Часови
Овдје никог нема. У мрачној самоћи
Сам стојим кô муњом опаљено дрво;
И хук вјетра, што се малоприје рвô
С огољелим грањем, заспô је у ноћи.
Но ја добро чујем ход, кораке вјечне
Невидовних снага што кô стража бдију,
Продиру кроз камен, земљу, тмине ријечне,
Плијене и носе и ниште и бију;
И бога и небо, живот и саздање,
Све у исто доба. И у мојој крви
Овај грдни повор ја ћутим гдје врви,
И од мога жића све остаје мање.
И њихову кобну пјесму: тика-така
Ја слушам, и срце све удара тише;
И ја видим јасно: све више и више
Да постајем само црне земље шака.