Ако ћеш, цвите мој, за мене што створит,
толико јур немој, ох, слатко говорит,
толико јур мило, ох, немој позират,
јер чини тој, вило, мене суз отират;
јер чини мене тој да живу жељами 5
и да се живот мој у жељах замами.
Толике сладости, присвитло суначце,
у твојо' младости види ме срдачце,
тер жељном горкостју јад ми тој задаје,
јакино кад с костју душа се растаје. 10
Затој се још мољу, разумиј, ружице,
љувену невољу и жељне тужице;
тер ако јур не мож нер слатко говорит
и тако мило још позор твој отворит,
а ти ме свршено скончати стави ред: 15
нека ја љувено не копним како лед,
нека ја чемеран не живем у гниву,
мој венче бисеран, чин' да већ не живу;
јер можеш, ако хоћ да т' буде тај слава, -
толику има моћ тва љепос гиздава. 20
То ли још од мене сатворит нећ ни тој. -
да ми свис не вене, учини да сам твој;
учини у твој крил да се ја поблуђу,
зач хоће љувен стрил да горку смрт жуђу.
А зато из туга извади живот мој, 25
нека се ја слуга могу зват увик твој,
нека се још упи овај рич довика:
"Оно ка заступи од смрти чловика,
оно ка уклони живот свој зазора,
тер слугу заслани жељнога умора; 30
затој га надили милости љувене,
да смртно не цвили и жељом не вене."
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
