(Марко) има грдну рану,
цвили и пишти гласом до неба,
сузом до земље.
Сусрела га мајка божја Богородица:
— Што ти (Марко) цвилиш, пиштиш 5
гласом до неба, сузом до земље?
— Како нећу цвилити, пиштати
гласом до неба, сузом до земље,
кад пођох по песку,
убодох се на треску, 10
грдне се ране подљутише,
грдне се љутице разљутише.
Али вели мајка божја Богородица:
— Лако ћемо ране угасити,
с пометиом метлицом, 15
с девојачком душицом
и кокошињим перцетом.