Ко оће превеће,
изгуби и вреће.
Дуну вјетар јаки пут Русије,
над Москвом се у дим крсташ вије;
са престола орај искочио,
умало га пламен не сватио!
Него чуда ево да се прича:
ко ишћера орла Павловича?
Соко итри на њег' не удари,
а за змаја одавна не мари,
већ се кокот дига од Франције,
за њим пилад од сваке нације.
Свак се чуди ко има памети
и ко чојски може разумјети
ка ће с' кокот са крсташем тући,
род кокошји име истог вући!
Оро силни с престола скочио,
те кокота слијућ уочио,
само г' гледа што оће да ради,
с кокошкам' ли да чудеса гради.
Гледат му се чудо додијало,
свако с' Рушче Москвом огријало,
па попусти из гн'језда орлиће,
те рашћера кокоту пилиће.
Које грудма орлад не побише
оне живе у пл'јен ухватише,
а кокота зајмише у море,
доклен крепа и биде му горе.
Одсад памет имајт', кокотови,
не излаз'те ђе с' вију орлови;
ви под квочком сједите, пилићи,
виш' не ид'те ђе циче орлићи,
јер он гласом "цију, цију" циче,
род твој под њим "пију, пију" пиче!
