Чудо

Чудо Писац: Светозар Ћоровић

Чудо

     У ниској, мрачној магазици, кроз чије се уске и прљаве пенџере једва пробијају два млаза свјетлости и падају по разбацаној и неуређеној роби, сједио је стари, гојазни газда Аћим, на округлој, подераној шилти и обгрливши кољена рукама, гријао табане над распаљеном мангалом. Зими је управо и најволио гријати табане, изувши најприје плитке, отворене кундуре и остављајући их око мангале, — јер га је, вели, студен увијек хватала с нога, а за леђа се ни бојао није пошто му их је чувао стари, топли ћурак којим се увијек огртао. Гријући се газда Аћим је и дријемао, — на беспослици није могао да не дријема, — не обзирући се нимало на чаршиску грају, нити погледајући како пролазници, већином топло обучени, као у највећем послу, трче испред магазе, гоњени јаким, оштрим сјеверцем. Он се ни онда помакао не би, кад би му неко казао е сав шехер гори, само ако његова магаза стоји читава и ако пламен до ње дохватио није. Што најпошље и да гледа за другијем, кад он није волио „никад се мијешат’ у ту-ђе работе, него пазит’ само своје”, а сад и нема других послова осим гријања и дријемања!
     Газда Аћим би, може бити, дријемајући и заспао, да га изненада не растријезни шиштави глас познатога Ристе Галаме, који се од газда-Аћима највише разликовао у томе, што се бавио само туђим пословима, јер својих није ни имао. Ристо Галама, увијек узбуђен и узнемирен као да стотину разних послова има да посвршује, хитно упаде у магазу и не назвавши ни „добро јутро”, наднесе се и сам над мангалу и тако отхукну, као да је читав шехер за десет минута оптрчао.
     — Шта ћемо, по Богу брате? — запита газду Аћима, који га зачуђено посматраше. — Ако Бога знаш, шта ћемо?
     Газда Аћим зијевну и протегну се.
     — А о чему се ради? — запита.
     — Не питај, брате! На оваки ти белај никад нијесам ограјис’о — одговори Ристо кијаметли, машући при причању и главом и рукама и читавим тијелом. — Сахранисмо јутрос оног несретника, оног, убио га Бог и ко га је родио, Митра касапина, земља му кости измећала и не смирио се на оном свијету, к’о што мени не да да се смирим на овоме! ... Није им’о кад прије умират’ него угодио овије’ дана, по овоме леду и аламету, кад срце пуца у чојеку и кад се све мрзне на земљи. Нет ми вјероват’, а јутрос кад сам га носио, алал му не било, скантариле ми се руке, па ји не могу да одвојим од носила; о брковима ми се објесили ледени мосури, дуљи него ми у покојне матере што је на њи’ памук намотавала; а нос ми се смрз’о, па ми се чини, да ме ко зврцне по њему, прсн’о би, вала, к’о цаклена чаша ... Настрад’о сам ти, мој лијепи брате, к’о нико мој и нијесам се никад мртваца насов’о к’о овог поганова ...
     — Па зар си стога дош’о? — упаде Аћим, коме бијаше додијало слушати Ристину јадиковку.
     — Ама јесам баш због тога — дочека Ристо љутито. — Кад смо му јутрос дошли дома, да га понесемо, убио га Бог и ко га је родио, и кад смо уљегли у собу, умало нијесам пао од страха. Мишљах, е ми се утвара некаква приказа, буди Бог с нами и анђели божји, па ми се ноге посијекоше и замријех на мјесту. Готово поред самога мртваца сједи некакво дијете, ођенуто у три-четири крпетине, па се жути к’о најжући восак, а очи му блијеште к’о у самртника. Згурило се, саставило браду и кољена, па нит’ што збори ни ромори, нит’ тиче ни миче, него нас само гледа... „Аман, људи, шта је ово?” запомагах ја из свега аваза, „какво је ово приказаније, буди Бог с нами и анђели божји?” ... Погледаше се неколике комшије и слегнуше раменима ... „Па то му је дијете”, веле ... „Ама чије дијете?” ... „Ама Митрово”... И отргоше људи причат’ како има двадесет дана да немају хљеба у кући. Митар се разбољео, а дијете слабо, па нит’ је могло радит’ ни испросит’... Не ваља душе губит’ и треба казат’ да су им комшије доносиле и давале нешто цркавице, ама богме и они људи сјеромаси, па им додијало више дават’... И, ето, рекоше да се за три дана ни Митар ни дијете нијесу озалогајили ... Ништа за три дана! ... Стога је, каже, Митар и умро, несретник један и несретни син, а дијете се једва држи ... А зима је још грђа од глади, па још кад нема ни комада дрвета да се огрије, онда ће га ђаво још прије однијет’ и одлетиће за ћаћом прије данашњега дана ...
     — Грехота — рече газда Аћим тарући очи.
     — Грехота ја, — окреса и Ристо. — Убио га Бог, буд умрије, куд остави дијете за собом да гладује и да се смрзава. И што ће њему дијете? ... Лахко се заиграт’ са женом и стећ’ дијете, ама дај га ти дигни на ноге и очувај! ... Сад га, ето, оставио мени на врату, проклето му мјесто у коме лежи. Салетише ме сви људи на гробљу, па веле: „Ти, Ристо, вазда трчиш и бринеш се за свакога, па дела се побрини и за њ. Нађи каква чојека, који нема ђеце, па да га из севаба прими у своју кућу, а Бог ће га благословит’ ”... И сви ми казаше да си ти, газда-Аћиме, најзгоднији за тога. Теби, ето, Бог није дао ђеце, а камо среће да ти је дао педесеторо, па те дужи да ово сироче примиш и да га одгојиш. Кад мало ојача, може те и слушат’ и бит’ ти к’о момче, а теби момче свакако и треба.
     Газда Аћим, слушајући Ристу, опржи се некако о мангалу, па бржебоље подави ноге пода се.
     — Ја, брате, то не могу — осијече. — Кристијанска је дужнос’ да се сирочету помогне, ама га у своју кућу не могу примит’... Стар сам ја, стара ми жена, па ко ће ђетету измет чинит’?
     — Па лијепо је то — дочека Ристо брзо. — И ја сам мислио да га ти нет примит’... Ама смислио сам ја и друго ... Велим: да ја пођем по браћи, па нек’ ми неко даде грош, неко десет, неко двадесет, па да ја дијете намјестим у какве сјеромашке жене, па нека га она храни и огријева, а ја да јој од тије’ пара плаћам...
     Ристи задрхта брада, па поче плакати.
     — Жао ми, брате, ђетета — рече. — Митра несретника кунем и проклињем, ама ми њега жао. Ја немам ни куће ни кућишта, ни кучета ни мачета, а да имаш ишта своје, уз’о би’ га ја себи. А ’вако шта би’ ја са једнијем ђететом? Куку би било и њему са мном и мени ш њиме. Него гледај, брате, па дај који грош, да га намјестимо у какве жене, к’о што рекох прије. Курталисаћемо једну ришћанску душу...
     — Ја не жалим и ја ћу дат’ — упаде газда-Аћим, увијајући ћурак око себе. — Кристијанска је то дужнос’. Него отиђи најприје попу Глигору. Он је једно свјештено лишце и треба најприје почет’ с њега. Нек’ он даде, нека даде још који газда, па дођи мени да ти и ја дадем ...
     Ристо скиде широки фес са главе и погледа у таваницу.
     — Е, Бог ти платио, газда-Аћиме, — викну. — Ти си и поштени и дупли газда! ... Иђем ја одмах попу Глигору, па ћу ш њиме промухабетит’ и заискат’ што, а онда ћу доћ’ теби да приложиш колико можеш ...
     — Дођи — мирно одговори Аћим.
     Па опет припари табане уз ватру и поче дријемати и не погледавши за Ристом, који изађе из магазе и крену право кући попа Глигора.
     Ристо је опет ишао брзо, не имајући када поздравити ни познатије мимопролазнике, нити опсовати оне који га гласно чашћаху надимком кијаметсахибија. Само је смишљао како ће ословити попа, те је још јаче махао и главом и рукама.
     Опазивши попа како улази у кућу, он полети трком и из све снаге потегну га острага за мантију, да се човјек једва одржа на ногама.
     — Помагај, попе брате, ако Бога знаш! — викну.
     Поп, ситан човјечуљак, мршав, болешљив, са ријетком брадом и искривљеним носом, окрену се и љутито га премјери погледом.
     — Шта је? — оштро запита.
     — Ама мука је — отхукну Ристо, ловећи му руку да је пољуби. — Јутрос сахранисмо оног несретника, оног, убио га Бог и ко га је родио, Митра касапина, земља му ...
     — Знам, знам... У тебе је вазда дуга прича — упаде поп још оштрије. — Главно ми кажи. Шта је главно?
     — Главно је Митар, а дијете је к’о интерез ...
     — Чије дијете?
     — Па онога несретника, земља му...
     Поп одмахну рукама и лупи ногом о тле.
     — Па? Шта је с тим ђететом? ... То збори!
     — Шта је? Зло је! — осијече Митар. — Ето, казаћемо, срце пуца у чојеку, студен, мраз, а оно само и голо и гладно ... Никад се у вијеку преп’о нијесам к’о јутрос од њега ... Мишљах приказаније, кад ...
     — Пресијеци, убио те Бог — дрекну поп бијесно и отури му руку којом му је испод носа махао. — Шта ћете ђетету?
     Ристо се накашља.
     — Има ту два начина — поче. — Један је, бива, начин, да му се помогне ...
     Поп се намргоди и окрену се.
     — Нису то моји послови — рече. — Ето ти газде Васе Мргудића, па њему причај ... Он је зенђил, а има своје ђеце, па нека се и за то побрине ...
     И гурнувши Ристу пред врата, под носом му их затвори.
     — Ето што је бијесан чојек! — уздахн/ Ристо, гледајући у врата. — Најео се нашег љеба, па побјеснио, поразио га свети Аранђел својом атеш-сабљом ... Једно свјештено лишце, па се чојеку не да ни исповиђет’... Ако ме и газда Васо ’вако дочека, онда нек’ носи ђаво и дијете и све! Тражићу ја паметнијег посла.
     Како се бијаше захуктао, изгледало је да ће још барем по сата проклињати и псовати, док изненада не застаде и као сјети се нечега. Стиснутом шаком запријети према поповој кући, шкргутну мало зубима, па се окрену и брзо пође уз чаршију.
     — Ех, мој брате Васо — уздахну, кад ступи у магазу газда-Васину, — не знаш ти каквије’ сам ти јада допануо ... Прокл’о сам и час, у који сам се родио и кума који ме крстио и све живе и мртве, што су ми били при рођењу, па ме нијесу удавили.
     — А каква је то мука преголема? — дочека газда Васо, смјешкајући се (а он је увијек изгледао као да се смјешка; чак и кад би кога грдио смјешкао се и стога нико није озбиљно ни узимао његову грдњу). — Шта је то теби данаске?
     — Мука, брате, — одговори Ристо сједајући. — Сахранисмо ти јутрос онога несретника, онога, убио га Бог и ко га је родио, да Бог да му земља кости измећала...
     — Ама кога, болан?
     — Митра касапина.
     Васо извади духанкутију и понуди га њоме.
     — Па што кунеш мртва чојека? — запита. — То је грехота.
     — А каква ми је грехота — дочека Ристо осорно, одбијајући понуђену кутију, — кад је умро, а оставио иза себе јадно и гладно дијете ... Кад сам га углед’о, посјекоше ми се ноге и умало не умријех од страха. Хиљаду се мртваца наочитијих од њега закопају.
     — Од тога ђетета?
     Ристо мрко погледа газда-Васу, љутит што му упада у ријеч, иако је знао да газда Васо не може никога слушати, а да не уплеће разна питања.
     — Ја — осијече. — Дијете је и гладно и рђаво ођенуто, па ...
     — Па шта ћете с њиме? — упита Васо опет.
     — Шта ћемо, шта ћемо? — зашишта Ристо. — Ево послали ме људи да нађем какву кућу, па да га ко прими себи. А дош’о сам теби, јер ти је дао Бог доста ђечице, па да га ти узмеш да га огријеш, наједеш и подигнеш на ноге. Ако узрасте, не треба ти боље момче од њега, да те слуша к’о роб...
     Газда Васо нађе се у послу и као поче мијешати пиринач.
     — Доста је мени и моје ђеце — одговори. — Имам их ја читав табор, па је и њих тешко хранит’... А грехота је тешка да дијете тако остане... Митар је био поштен Србин и треба његово дијете да прифатимо ... Ето, има газда које никако немају ђеце, па нека га оне узму.
     Ристо скочи и поче ходати по магази.
     — Има у мене још један начин — рече. — Дај, брате, да покупимо што пара, па да га данас намјестимо у какве жене, да га огријева и храни, а да јој зато плаћамо ...
     — Коме да плаћамо?
     — Па жени ... — окоси се Ристо. — Приложи и ти колико можеш, а приложиће и други, па да сачувамо дијете ...
     Газда Васо се замисли.
     — То је паметно и поштено — рече отежући. — Племенито је то ... Даћемо, брате, сви, па да се сачува један живот. Него хајде најприје газди Алекси, он је црквени тутор, па нек’ он приложи најпрви, а ми ћемо сви за њим. Он ће се љутит’ ако не буде и ту најпрви, а ја нећу да га љутим... Хајде њему ...
     Ристо уздахну, тужно заврти главом и опет поче проклињати.
     — Е, гром га спржио и ко га први на ме намјери — рече полазећи. — Кад гођ наљегне каква несрећа, барем ће се очешати о ме к’о крмак о џамију. Баксуз чојек, што се рекне! Други свак шједи с миром, а ја трчим по овој студени и по овоме вјетру к’о муха без главе. Читаво ми се тијело смрзло, прсти се обледенили, а ја мјесто да се гријем, узбијам туђе послове, не смирио се ни у гробу да Бог да...
     Закорачивши на праг газда-Алексине магазе, уморан и назебао, Ристо не хтједе дуљити. Не хтједе ни износити онога првога начина, јер је видио да га ниједан газда прихватити не може, него одмах загалами с другим:
     — Дај, газда Алекса, какав прилог да помогнемо једноме несретноме ђетету, спржио га свети Илија својом стријелом, које је и гладно и озебло. Дош’о сам теби првоме, јер си ти наш виђени и кршни чојек, па да први удијелиш.
     — А чије је дијете? — запита газда Алекса надуто, помичући наочаре са пљоснатога носа на испупчено чело, јер је баш читао некакву стару, црквенску књигу.
     — Покојнога Митра касапина, онога несретника, земља му кости измећала да Бог да!
     — А велиш: гладно је и озебло?
     — Једва још живи.
     Газда-Алекса остави књигу поред себе и поче трљати руке.
     — Е, пријатељу, треба помагати сирочету — рече. — Исус је наредио да гладног нахранимо а жедног напојимо... Ама то не може бити тако одма’... Ето, данас је субота, а сјутра је неђеља, па ћу ја наредити да му се у цркви понесе тас, да му се тако скупи пара ... А скупиће се доста, јер у цркви дају и људи и жене. Нека дијете причека само до ујутру, — јер кад је чекало досле, може још један дан, — па ћемо уредити.
     Ристи одлахну на срцу.
     — Бива не треба мени више трчати ни искати ни у кога?
     — Не треба.
     — Е, Бог те благословио! — викну. — Да си ме и ти поћер’о још у кога газде, хоћах лијепо липсати к’о пас на овоме мразу ...
     Па задовољан изађе и крену кући.
     Кад се добро расвануло и кад сва три звона забрујаше са цркве, позивајући свијет на јутрењу, састаше се у црквеној авлији и газда Аћим и газда Васо и газда Алекса и још три-четири крупње и ситније газде. Сви обучени у чохано, празнично рухо, са накалуфљеним фесовима на глави (јер су и фесови празнични) а огрнути тешким, топлим ћурковима. Сви се заклонили од вјетра за дебели, црквени зид, и по староме обичају прије него што ће уљећи у цркву, запалили су цигаре.
     — Људи, ова зима баш жестока — поче први газда Аћим зијевајући. — Оваквога мраза не памтим одавно.
     — Нека, нека — дочека газда Алекса живо. — Ја волим жешћу зиму... Ако је зима жестока, биће и година родна. Без мразова рода нема ...
     — И нема, богме, — уплете се газда Васо. — Још да хоће и снијег ударати, па ето згоде! ... А мени је и ’нако милије, кад је вријеме оштрије. Затвориш се, брате, у собу, упалиш фунур, па слушаш како хукће и праска, к’о за инад вјетру што напољу пуца и цичи. Љепота једна!
     — Па још кад распариш табане према фунури — додаде газда Аћим.
     Док дотрча Ристо у авлију, па још бјешњи и узбуђенији него јуче.
     — Е људи, ови се јади ниђе гласили нијесу — рече скидајући фес, а из главе му дими као из пурењака. — И штогођ се деси, све по мојој глави, ђаво ме однио, да Бог да и кад сам жив. Пробудио се јутрос, умио се, па уз’о мало љеба и сира и понио оном Митрову сирочету... „Хајде”, велим, „нек се заложи јутрос, док браћа покупе паре и док га намјестимо у какве жене” ... И дош’о сам тамо, браћо моја, и уљег’о у собу, па баш да викнем: „ђе си дијете?”
     — Какво дијете? — упаде газда Васо, смјешкајући се.
     — Ђавоље! — окреса Ристо љутито. — Па баш да викнем — настави, — а поглед ми се оте у ћошу, кад оно лежи на тлима, згурено, модро, стиснутих шака, па ме гледа страшније него јуче... ”Устани дијете”, велим му ја, „ево сам ти донио да се озалогајиш, док ти браћа и више скупе” ... Оно ни да се помакне ...
     — Зар дијете? — опет запита Васо.
     Ристо га мрко погледа, отхукну мало и подбочи се.
     — И шта мислите, браћо моја? — запита. — Ја се примакнем и попипам га, а оно ледено. Дрмнем га, а оно ништа... Лијепо умрло! ... Кад је чекало толико, није шћело причекат’ још дан него одма отишло за ћаћом. Вољело мртву ћаћи, него нама живима.
     — Ама баш умрло? — запита газда Аћим јаче.
     — Можебит’ да се и смрзло, — одговори Ристо набусито, — ама је, бели, душа излетила из њега ... И данас ето опет белаја мени на врат, да га сахрањујемо, земља му кости измећала!
     Газда Алекса баци испушен цигар и заглади бркове.
     — Е, то је баш једно чудо — рече. — Јуче сахранили оца, а данас дијете ... Да се смрзло, то нико не може вјероват’, јер опет није таква студен да се људи мрзну. То је њему отац био драг, па га није могло преживјети ... Умрло од жалости ... А то је баш чудо, јер се у данашњи земан најмање од жалости умире ...

Извори

• Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 2, страна 100-110 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.