Чујте Срби! Чувајте се себе (А. Рајс)/3.13
| ←<< | ЧУЈТЕ СРБИ! ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ Писац: Арчибалд Рајс, преводилац: Дејан Стојићевић |
>>→ |
Међу вашим политичарима које сам упознао било је људи који су могли да буду велики државници да су заиста били родољуби без рачуна, предани општем добру и храбри. Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Сигурно је један од оних ваших државаника који су највише учинили. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију - у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције - користио против вас. Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи. Елем, човек који се преда само општој ствари, а Пашић је током целог живота био само политичар, и коме је на памети само та општа ствар не богати се, напротив - он жртвује и оно што је могао имати. Борба за неку идеју, идеал кошта. Знам нешто о томе. Одбрана вас коштала ме је свега што сам имао: богатства, положаја, будућности. Рећи ћете ми да је жена Пашићу донела мираз. Шта је, међутим, тај мираз у поређењу са оним што је он оставио после смрти? Сламчица и ништа више. Да је Пашић заиста био велик и поштен човек, како би неки хтели да га представе, после њега би нашли само женин мираз, а било би чудно да и он буде потпун јер су Пашић и, поготово, његови живели на високој нози, а дугови сина, које је отац плаћао, сигурно су надмашили мираз госпође Пашић. Уз то, заиста велики човек се гнуша дружења са покварењацима. Он у свом окружењу тражи људе који су му морално слични, значи поштене и несебичне људе попут себе. А Пашићево окружење?! Људи сиромашна духа, али корумпирани. Профитери и мутиводе којима је дозвољавао да се богате под условом да служе његовим интересима. Па она невероватна Пашићева слабост према недостојном сину... За време рата Пашић га је, а већ је знао за изопаченост свог потомка, склонио под изговором непостојеће болести. Човек који је на положају политичког вође једне државе у рату морао је одржати сину следеће слово: "Ти си ми син јединац. Место ти је међу онима који прсима бране земљу која ми је поверила своје интересе. Кажеш да си болестан. Није важно, чак и да си на самрти, мораш да будеш међу бранитељима отаџбине. Иди и изврши своју дужност! Ако то не учиниш, одричем те се и никада те више нећу видети!" Међутим, уместо да му одржи то слово, Никола Пашић је допустио сину да банчи по Паризу и да на Крфу својом раскошном лимузином прегази српске јунаке који су се избавили из непријатељских планина Албаније. Пашић је био реалиста и мислио је да су сви људи као он. Тако, када му је један заједнички пријатељ приговорио што је лоше поступио према мени, одговорио му је: "Па, шта хоће тај човек? Три пута сам му нудио новац, а он је одбио!" У том одговору се садржи сав менталитет тог државника који ми је 1917. године рекао: "Не можете да нас напустите, потребни сте нам. Знам да је то за вас огромна жртва. Жртвујте све! Нећете зажалити. После рата ништа нећемо моћи да вам одбијемо." А када су ме интриге и прљавштине забушаната из Министарства унутрашњих дела и то мене који сам све своје поклонио вашој земљи - принудиле да поднесем оставку и тако изгубим скромну плату, исти тај Пашић је одбио да ме прими. Истина је, по ономе што је учинио за вашу земљу - из рачуна или не - Пашић је био велики човек, али је имао врло мало срца.
Стари Пашић је послужио као пример вашим данашњим политичарима-странчарима. Они су се обликовали према њему. Створио је те безобзирне политичаре, профитере који државу често сматрају кравом музаром чијим се млеком хране. Лично он је успоставио тај систем заснован на незахвалности који је толико зла нанео и наноси вашој земљи. Ваши државници више заиста не знају за захвалност, једну од највећих врлина сваког народа. Ево, у ово време (1928), ви тако рећи више немате пријатеља у свету. Имали сте их много, и то најутицајнијих, током рата, посебно у почетку. Међутим, ваше Министарство спољних послова, ваша "Жута кућа", чија је брига била да негује пријатељства, само би ћушило те пријатеље ногом чим би помислило да му више нису потребни. То је довело до тога да ти људи прво изгубе занимање за Краљевину СХС, а онда се, привучени њиховом предусретљивошћу, окрену вашим непријатељима. Да сте у време недавних потешкоћа са Италијом још имали њихову наклоност, Италијани се никада не би усудили да ураде оно што су урадили.