„Мрем с тебе", ријех теби; „ругаш се", рече ти;
тер досле мир не би у мојој памети.
Једа ми рече тој не могућ вјероват
да с тебе живот мој толику има рат?
али се не чиниш знат ствар ку добро знаш, 5
хтећ да ме разчиниш погрдом ку справљаш?
О вило придрага, то ли си лав тврди,
да мене једнага и мој плач погрди?
Што ће бит пак, буд' сад, ну вик бит неће моћ,
да за те нисам рад и весел живот оћ. 10
Ево плам љувени не да ми већ живит
гди срце већ мени у пепел поче ит.
А моје дни стрти у твоју стави влас
и бранит од смрти Љубав ти зда облас.
Мени је живот драг, драга смрт без мире: 15
свим се ја зову благ, од тебе што ми гре.
Тим смирит мож' твоје све жеље, мој цвите,
зач живит липо је и умрит крози те.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 171, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
