твом,
Да болом каквим не раним ти срца твог!
I тако крепошћу продобих мужа свог.
А ти ни капљи росе с неба ведрога,
Све од стра, не даш, на мужа да спусти се.
У љубави к мушкарцим' немој, госпођо,
Наткрилит мајке своје! Дјеца разумна
Вијек треба да се клоне ћуди мајка злих.

Зборовођа
Дај, госпо, ако ти је лако икако,
Прегори, збори, збором се нагоди с њом!

Хермиона
(Андромахи)
Што хвасташ се, на мејдан ријечма излазиш,
Ко мудра да си дашто ти, а луда ја?

Андромаха
Па јеси, бар по ријечма, што их рече сад!

Хермиона
Ех не било у мене, жено, ума твог!

Андромаха
Да, млада си па само ружно збориш ти.

Хермиона
Ти не збориш, већ кол'ко можеш, радиш ми.

Андромаха
Зар нећеш нијемо с Афродите трпјет бол?

Хермиона
Па што? Зар женам' није свуда прво то?

Андромаха
Кад лијепо стрпе се,--лијепо није иначе.

Хермиона
Ал' град нам не зна обичаја барбарских.

Андромаха
Срамота рађа ту и тамо срамоту.

Хермиона
Да, мудра--мудра си, ал' опет ти је мријет.

Андромаха
Кип Тетидин зар видиш, како гледа те?

Хермиона
Дом мрзи твој,--Ахилеја јој уби он.

Андромаха
Не убих ја, већ мати твоја--Хелена.

Хермиона
Па зар ћеш у ране и даље дират ми?

Андромаха
Гле, шутим, уста су ко заливена већ.

Хермиона
Дај оно, ради чега дођох, кажи ми!

Андромаха
Ја кажем: ума немаш, кол'ко треба ти.

Хермиона
Запустит не 'ш храм свети морске божице?

Андромаха
Па хоћу, мине л' смрт ме,--никад иначе.

Хермиона
Ал' готова је,--мужа нећу чекат свог.

Андромаха
Ал' ни ја нећу прије теби предат се.

Хермиона
Па огња ћу се машит, штедјет нећу те--

Андромаха
Ти пали! Богови ће видјет, знати то!

Хермиона
I тијелу твом ћу задат страшне ране--бол.

Андромаха
Кољ', прскај крвљу олтар,--светит ће се то!

Хермиона
Ој скоте барбарски и крути пркосе!
Зар смрти пркосит ћеш? Али брзо ћу
Ја с вољом твојом тебе макнут с мјеста тог!
Да, такву за те имам меку, ал' ћу крит,
На јаву ће доскора дјело изнијет то!
Де сједи чврсто! Врело да те олово
Свуд брани, ја ћу, прије но твој узданик,
Ахилејев потомак, стигне, тебе дић.

(Отиђе.)




АНДРОМАХА, ЗБОР


Андромаха
Јест, у њ се уздам. Људском створу—чуда ли!--
Од љута гмаза лијек показа неки бог,
А што од гује, ватре саме горе је,--
Да, од зле жене нитко никад лијека још
Не нађе; људма смо толка несрећа.

Збор
Заиста силни се зачеше јади тад,
У идски када до
Мајин стиже пород, Зеусов син,--[14]
Са красним јармом, ждријепцима
Гле кола гони трију божица.[15]
Свађа мрска се у њима гнијезди, све рад љепоте;
До обора, стоке
К пастиру[16] хити,[17] к младу самцу самцату,
До огњишта, кућерка пуста.
Оне кад гудури брснатој стигоше,
У врелу горскоме
Сјајно тијело водом опраше
I Пријамиду пођоше.
Ту ријечима милим, слатким такме се,
Збором лукавим побједу добије Афродита.
Њу слушати сласт је,
Ал' носи жићу, јадном граду фригијском,
Тврдој Троји, пропаст горку.
О да је мајка несрећу--Париса
Преко главе бацила,
Кад још Иди не оде на хрид он,
А Касандра[18] под ловором светијем
Завика: „Дед покор силни,
За град Пријамов пропаст, затарите!“
А кога не салетје, којег вијећника
Не замоли, дијете то да смакну?
Ропству под јарам се Тројанке пригнуле
Не би, а ти, жено, би
Дом свој, краљевски задржала кров!
Мука би болних се Хелада ријешила,--
Под Тројом их момчад копљем,
Десет луњајућ година, претури!
Пуст, празан никад не би осто брачни лог,
Нит без дјеце кутрили би старци!

(Долази Менелај са синчићем Андромахиним Молотом)


Трећи чин[уреди]



АНДРОМАХА, МЕНЕЛАЈ, МОЛОТ, ЗБОР


Менелај
Улових сина твога,--ево мене с њим!
Од кћери ми га крадом под кров посла туђ.
Ти градила се: тебе кип ће божичин
А тога спасти људи, што га сакрише.
Ал', жено, горе но Менелај рачуна.
Не оставиш и не одеш ли с мјеста тог,
За твоју главу крвљу платит ће ми он!
А промислиде, је ли тебе воља мријет,
Ил' тај да губи живот ради гријеха твог.
Што огријеши се њим о мене, моју кћер!

Андромаха
О славо, славо, небројеним људима ти--
А бјеху ништа--живот сјајем обасја!
Тко по правди се правој гласа домогне,
Тог сретна славим; а тко с лажи има то,
Он, држим, по срећи се мудар чини тек.
Зар с хеленском по избор војском узе ти,
Оваква рђа; једном Троју Пријаму?
Ти на ријеч кћери--а још право дијете је--
Толико плану, те у коштац хвати се
Са робињицом јадном! Више вриједним те
Не држим Троје, а ни Троју тебе баш.
Тко на око је мудар, тај извана сја,
А људима је свим изнутра раван он
Дол' благом својим,--оно силну има моћ.
Менелају, де говор крају сведимо!
Дед узми: смакне, уништи л' ме твоја кћи,
Проклетству с крви моје утећ неће већ,
А пред свијетом ћеш и ти с њом кривац бит
Уморству,--помоћ твоја то ће силит те.
А отмем ли се смрти, сина мога зар
Ви убит ћете? Лака срца како ће
Прегорјет онда отац чеда свога смрт?
Ех, таквим страшљивцем га Троја не крсти,--
Куд треба, иде; очевидно радит ће
Ко оно Пелеј и Ахилеј, отац му.
Изагнат из куће ће кћер ти,--што ћеш рећ
Кад за другог је удат хтједнеш? Мужу злу
Да кротко јање утече? Ал' бит ће лаж.
Па тко ће узет је? У двору без мужа
Ко удова осједјет ће ти? Јадниче!
Зар море јада толикијех не видиш?
Колике ти би иночице волио
Да кћер ти трпи него то, што велим ја?
Нек с маленкости велик не гради се јад,
Ни ако ми смо жене штета, несрећа,
Нек ћуди женској није равна мушка ћуд!
Та кћери ако твојој чарма удим ја,
Плод затирем јој--тако сама каже то,--
Тад с вољом, не преко воље ћу канит се
Олтара, сама с' подврћ суду зета твог;
Та нијесам мању казан њему дужна ја,
Кад ради мене он без дјеце остат ће.
Ми такви смо, а с твоје ћуди једно је
Страх мене,--ради свађе око жене си
Ти уништио и град јадни фригијски.

Зборовођа
Ко жена ријеч мушкарцу рече прељуту,
Твог срца кроткост исцрпе се докраја.

Менелај
То, жено, ниско је и није достојно
Ни моје--велиш--власти, а ни Хеладе.
Ал' добро знади, што тко жели, сватко ће
То цијенит више но узеће Троје баш.
Па и ја кћери--увелике цијеним то,
Да мужа свог не губи--идем у помоћ;
Та све су друге патње жени споредне,
Ал' изгуби ли мужа, губи живот свој.
Кад робљем мојим смије заповиједат он,
А оно смију моји и ја његовим.
Та својим друзи, ако прави друзи су,
Не зову ништа, него скупно им је све.
А будем ли га чеко, те не уредим
Ја своје, онда слабић сам, не мудрац ја.
Ал' диж' се од те божичине светиње!--
Јер мреш ли ти, дјечака тога минут смрт,
А кратиш ли се мријети, њега убит ћу,--
Од двога једно мора живот губит свој.

Андромаха
Ајме мени! Горак ждријеб и избор жићу мом
Ти нуђаш мени. Изаберем ли, биједна сам;
Не изаберем ли, свеједно сам несретна.
Ти, који с маленкости снујеш велико,
Де чуј ме! Чему убијаш ме? Зашто то?
Град који издах? Којег сина смакох ти?
Па какву кући спалих? Легох на силу
С госпаром својим,--зар ћеш мене убит стог,
Не њега--кривца? За почетак не мариш,
Већ само крају--посљедици хитиш ти?
Ао мени јада! Отаџбино несретна,
Колико патим! Чему постах мајком ја?
Зар на бреме да крцам бреме двоструко?
А што се за то јадам ја, а не жалим
Нит мислим на зло, што пред ногам' лежи ми?
Смрт Хекторову видјех--колма дрли га--
I тужни, грозни пожар града Илија,
А сама робом на брод доспјех аргивски,
Да--за косу ме вукли; а кад стигох ја
У Фтију, мужа свог крвницим' подлегнем.
Зар сласт је мени живот? На што да гледам?
На ову сада или ону прије коб?
Јединац тај ми оста, зјена жића мог,--
I њега убит кане; то им мили се.
Ал' неће рад живота мога кукавог,--
У њему стоји, спасе ли се, нада сва,
А мени је срамота не мријет за чедо.

(Иде од жртвеника.)

Гле пуштам олтар, у руке се предајем,--
Дед сијец'те, убијајте, веж'те, вјешајте!
Ја, синко, твоја мати, мријет да не мораш,
Сад у Хад идем; ако смрти умакнеш,
Дај мајке своје, мука, смрти сјећај се
I оцу свом, цјеливајућ га цјеловом
I сузе лијућ, ручицама грлећ га,
Де казуј, како трпјех! Дјеца живот су
Свим људма; тко то не искуси, а куди,
Тај мање жали, срећом му је несрећа.[19]

Зборовођа
Са бољу слушах,--болно дира несрећа
Смртника сваког, ако је и човјек туђ.
Менелају, измирит бјеше теби кћер
I ову, да се ријеши биједе, невоље.

Менелај
(пратњи)
Дед, слуге, пограбите ми је, рукам' је
Обухватите! Ријечи милих неће чут!

(Андромахи.)

А тебе, жртвеник да пустиш божичин,
Заслијепити смрћу чеда и наведох тим,
Те допаде ми руку, што ће заклат те.
I с тобом, знади, тако ће догодит се.
А о твом сину ће одлучит моја кћи,
Погубит хоће л' или неће она га.
Ал' сели у кућу, научи, робињо,
Да слободнијех људи нигда не ружиш!

Андромаха
Ајме мени! Лукавстом ме смами, превари.

Менелај
Оглашуј свему свијету! Порећ не марим.

Андромаха
Је л' у вас на Еуроти ваша мудрост то?

Менелај
Па и у Троји,--за кривду се свете свуд.

Андромаха
Зар бози--мислиш--нијесу бози, не казне?

Менелај
Кад буду, трпјет ћу. А тебе убит ћу!

Андромаха
I то пиленце? Испод крила трже га!

Менелај
Не! Кћери дат ћу, да га, жели л', убије.

Андромаха
Ајме мени! Како да те, синко, не плачем?

Менелај
Зацијело смиона га нада не чека.

Андромаха
О роде, свим на свијету људма најмржи,
Подмукла вијећа легло, Спарте станари,
У лажи прваци, у плеткам' вјештаци!
Све пријеварно је, ништа здраво, мисли се
Свеђ стрампутицом краду, - криво штује вас
Сва Хелада. Што није у вас? Нема ли
Уморства силна? Нијесте л' грдни лакомци?
Не говорите л' једно, друго мислите?
Еј пропали! А мени није тешка смрт,
Што ти је за ме смисли. Оно уби ме,
Кад јадна паде Троја и мој славни муж.
Што копљем својим тебе створи пунопут
Морнаром плахим од бојника копненог.[20]
Сад против жене оклопником страшним се
Ти кажеш, убијаш ме? Само убијај!
Мој језик неће ласкат теби ни кћери!
У граду Спарти ти си велик, угледан,
У Троји бијах ја. А стиже л' биједа ме,
Ти градит немој се, - и тебе може стић.

Збор
Никада хвалит нећу
Двојак у једног мужа брак
Ни од двије мајке дјечицу -
Кобну дома свађу, рану љуту.
У браку нек је с једном задовољан муж,
Нек скупног лога с другом нема!

Није ни граду лакше
Трпјет, подносит власти двије
Но једну једног једитог, -
Бреме на бреме и буну градску.
Вјештака два кад скупа пјесни маше се,
Тад свађу Муза заврћ воли.

Морнаре када вије бурне буре дах,
Двоје мисли умне и мудраца сила силна
Од ума једног господара лошијег
Мање ће вриједит на крми тада.
Таква моћ у дому и по градма свуда влада,
Гдје су спаса се докопат жељни.
То Лаконка, Менелаја гле вође кћи,
Сад показа, - ватром плану, гони другу

Па биједну, јадну Троје кћерку убија,
Убија синка рад кавге љуте.
Опако, безаконо је, немило уморство, -
За дјела ћеш још се кајат, госпо.

Зборовођа
Пред дворима ено
Већ спонама двоје сапетих видим;
Њих осуда гласом осуди на смрт.
0 несретна жено! Јадни ми синко!
За мајчину љубав[21] полазиш у смрт,
А не згријеши ништа
Нит учини какве краљима кривде.


Четврти чин[уреди]



АНДРОМАХА (везана), МОЛОТ, МЕНЕЛАЈ, ЗБОР


Андромаха
Глете! Крваве руке ми
Ужа, конопи сапињу, -
Мене под земљу шаљу.

Молот
Мајо, мајчице, и ја ћу
С тобом под твојијем крилом!

Андромаха
Жртве л' душманске, владари
Фтијске крајине!

Молот
Тајко мој,
У помоћ драгима дођи!

Андромаха
Синко драги, привин' се
Мајци својој на груди,
Мртав лези у гроб с мртвима!

Молот
Ао мени! Што да чиним?
Јадни ли смо, мајко!

Менелај
У подземље ид'те! Из душманских кула
Ви дођосте амо, - с двије ћете силе
Вас двоје издахнут: тебе ће убит
Глас осуде моје, а сина твог ће
Хермиона моја. Глупост је силна,
Душмана кад оставиш - душмански пород,
А смакнут га можеш
I са свога дома скинути мору.

Андромаха
Војно, војно![22] Ох да ми је,
Сине Пријамов, бранич сад
Рука твоја и копље!

Молот
Биједник, - какву да од смрти
Пјесму чаробницу нађем?

Андромаха
Моли, краљу обухвати,
Синко, кољена!

Молот
(пада пред Менелаја.)
Премили,
Предраги, смрт ми опрости!

Андромаха
Зјене топим сузама,
Тајем, ко кад - јадна ја! -
С хриди капље капља без сунца.

Молот
Ао мени! Гдје да лијека
Јаду овом нађем?

Менелај
До кољена мојих зашто ми падаш,
Ко клисури морској ил' валу се молиш?
Ја својима ево браник сам сталан,
У љубави веза ме не веже с тобом, -
Та много ти вијека утратих свога,
Док Троју освојих и мајку ти отех;
С ње уживај сада,
У подземље Хаду сађиде доље!

(Пелеја води водич.)

Зборовођа
Гле, ено нама Пелеја на домаку!
Он амо хрло кроком крочи старачким.

Пелеј
(издалека.)
Вас питам и крвника тога справног клат:
Ма што је? Како, с чега мора мори дом?
Што радите? Без суда казан спремате?
Менелају, де стан'! Не нагли без правде!

(Водичу својему.)

Дај брже води! Није ово, чини се,
Сад доба часит, него желим, да ми се
Сад, ако икад, снага врати момачка.
А прије свега дахом добрим дахнут ћу
Тој жени, као једру. (Андромахи.) С којим правом су -
Дед реци! - ужем руке теби и сину
Ти[23] свезали, те воде вас? Ко јање ми
Ти гинеш, а нас и госпара нема ту.

Андромаха
Ти људи, старце, с чедом на смрт воде ме
Овако, како видиш. Што да речем ти?
У журби нијесам једним гласом звала те,
Већ безброј сам гласника по те слала ја.
А за свађу ми с кћерком овог у кући
Ти дозна негдје, - тога ради погибам.
I Тетиди ме од олтара - она ти
Јунака сина роди, њој се дивиш ти
I клањаш - тргли, воде. Судом никаквим
Не судили ме, не чекали одсутних,
Док кући врате се, већ мене и синка
Гле саме увребали, па ни крива га
Ни дужна убит желе са мном јадницом.
Ал' молим тебе, старце, ничке преда те
До ногу падам, - твоје браде предраге
Не могу да се руком својом такнем ја.
Дај, бора т', спаси ме, иначе ружно ћу
Сад, старце, по вас, по се јадно изгинут.

Пелеј
(људима, који хоће да воде Андромаху.)
Одвеж'те - велим - уже, јер ће плача бит,
I руке обадвије јој махом ријешите!

Менелај
Ал' ја то не дам, - та од тебе слабији
Баш нијесам, а над овом имам већу власт.

Пелеј
А како? Ти ћеш - дошљак у мом дому се
Угнијездит? Није л' теби доста Спарте власт?

Менелај
На копљу стекох, добих је у Троји ја.

Пелеј
Мог сина синак ко дар часни прими је.

Менелај
Па није л' њег'во моје, моје његово?

Пелеј
За добро. За зло - за силу, уморство не!

Менелај
Ал' никад те из руке мени отет не 'ш!

Пелеј
Ал' твоја ће омастит глава овај штап!

Менелај
Де такни ме се, приди ближе, да видиш!

Пелеј
Па ти да, рђо, рђа сине, човјек си!
Зар на те да тко гледа ко на људину,
А жену теби оте човјек Фрижанин,
Без браве, страже пусти дом свој - огњиште,
Ко жену тријезну да у двору имаш свом,
А бјеше изрод женски? Дјева Спартанка,
Све да и хоће, тријезна бити не може;
Та она иде сама испод крова свог
I трком се утркује и рве се
С младићим' нага бедра, хаље раскрите, -
То трпјет ја не могу. Зар је чудо тад,
Да тријезнијех не узгајате жена ви?
То Хелена би вас запитат морала, -
Та љубав твоју пусти и ко пјана се
С младићем у туђину крену од куће.
Па онда због ње тол'ку војску хеленску
Ти скупи, поведе под Илиј, а пљунут
Би на њу моро и не макнут копља свог,
Гдје злу је нађе, него ондје пустит је,
А никад дара дат јој, кући вратит је!
Ал' мисо тамо сретно не упери ти, -
Ох многе ти нам душе врсне погуби
Без сина с тебе старицам' опустје дом
I дјецу врлу сиједим оте оцима!
I ја сам један несретник, у теби ја
Убицу, напаст видим свог Ахилеја.
Из Троје нерањен се врати само ти,
Ти красно оружје у красном велу свом
Баш тамо, ко и амо натраг донесе.[24]
I рекох сину, кад се женит хтједе он,
Да рода твог се кани, кћери жене зле
Да двору не води, јер мане мајчине
Кћи носи. На то свеђ ми, просци, пазите,
Од честите да мајке узимате кћер!
А усто како л' огријеши се о брата!
Ти лудо њега нагна, те он закла кћер.
Да, страх те бјеше, жену да ћеш губит злу.
Кад Троју узе - ја ти и ту слиједим траг -
I жену доби у руке, не уби је,
Већ како видје груди њене, баци мач
I цјелов прими, кују гладећ невјерну, -
Страст, љубав тебе свлада, рђо над рђе!
Па онда у двор дође мојој дјеци сад, -
I док их нема, хараш, грдно убијаш
Ту жену биједну и дјечака, с којег ћеш
Јаукнут ти и твоја кћерка у кући,
Па био трипут копиле. Ал' често је
Сух усјев[25] љепши но на груди убавој, -
Копилан многи вине с' над род законит.
Ал' води кћер! Смртнику имат боље је
Сиромашна, поштена таста и друга.
Но рђу богаташа. Ти си ништица!

Зборовођа
Са узрока малена силан људма спор
Зна језик стварат, зато на опрезу су
Мудраци, с пријатељма да с' не заваде.

Менелај
Па зар ћеш казат, старци да мудраци су,
Ко они, што их једном мудрим држаху
Хелени? Зар, - јер Пелеј, славног оца син,
Мој род си, а рад жене, једне барбарке,
Ријеч збориш за се ружну, за нас погрдну?
Њу гонит преко воде Нила, Фасиса[26]
Ти моро би и мене на то бодрит вијек, -
Из Азије је, гдјено падом грознијем
Од копља сила паде трупља хеленског,
А крива је и крви - смрти сина твог;
Та Парис, који уби твог Ахилеја,
Брат Хектору је, Хектору пак жена то.
Па с њом ти под кровом ми једним пребиваш,
За једним столом се достојиш ручат с њом.
У дому дјецу - диндушмане рађат даш!
Стог за те, старче, а и за се у бризи
Њу убит желим и из руке тргам ти.
Ал' дедер - ријеч заподјет није мене срам, -
Кћи моја ако не роди, а од те ту
Одрасту дјеца, зар над Фтијом краљма ћеш
Њих поставити? Хоће л' родом барбари
Хеленма владат? Зар сам онда луда ја.
Јер мрзим на кривицу, а ти паметан?
А промислиде: да за грађанина кћер
Удадеш, и њој онда тако деси се,
Би л' тихо сједио? Не држим. А ти сад
Род, пријатеље, грдиш ради туђинке?
Ал' једно право има муж и жена му,
Кад муж јој криво ради; исто смије муж,
Кад жену бестидницу има у кући.
Он велику у руци својој држи моћ,
А њој[27] су ослон родитељи, њезин род.
Па није л' право, својима да помажем?
Ех, старац, старац си, - о мојој војници
Док збориш, више ми но шутећ користиш.
А својом вољом не пати се Хелена,
Већ божјом, - силна бјеше Хеленма корист то;
Та донда оружју и боју невјешти
Јунаци су изашли, - свуд искуство је
Смртнику човјеку у свему учитељ.
Па ако жене, на очи кад дође ми,
Не могох убит, то урадих разумно.
А камо среће, Фока да не уби ти![28]
То с усрђем ти, не с љутине рекох ја.
А планеш ли ми, - језичина већа је
У тебе, мени пруди разборита ћуд.

Зборовођа
Оканите се веће - бит ће најбоље -
Тих трица, непосрн'те два у један мах!

Пелеј
Ао мени! Зла ли обичаја хеленског!
Рад побједе кад војска дигне споменик,
Не држи свијет то дјелом труда војске све,
Већ вода бере ловор-вјенце, - копљем је
Он један с тисућама махо, не створи
Од једног више, а већи га прати глас.
Господа држе власт у граду, више ти
Од пука дижу главу, а ниткови су;
I тисућ' пута су ти нижи мудрији,
Ал' смионости, свијести би им требало.
Па и ти тако надут сједиш и брат твој
Рад Троје и рад оне ондје војнице,
А мукам', трудом других дигосте се ви.
Показат ћу ти, Париса да с Иде ја
Не држим за душмана већег Пелеју,
Из двора не одеш ли брже до бијеса
Са кћерју нероткињом; њу ће унук мој
За власи попаст, вући, гонит из куће.
Јер јуне јалово је, трпјет не може,
Да друга рађа, сама нема дјетета.
Ал' ако дјеце нема она несрећом,
Зар мора онда сваке дјеце лишит нас?

(Слугама.)
Хајд' с пута, слуге, - мичите се, да видим,
Да л' бранит ће ми тко, да руке ријешим јој!

(Андромахи.)
Дед диж' се! Ја ћу, дрхтале и руке баш,
Одријешит уже, замршене узле те!

(Слузи.)
Овако, рђо, руке њојзи озлиједи?
Зар вола, лава л' замком стежеш, - држо си?
Ил' страх те бјеше, мачем да ће бранит се?

(Дјечаку.)
Под окриље ми дођи, чедо, везе дај
Одријеши са мном мајци! Ту у Фтији ћу
Душмана љута ја у теби гајит им.
У Спартанаца да ниј' славе, боја тог,[29]
Ех не би, знајте, бољи били ни од ког!


Зборовођа
Необуздана некуд старачка је ћуд, -
Успрегнут ју је тешко, брзо плане гњев.

Менелај
На псовке, грдње одвише си брз ми ти,
А ја у Фтију дошав нит ћу с насиља
Учинит дјело грдно нит ћу трпјет га.
А сада - немам сувише баш времена -
Ја кући идем, недалеко од Спарте
Град има неки,[30] прије бјеше пријатељ,
А сад је душман; на њ навалит желим ја
Са војском, скршит га, под своју справит власт.
Кад ондје све по својој вољи уредим,
Тад вратит ћу се. Оком у око ћу ја
Поучит зета свога, њега преслушат.
Па казни л' ову, те се онда отријезни,
I у нас тријезности ће на измјену наћ.
А срдит ли се срази он са срдитим,
Тад за чин чин ће у замјену примит он.
А твоје ријечи те - ех, лако сносим ја.
Та ти си слика сјенке, само те је глас,
А ништа друго но говорит само знаш.

(Отиђе.)




АНДРОМАХА, МОЛОТ, ПЕЛЕЈ, ЗБОР


Пелеј
Под окриљем ми, синко, ступај мојијем
Па и ти, јадна! Бијесна бура схвати те,
Ал' у тиху ми сада луку уђи ти.

Андромаха
Ох старче, бози дали теби, твојима
Благодат сваку, - синка, мене јадницу
Ти спасе! Пази, да се гдјегод не скрију
На путу самотноме и одвуку нас,
Јер виде, да си старац, жена слаба ја,
А синак дијете још. Глеђ', - умакнемо л' сад,
Да послије им не допаднемо руку кад!

Пелеј
Износит немој бапских ријечи плашљивих!
Ал' хајде, - тко ће вас се машит? Такне л' се,
Зацвиљет ће! Та милост божја даде нам

У Фтији силу коњице, пјешака рој,
А још сам крепак, нијесам, како мислиш, стар, -
У 'наква ми јунака само зирнут је,
I славље већ ти над њим славим 'вако стар.
Та старац срчан, јачи је но сила сва
Младића, - што ће кукавици снажан труп?

(Отиђу.)


Збор
Не родила се никад или били ми
Господа оци, а кућа блага пуна!
Ако кад и невоља снађе племића,
Он без помоћи није.
На гласу тко са дома племенита је,
Част га, слава прати.
Човјеку племениту
Траг замест неће вријеме, - сјајем сјаји
Још и мртву крепост.

I боље ти је не побиједит неславно,
Но правду рушит завишћу, рушит силом.
Сладак то је на час ужитак смртнику,
Ал' с временом ти сахне,
А на дом се слијеже грдне срамоте глас.
Живот 'накав - 'накав
Хвалим и слиједом слиједим,
Гдје у кући ни граду изван правде
Нема моћи, силе.

0 старче Еакиде!
На Лапите - вјерујем, - на Кентауре трже
Копље дично и на броду Арги[31]
Ти нам негостољубном преброди водом,[32]
Прође кросред Симплегада морскијех[33]
На ономе путу славном;
Па кад на град Илиј оно
Син Зеусов се дични[34] диже
I силну проли крв,
Ти славе вијенац дијелећ с њим
У Еуропу се врати.

(Долази Хермионина дадиља.)


Пети чин[уреди]



ДАДИЉА, ЗБОР


Дадиља
Ој драге госпе, како ли се на јад јад
Све наизмјенце рађа даном данашњим!
У двору госпођа - на уму имам ја
Хермиону - без оца, с грижњом савјести
Због дјела свог, јер са сином Андромаху
Погубит хтједе, сама сада жели мријет
У страху од мужа, рад кривње да је он
Из двора свога срамотно не отправи
У' убије, јер убит хтједе недужне.
Врат вјешат себи жели, стража – дружина
То једва њојзи брани; она и мач јој
Из десне руке с муком трга, отима.
Толика бол је мори; спозна, види сад,
Да оно прије не уради лијепо баш.
А ја већ, драге, сустах, - од тог вјешања -
Одвратит је не могу. Хајд'те у двор ви
I од смрти је спас'те! Нови пријаци
Од старих лакше, дођу л', склоне човјека.

Зборовођа
Ма чујем крику, вику слуга у кући, -
Због оног вичу, што нам јавит дође ти.
Показат рад би јадна, с грозног дјела свог
Колико жали. Ено је из двора сад, -
Из руку слугам' бјежи, вруће жели мријет.



ДАДИЉА, ХЕРМИОНА, ЗБОР

Хермиона
Ао мени!
Ах косу чупат ћу и грдно ноктим'
Изгрепсти себе ћу!

Дадиља
Што, кћерце, радиш? Тијело зар нагрдит ћеш?

Хермиона
Куку леле!
С плетеница ми мојих у зрак прхни
Ти, танка копрено!

Дадиља
Дај, дијете, покриј груди, хаљом сапни их!

Хермиона
Па на што хаљом груди ја да кријем?
Бјелодано је, јасно, несакрито.
Што мужу створих свом.

Дадиља
Зар жалиш, што уморство снова иночи?

Хермиона
Са смионости круте јецам, стењем, -
Ах што то проклетница ја урадих,
Свем свијету проклета!

Дадиља
Опростит теби муж зацијело тај ће гријех.

Хермиона
А зашто мач из руке оте мени?
Дед врати, драга, врати! Ударцем ћу
Ошинут груди. Што ми замку грабиш?

Дадиља
Па би ли пустила те бијесну, да гинеш?

Хермиона
Ао коби моја!
Гдје ватре плам је драги?
Гдје на хрид да се попнем
Ил' у море ил' у планину - шуму
Да срнем, мртва бригом Хаду будем?

Дадиља
А што се кињиш? Од бога ти несрећа
Све људе прије или послије стићи зна.

Хермиона
Ти ме, оче, пусти - пусти саму сад
Ко без свакога весла запуштен на жалу брод.
Ах убит ће ме, убит муж, пребиват више нећу
У брачној одаји!
Чијем да се кипу божјем ја затечем?
Ко ропче робињи да к нози паднем?
О да се мени
Ко птици црних крила винут куд
Или да сам јелов брод,
Штоно жалом, Мрким стијенам,[35] прође,
Пљусну веслом први пут.

Дадиља
Нит хвалим, кћерце, онај превелики јед,
0 жену Тројанку кад огријеши се ти.
Нит опет тај твој превелики сада страх.
Твог брака неће за то презрет, одбит муж,
Придобит неће ријеч га злобне барбарке.
Из Троје он ко сужња не доведе те,
Већ с вјенчаним те дарма многим прими он
Од угледника, из града не средњега.
А отац, како страх те, издат неће те
Нит дат ће, да из двора тебе гоне тог.
Ал' уђи, дуље се не кажи пред кућом.
Срамоте да ми, дијете, не доживиш још
Пред овим домом свијету на погледу ту!

Зборовођа
Ал' ено с пута к нама иде странац стран, -
Он овамо се жури кроком журнијем.

(Долази Оресто.)




ДАДИЉА, ХЕРМИОНА, ОРЕСТО, ЗБОР


Оресто
Ахилејева сина је ли ово дом
I краљевски је л', госпе стране, ово двор?

Зборовођа
Јест, - погоди. Ал тко си? Зашто питаш то?

Оресто
Агамемнонов сам син ја и Клитемнестрин,
Оресто ми је име. Зеусу идем ја
До пророчишта у Додону. Путем сад
У Фтији рад бих питат ја за рођаку.
Да л' жива ми је, је ли сретна Спартанка
Хермиона. Далеко од краја је мог
Дом њезин, ал' ми опет срцу мила је.

Хермиона
Ти јави ми се, сине Агамемнонов,
Ко у бури морнару лука! Молим те, -
Ох кољена ти, смилујде се! Видиш коб,
Да сретна нијесам. Кољена ти грлим ја, -
Од гранчица[36] ми нијесу руке слабије.

Оресто
Ха!
А што је? Варам ли се или заиста
Сад гледам краљицу, Менелајеву кћер?

Хермиона
Јединицу у Тиндариде Хелене,
У двору што је оцу роди, - све ми знај!

Оресто
0 Фебо, спасе, биједи био њојзи спас!
А што је? Од бога ил' људи трпиш јад?

Хермиона
Ех, један сама скривих, другом крив је муж,
А трећем бог је неки, - бездан пуче свуд.

Оресто
Па може л' жену, док се дјеца не роде,
Зло какво тиштат, ако баш не од мужа?

Хермиона
Баш то ме мори, - мудро на то сведе ријеч.

Оресто
Зар другу жену, а не тебе, воли муж?

Хермиона
Јест, љубу Хекторову, ратног плијена дар.

Оресто
Што кажеш, зло је, муж кад има жене двије.

Хермиона
Ех, тако ти је, - за то онда светих се.

Оресто
Зар женској 'нако као женска снова што?

Хермиона
Јест, њој и дјетету незаконитом смрт.

Оресто
I уби, или случај теби оте их?

Хермиона
Да, стари Пелеј, - мање вриједне штује он.

Оресто
Је л' с тобом то уморство сново други тко?

Хермиона
Из Спарте баш је за то дошо отац мој.

Оресто
Па зар подлеже онда руци старчевој?

Хермиона
Не, - стиду. Оде и пусти ме саму сад.

Оресто
Разумијех, - ради дјела мужа твог те страх.

Хермиона
Јест, погоди. Ма сатрт ће ме с правом он.
Што казат ми је? Зеуса, бога роду нам,
Ја зовем, тебе молим, дај поведи ме
Далеко отуд куд ил' крову очинском.
Јер дом ме овај, чин с', гони у сав глас,
А режи земља Фтија. Стигне л' прије муж
Од Фебова нам пророчишта дому свом,
Ех грдно ће ме убит, ил' робоват ћу

Незаконитој жени, којом владах сад.
Па како - рећи ће тко - ти то сагријеши?
Злих жена походи ме упропастише,
Оваквих ријечима оне ме подјарише:
„Па ти ћеш у свом дому рђу - робињу,
Плијен ратни, трпјет, кревет с тобом да дијели?
Небеске краљице ми,[37] не би сунца се
Ни лога мога у мом дому ужила!"
Те ријечи сиренске све слушах, гутах ја
Од мудрих, лукавијех, вјештих клапала,
I с лудости се надух. Чему, помислих,
Да мужа пазим? Све, што требам, имам ја, -
Куп блага имам, краљица у двору сам
I закониту дјецу родит могла бих,
А она[38] мојој[39] пола робље - копилад.
Ал никад, никад - не једанпут рећи ћу -
Бар човјек уман, ако жену има он,
Нек не да, жену да му жене полазе
У дому. Учитељке сваког баш су зла.
Рад користи ће неке једна мутит брак,
А друга згријеши, гријеху жели прију наћ,
А многу раскош мами, - отуд мужу зна
Дом страдат. Зато врата дајте дому свом
Ви бравам', засунцима добро чувајте.
Јер женски походи извана ништа вам
Не чине добро него само много зла.

Зборовођа
Ти одвећ род свој сродни шибаш језиком, -
Опростит ти се може то, ал' опет, знај,
Свед женска мора женске љепшат слабости.

Оресто
Баш мудра бјеше глава, тко вам научи
Смртника, ријеч да слуша других назочних.
А ја ти, кад за смутњу дознах дома тог
I за тај с Хекторовом женом раздор твој.
Све пазих, чеках, хоћеш ли ми остат ту
Ил' страхом се рад жене - сужња престраши,
Те с кућом, кровом тим се растат желиш сад.
А дођох, не на позив твојих писама,
Већ да те, споменеш ли бијег ми - о том ти
I збориш, - водим из куће. А моја си
Ти била некад, сад рад злобе оца свог
С тим мужем живиш; прије но у тројски крај
Он продрије, мени тебе да, а онда те
Обрече овом, ако сруши Троју град.
А кад се амо врати син Ахилејев,
Опростих оцу твоме, узех молит тог,
Да женидбе се кани; своје јаде му
I несрећу испричах, да у рођака
Испросит могу жену, тешко у другог,
Јер бијегом ко изгнаник бјежим од куће.
Ал' напрасник спотаче мени мајке крв
I божице помену очи крвавих.[40]
А ја ти биједом куће своје понижен
Бол трпјех--трпјех, своју сносих несрећу.
I тешка срца одох лишен пира свог.
А сада, твоја гдје преврну срећа се,
Те не знаш, куд би, што би у тој невољи,
Из двора ћу те одвест, оцу предат те.

Зборовођа
Вез сродства јак је, ништа јаче нема баш
Од пријатеља рођака у невољи.

Хермиона
Да, свадба моја мог ће оца бити сркб,--
На мени није, о томе да одлучим.
Ал' брже боље из куће поведи ме,
Да муж ме не претече, кући врати се,
Ил' Пелеј сазна, сину да запустих дом,
I у потјеру тад на коњма удари.

Оресто
Ти старца руке не бој се! Нит те било страх
Ахилејева сина, што ме погрди,
Јер таква мрежа њему разастрта сад
С неизбјежним замкам' смрти стоји већ
Од моје руке,--али одат нећу то;
А кад се сврши, знат ће стијена делфијска.
Убица мајке, ако савезници ми
У земљи питијској одрже заклетву,
Показат ће му, ниједном да с' не жени,
Што ја је снубим. У час горак заиска
Од Феба краља плату за крв оца свог!
Залуду кајање му, казан чека га,--
Он од бога и с тужба мојих пропаст ће
Баш грдно; знат ће, што је мога срца бијес!
Та мрких људи срећу бог ти стрмоглав
Свеђ руши, не да носа увис дизат им.

(Отиђу.)


Збор
Фебо, што у Троји
Куле тврде на брежуљку диже,[41]
I ти, краљу морски,
Сињим што се коњма морем возаш![42]
Зашто на срамоту дасте
Радну градитељку руку
Енијалију,[43] копљанику вјешту, и јадну,--
Јадну издадосте Троју?

Кола, коње красне--
Сву их силу Симоенту[44] на бријегу
Ви упрегли, вргли
Мед пук крваву без вијенца такму.
Нестало је краља тројских,--
Са свијета се преставили.
На олтарим' у Троји плам већ не плама бозим'
С димом, воњем мириснијем.[45]
Неста и Атрида,[46] с љубине паде руке;

Сама главом својом то уморство плати,--
Смакоше је дјеца.
Бог, бог то пророчкијем гласом рече,[47]
Агамемнонов из Арга синак пође,
Светишту он на праг ступи.
Оде, на ријеч мајку убојица уби.
Боже, Фебо, могу л' вјеровати?
Пред свијетом нам хеленским плакале су
Мајке многе[48] плачем горким дјецу јадну,
Дом свој оставиле
I мужу другом пошле. Тебе саму,
А ни миле,[49] не задеси љута туга;
Бол--бол Хеладу нам срва.
К фригијскијем пољма родним сјекну муња,
Крви капље--жртву хадску просу.

(Долази Пелеј.)


Шести чин[уреди]



ПЕЛЕЈ, ЗБОР


Пелеј
Дед кажите ми, кад вас, жене Фтијанке,
Ја питам! Допаде ми несигуран глас,
Менелајева да нам кћерка пусти двор
I оде. Стога дођох,--рад бих стално знат,
Је л' истина; за добро рода одсутног
Вијек треба да се стара, тко је код куће.

Зборовођа
Ех, Пелеју, све добро чу. Ни мени ти
Не личи крити јаде, што су снашли ме,--
Из двора краљица нам оде, побјеже.

Пелеј
А с каква страха? Све ми причај докраја!

Зборовођа
Њу страх је мужа,--бацит ће је из куће.

Пелеј
0 глави јер му дјетету је радила?

Зборовођа
Да, па и од страха од жене робиње.

Пелеј
Зар с оцем оде из куће ил' с другим ким?

Зборовођа
Агамемнонов је син из земље одведе.

Пелеј
А с каквом надом? Зар се жели женит с њом?

Зборовођа
I твога сина сину снује пропаст он.

Пелеј
Зар кришом ил' у боју с оком у око?

Зборовођа
Са Делфијаним' у Локсијиној[50] светињи.

Пелеј
Ао мени! То је страшно! Неће л' брже тко
Похитјет светом питијскоме огњишту,
Догласит пријатељма, што се деси ту,
Ахилејев док син је јоште жив и здрав?

(Долази гласник.)




ПЕЛЕЈ, ГЛАСНИК, ЗБОР


Гласник
Ајме мени!
Ох какво дођох јадан, старце, јавит зло
I теби и госпара нашег драгима!

Пелеј
Ао мени! Нешто срце ћути, слути ми.

Гласник
Свог сина чедо--знади, старче Пелеју!--
Сад немаш више. Такве ране зада му
Мач Делфљана и злоба странца микенског!

Зборовођа
Јао, јао! Старче, што ћеш сада? Немој паст!
Дај придигни се!

Пелеј
Ништа нијесам, пропадох!
I оде глас ми, одоше и кољена!

Гласник
Осветит миле своје ако воља те,
Чуј, што се збило,--тијело своје усправи!

Пелеј
0 судбо, како л' мене несретника ти
На рубу веће гроба стиже, обујми!
Каж', како ми јединица мог јединац син
Смрт нађе! Тешко чут је, ал' ме жеља чут.

Гласник
У славни када дођосмо ти Фебов крај,
Три пута пријеђе нама сјајна сунца круг,
и напасосмо себи очи погледом.
А сумњиво нам бјеше,--на рочишта се
Свуд народ, станар божји, јатом јатио,
А градом иде синак Агамемнонов
I сваком ријечи паке шапће у ухо:
„Ех, видите ли оног? Божјом светињом
Гле злата пуном крочи--благом народним;
По послу истом дође амо други пут,
Ко оно прије,--плијенит рад би Фебов храм!“
I тако градом злобан жамор шири се,
У вијећницу се стану купит области;
Главари, који благом божјим равнају,
У храму ступма китном стражу поставе.
Ми, за то ништа још не дознав, узмемо
Крд, овце, брста парнаскога гојенчад,
Па кренемо, до жртвеника станемо
Са пријатељма и са врачим' питијским.
I један рече: „Што да теби, младићу,
У бога замолимо? Зашто дође ти?“
А он ће нато: „Фебу старе гријехе сад
Ја окајати желим,--за крв оца свог
Крварину од њега једном исках ја.“
Орестове тад ријечи силна изби моћ;
Господар мој је лажа--тако држаху,--
Зла накана га води. Храму на праг он
Тад ступи, прије пророштва да Фебу се
Још моли, - баш паљеницу је палио.
Насупрот њему с мачем чета стави се
Под ловор-вијенцем, један од њих бијеше ти
Те цијеле плетке плеткар--син Клитемнестрин.
Он[51] на очи им стане, богу моли се,
А они крадом мачем оштрим ударе
Голорука Ахилејева сина нам.
Он тргне назад--рана смртна не бјеше,--
Извуче мач и с клина скине оружје,
На ступу што у тријему висијаше му;
К олтару ступи, страшан бојник на поглед,
I викне, 'вако пита сине делфијске:
„А што ме убијате, путем светијем
Кад амо стигох? С које кривде гинем ја?
Ни гласка од тисућа чути не бјеше,
Већ рукам' стану на њег сипат камење.
Одасвуд ко густ снијега облак праши се,--
За оружје се склања, чува с' ударца
I амо тамо руком меће, пружа штит.
Ал' залуд,--сила пада стријела, стрјелица,
Копаља, хрба, лаганијех сулица
I ражњева му убојитих пред ноге.
Ех, грозни, бојни плес да видје, гдје ти син
Све скаче, стријела се клони! А кад уокруг
Окружили га кругом, дахнут не дали,
Тад пусти олтар--то огњиште жртвено
Па тројским скоком скочи, на њих насрне,
А они, ко голубице кад јастријеба
Гдје спазе, плећу даду, у бијег ударе.
У збрци свуда сила паде од рана,
Ил' свога свој на тијесним гази излазим'.
У дому светом клета крика ори се,--
Све јеком јече хриди. А господар мој
У свијетлу оружју ко ведро небо сја,
Док гласом страшним, грозним исред светишта
Не рикну нетко, на бој крену, подиже
Сву војску. Тада падне син Ахилејев,
Бок мачем оштрим прободе му Дефљанин.
Он с многим људма другим њега погуби.
А како на тле паде, тко у њ не рину
Тад мача? Тко ли камена се не маша,
Њег гађа, лупа? Сав се његов красни лик
Изнакази од грозних рана онијех.
А мртви труп му, што уз олтар лежаше,
Из храма, увијек кâда пуна, бацише.
А ми га брже подигнемо на руке
I носимо ти, старче, да га јауком
I плачем ожалиш и укоп спремиш му.
То створи господ, штоно свијету прориче
I свима људма вијеком кроји правде суд,
Ахилејеву сину, када кајат се
Он дође. А помену још и стари спор,
Ко злобник какав, - како ћеш га мудрим зват?

(Носе на носилима Неоптолема.)


Зборовођа
Гле краља нам веће из делфијске земље
Сад доносе кући, - ено их близу!
Страдалац је јадан, а јадан си и ти,
Ој старце! Ахилејево ми лавче
У дворе по жељи не примаш својој.
У невољу и сам западе сада, -
Коб, несрећа иста захвати тебе.

Пелеј
Ао мени! Какво ли видим зло,
Руком га примам у дворове своје!
Ајме мени! Ај, ај!
Граде ој тесалски, падосмо, нема нас!
Одосмо, више ми - више не остаје
Рода у дому!
Грозне коби ми! У друга каква ћу
Зјеницу ока с весељем још упират?
Драга ми уста и лице и руке ви!
Да те је демом под Илијем смакао
На симоентскоме бријегу!

Збор
Њег мртва, старце, допала би онда част,
А теби сад би боља била твоја коб.

Пелеј
Свадбо, ох свадбо, кућу што ову ми
I град уништи - уништи ево!
Ао, ао! Сине!
Камо ли среће, да жене ми твоје род,
За дјецу моју и кућу погубан,
Никад ти, синко,
Рад Хермионе смрти не зададе!
Само да прије је ошину, уби гром,
А ти крвнине за оца божанскога
Никад од Феба рад стријеле да не тражи -
Смртник ти од бесмртника!

Збор
Куку леле!
За мртва господара свог
Ја запијевку ћу цвилом зачет,

Пелеј
Куку леле!
А наизмјенце јадан ја -
Стар старац, несретник ћу плакат.

Збор
То судба ј' божја, бог ти посла несрећу.

Пелеј
Драги, дворе остави ми пусте!
Ајме мени! Јадна л' мене!
Без дјеце пусти старца ти!

Збор
Мријет -- мријети, старче, прије дјеце бјеше ти!

Пелеј
Косе нећу л' чупат ја?
Главе руком до крви
Зар тући, лупат нећу? Граде, граде мој;
Двоје дјеце мени оте Фебо!

Збор
Претрпје, видје, старче биједни, силан јад.
Сад какво бит ће теби жиће?

Пелеј
Без дјеце, сам у биједи ја ћу бескрајној
Све до смрти се мукам' мучит.

Збор
Залуду свадбом бози усрећише те.

Пелеј
Прхну, нетрагом ми неста свега,
У прах паде понос, гизда.

Збор
Сад сам у дому самотноме боравиш.

Пелеј
Више немам града ја, --
Жезло нека носи бијес!
А ти у пећини ћеш мрачној, Нерејко,
Пропаст моју посвемашњу гледат.

(Тетида се спушта.)


Зборовођа
Ајме, ајме!
Што миче се оно? Какво божанство,
Ој дружице, видим? Гледајте, глете!
Бог неки нам ето лебди у зраку
I ведријем небом једри и слази
На фтијску пољану, храниљу коњску.




ПЕЛЕЈ, ТЕТИДА, ЗБОР


Тетида
Рад пређашњег ти брака дођох, Пелеју,
Ја Тетида, -- и Нерејев запустих дом.
I прије свега свејетујем те: одвећ се
Не одај болу! I ја -- а без туге баш
Бих дјецу рађат могла[52] - родих сина ти,
Брзоногог Ахилеја; изгубих га,
Јунака над јунаке у свој Хелади.
А зашто дођох, то ћу казат, а ти чуј!
Ахилејева сина мртва укопај!
Дај огњишту га делфијскоме отправи,
Јест - Делфим' на срамоту, нека му је гроб
Ореста руци убојници споменик!
А засужњену жену, да - Андромаху,
У браку треба, старче, здружит с Хеленом[53]
I у земљу је Молосију премјестит
Са њеним сином, који оста једини
Од Еакове крви,[54] нек за краљем краљ
По њему сједа вијек на пријесто молоски
I сретно влада! Неће нестат кољена
Ни мога ни твог, старче, а ни тројанског;
I за град Троју бози бригом брину се,
По Паладиној жељи макар пала баш.
А тебе да благодат брака знадеш мог,
Ја божица и бога оца дијете, кћи
Свих јада људских ријешит, ослободит ћу
I створит богом, бесмртником вјечнијем;
У двору Нерејеву онда са мном ћеш
Већ ко бог с божицом пребиват заувијек.
I сухом стопом ти ћеш ступат из мора
I гледат сина теби, мени најдражег --
Ахилеја, до жала Леуки отоку[55]
У двору гдје он сједи уз вал еуксински.
Ал' хајд' у Делфе, у град богом саздани,
Однеси тог мртваца, у гроб лези га!
Тад старој хриди Сепијаду[56] крени ми
До дупке пећине и чекај! С колом ћу --
С педесет Нерејида сванут из мора
I одвест тебе; што је судбом суђено.
То сносит мораш, -- Зеусу тако свидје се.
Дед туге кан' се, немој жалит покојних!
Та такав удес богови намијенише
Свим људима на свијету, -- сватко мора мријет.

(Нестаје је.)




ПЕЛЕЈ, ЗБОР


Пелеј
О часна, племенита брачна дружице,
О кћери Нерејева, здраво да си ми!
То дјело теби, дјеци твојој на част је.
Туговат нећу, кад ми кажеш, божице;
Закопат ћу га, у до поћи Пелију,
Гдје рукам' прекрасно ти тијело загрлих.
Зар неће с' човјек, ако здраво суди он,
Из дичне куће женит, за господу кћер
Удават и не жељет жене рода зла,
Па носила баш сила блага у кућу?
Та никад такав неће страдат од бога.

Зборовођа
У судбе је божје многолико лице.
Преко наде ће штошта бози извршит, --
Кад тврдо се надаш, изда те нада;
Гдје наде и нема, пут наде божанство.
Па тако се и сад догоди ово.


Објашњења[уреди]

1[уреди]

Теба у Киликији.

2[уреди]

Он је с отока Скира.

3[уреди]

Храм.

4[уреди]

Тетида је кћи морскога бога Нереја.

5[уреди]

Фебо (Локсија) руком је Парисовом наперио стријелу у Ахилеја.

6[уреди]

Хермиона.

7[уреди]

Хермиона.

8[уреди]

Капам.

9[уреди]

Хермиона, дијете Хелене, кћери Зеусове.

10[уреди]

Богата је па не треба шутјети у кући.

11[уреди]

Везан о брод.

12[уреди]

Родно мјесто Неоптолемово.

13[уреди]

Твоје иноче.

14[уреди]

Хермо.

15[уреди]

Хере, Атене и Афродите.

16[уреди]

Парису, Пријамову сину.

17[уреди]

Хермо

18[уреди]

Пријамова кћи, пророчица; овјенчана је ловором.

19[уреди]

Несрећа, тј. што нема дјеце.

20[уреди]

Бјежао си на лађе.

21[уреди]

Брак.

22[уреди]

Мисли Хектора.

23[уреди]

Менелај и његове слуге.

24[уреди]

Није га ни употријебио у боју. Мисли штит.

25[уреди]

На сухој земљи.

26[уреди]

Ријека у Колхиди у Азији.

27[уреди]

Жени.

28[уреди]

Теламон и Пелеј убили су брата Фока, а отац их је Еак отјерао с Егине.

29[уреди]

Бојне славе и вјештине.

30[уреди]

Арго.

31[уреди]

Ишао је с Аргонаутима по златно руно.

32[уреди]

Тј. Црним морем, које се звало Понтос Аксеинос, послије Еуксеинос (Гостољубно).

33[уреди]

Стијене, које су се на улазу у Црно море склапале и расклапале и мрвиле све, што је онуда хтјело проћи.

34[уреди]

Херакло.

35[уреди]

Симплегаде.

36[уреди]

Од маслинових, прибјегарских; прибјегар се хвата гранчице, а она руком кољена Орестових.

37[уреди]

Хере.

38[уреди]

Андромаху.

39[уреди]

Дјеци.

40[уреди]

Срде (Ериније) прогониле су Ореста, јер је убио мајку, која му је оца смакла.

41[уреди]

Аполон и Посидон подигли су зидове тројанске.

42[уреди]

Посидон.

43[уреди]

Аресу.

44[уреди]

Рјечица у Троји.

45[уреди]

Не пали се више жртва.

46[уреди]

Агамемнона; уби га Клитемнестра.

47[уреди]

Фебо.

48[уреди]

Тројанке.

49[уреди]

Твоје Атриде.

50[уреди]

Локсија, Фебо.

51[уреди]

Неоптолем.

52[уреди]

Могла сам се удати за бога и рађати бесмртну дјецу.

53[уреди]

Хелен, син Пријамов, врач.

54[уреди]

Еак, отац Пелејев.

55[уреди]

У Црном (Еуксинском) мору.

56[уреди]

На Пелију у Тесалији.