Шта је Ауторитет?
Шта је Ауторитет?
Шта је то власт? Није ли то неумитна сила прироних закона који се испољавају нужним следом појава у свету природе и друштва? Заиста, против таквих закона побуна не само да је забрањена - она је чак неизводљива. Ми можемо погрешно да их схватимо или да их уопште не разумемо али морамо им се покорити; они чине базу и основни су услов нашег постојања; они нас окружују, прожимају нас, одређују наше кретање, мишљење и дела. Чак и онда када мислимо да им се не покоравамо, ми само показујемо њихову свемоћ.
Да, ми смо у потпуности робови тих закона. Али у таквом ропсву нема понижења, то у ствари и није ропсво. Ропство претпоставља господара законодавца који му командује, док ови закони нису изван нас, они нам припадају, одређују наше биће наше целокупно бивсовање, - физичко, интелектуално и морално: живимо, дишемо, понашамо се, мислимо; ми желимо само посредством тих закона. Без њих, ми и не постојимо, ми нисмо! Одакле нам онда снага и жеља да се боримо против њих? У човековом односу према природним законима постоји само једна слобода, а то је слобода препознавања и примене ових закона на све ширем пољу саображења са објектом колективне или појединачне еманципације односно очовечења коју човек следи. Ови закони, кад их једном препознамо, представљају ауторитет, који за већину људи, није више стваран. Неко мора бити буржоаски економиста да би негирао законитост којом два пута два јесу четири. Неко мора имати маште да поверује како ватра не сажиже или да вода не плави, осим ако не потражи уточиште у неком другом природном закону. Но ови отпори, или покушаји лудих маштарија несумњиво су изузеци. Могло би се рећи да већина људи у свом свакодневом животу скоро апсолутно признаје владавину здравог разума - односо, владавину збира природних закона који су опште познати.
Несрећа је у томе што велики број природних закона већ признатих од стране науке остаје непознат масама због предострожности постојећих влада, које, као што знамо, постоје само ради народног добра. Има ту још једна тешкоћа, наиме, да већина природних закона који су повезани са развојем људског друшва а који су потпуно нужни, непроменљиви, кобни јер владају светом природе, нису исправно препознати и постављени од саме науке.
Једном, када буду научно утемељени, када од науке захваљујући широком систему народног образовања и подучавању пређу у свест свих питање слободе биће сасвим решено. Најтврдоглавији ауторитети морају признати да тада неће бити потребе за политичким организовањем нити за управљањем или законодавством. Те три свари, без обзира јесу ли проистекле вољом владара, или гласањем на парламентарним изборима уз општу сагласност, које би се чак могле равнати према систему приодних закона (што никада није, нити це икада бити слуцај) увек су подједнако кобне и непријатељске за слободу маса, почевши од саме чињенице да масама намећу систем спољашњих и баш зато деспотских закона.
Слободу човек може достићи само ако се покорава природним законима зато што их је препознао као такве, а не зато сто су они њему наметнути нечијом спољашњом вољом, без обзира да ли Божанском или људском, колективном или појединачном.
Претпоставимо академију, састављену од најчувенијих представника науке; замислимо ову академију оптерећену системом правног и организационог регулисања једног друшва, инспирисану само чистом љубављу за истином, која не ствара ниста до закона у потпуном складу са последњим науцним открићима. Ја мислим да би такво закодавсво и таква организација били чудовишни и то из два разлога: прво, друштвене науке су увек и нужно несавршене, ако упоредимо оно до чега су дошле са оним што јос преостаје да буде откривено, за њих можемо рећи да су још у повоју, када бисмо покушали да човеков свакодневни зивот, друшвени и индивидуални, поставимо у строгу везу са последњим научним открићима. Осудили бисмо друштво и појединце да на Прокрустовој постељи мученички пате што би их на крају сасвим угушило јер живот је бескрајно сложенији од науке.
Други је разлог овај: друштво које би се подвргло правним законима донетим на академијама, не зато што само по себи разуме рационални карактер тих закона, корисно – у том случају постојање академије било би бескорисно – већ зато што су ови закони донети на академији наметнути друштву у име науке која их је донела без разумевања - такво би друшво било не друштво људи - већ животиња. Било би то друго издање оних изасланстава у Парагвају која су тако дуго била подвргнута влади Језуита. Такво би друштво сигурно, убрзо пало на најнижи степен идиотлука.
Постоји, међутим, и трећи разлог који би такву владавину учинио немогућном, наиме, да научна академија располаже врховном влашћу, како бих рекао, потуно, па чак и ако би била састављена од најумнијих људи, она би убрзо скончла у властитој неморалности и интелектуалном непоштењу. Чак и данас са оно неколико привилегија које им се признају, таква је судбина свих академија. Моћни научни ауторитети неизбезно постају шоње када постану академици, служено овлашћени стручњаци. Губе спонтаност, своју револуционарну смелост и ону енергију, узнемиравајућу и пустошну, толико карактеристичну за геније, а која је одувек била позвана да уништи старе, климаве светове и постави основе новим. Они неизбезно постају углађени, стичу практичну "жицу" и смисао за корисно, а губе у јачини своје мисли. Једном рецју, постају непоштени.
То је карактеристично за привилегије, за свако привилеговано место, да убија дух и срце у човека. Привилегован, било практично било економски, човек је у срцу и души изопачен. То је друштвена законитост без изузетка, применљива како на нације, тако на класе, корпорације и појединце. То је закон једнакости, врховни услов слободе и хуманости. Основни предмет ове расправе је да тачно покаже ову истину у свим видовима људског живота.
Научно тело коме је поверено да управља друштвом, убрзо би се распало, јер би се посветило не висе науци, већ нечем потпуно другом, а то би као и увек када су у питању државни органи било, опет, вечно заглупљивање тог друшва које му је поверено и у коме би, сходно овоме, све више расла потреба да једно такво тело води о њему рачуна.
Оно што се показује истинитим за научне академије, истинито је такође и за све бираче и законодавне скупштине, чак и за оне које су једногласно изабране. Кад је реч о овим другима оне могу да обнове својиу структуру, то је тачно, али то не спречава да се у року од неколико година образује тело састављено од политичара које је чињенично а не законски привилегвано и које посвећујући себе искључиво управљању јавним послвима земље на крају образује неку врсту политичке аристократије или олигархије. Доказ за то су Сједињене Америчке Државе и Швајцарска.
Следсвено томе, нисам за законе донете споља, нити сам за власт - једно, у ствари, постаје неодвојиво од другог - а обоје теже да поробе друштво и донесу понижавајуће законе.
Да ли то знаци да ја одричем сваку власт? Далеко од тога. По питању ципела обраћам се ауторитету обућара, а када се ради о кући, каналима и путевима консултујем архитекту или инжењера. За одређена знања тражим савет од стручњака из тих области. Али ја ни обућару, као ни архитекти или стручњаку не допуштам да ми намеће своју власт. Ја их слушам слободно, са свим могућим поштовањем њихове памети, карактера, њиховог знања, задржавајуци увек своје непобитно право да их критикујем и примам од њих онолико колико сам желим. Ја се не задовољавам обраћањем само једном ауторитету у некој, посебној, области - ја се распитујем код неколицине. Упоређујем њихова мишљења и опредељујем се за оно што ми највише одговара. Само, ја не признајем непогрешиве ауторитете, чак и по специјалним питањима; према томе, ма колико поверења имао у поштење и искреност ових стручњака не верујем у потпуности никоме. Такво би веровање било погубно за мене, за моју слободу чак и за успех мојих подухвата. То би ме одједном преворило у глупог роба, у инструмент што извршава туђе сугестије и туђу вољу.
Ако се до одређене границе и онолико колико сматрам неопходним повинујем ауторитету стручњака показујем своју спремност да слушам њихове савете или чак упутсва то је зато што ме нико, ни Бог ни човек не присиљавају на то. У супротном, ја бих са ужасавањем одбио њихове упуте и услуге и позвао ђавола да им узме мудрост. Сигуран сам да бих платио губитком слободе и само поштовања тај делић истине а уплео бих се у мноштво лажи које би ми они могли дати.
Повиновао сам се ауторитету одређених људи јер ми то намеће мој властити разум. Свестан сам сопсвене неспособности да схватим било коју већу људску истину у њеној свеобухватности и сложености. Ни највећа памет не би била способна да је спозна целу. Стога је за науку као и за индустрију неопходна подела и удрузивање рада. примам и дајем – то зивот достојан човека. Свако управља и сваким се управља. Не постоји утврђена и стална власт него сталне и узајамне промене привременог карактера, и изнад свега добовољне власти и подредивања.
Исти тај разлог, спутава ме да признам сталну, свеопшту власт, јер не постоји универзални човек, који би био способан да схвати богатсво детаља (без којих је научна примена у животу немогућа ) у свим наукама и областима друштвеног живота. Ако таква универзалност буде икада остварена код неког човека и ако он пожели да буде испред свих осталих, да постави своју власт изнад других, било би неопходно уклонити таквог човека из друштва, јер његова би власт неизбежно претворила све остале у робове и имбециле. Нисам уверен у то да би друштво требало да злоставља геније, као сто је то до сада увек било, но, исто тако, не мислим да би требало да им се допушта превише, а још мање да им се дају привилегије или искључива права, па ма о коме се радило. А све то из тројаког разлога: прво, често би се догађало да лудака грешком заменимо генијем, друго, јер би овакав систем привилегија чак и правог генија направио шарлатаном да би га затим срозао и обезврдио, и на крају, зато сто би то устоличило генија као господара над самим собом.
Извор: http://www.kontra-punkt.info/index.php?module=subjects&func=viewpage&pageid=11