О ти бићем бесконачни
без почетка и без краја!
Почетак си сам основа
и крај свега у тебе је.
Ти, дубино неизмјерна,
ти, висото недолећна,
ти си сјајност своју скрио
млогостручним покривалом
величанства и пространства,
те се не даш да те види
око душе најумније,
нит' ум себе вообрази,
но тек почне о теб' мислит,
занесе се у бескрајност
све с вишега к вишем одећ,
летећ желно да те види
или сјенку барем твоју.
Ал' залуду њему мука,
по простору тумарање,
када си га ти створио
кратковидно и слијепо,
да у тебе не погледа,
но се натраг мора вратит
у ћескотном своме храму
занешено, утруђено.
величином зачуђено.
Погледам ли течност стварих,
погледам ли свјетлост сунца,
погледам ли сјајност, хитрост
милионах горњег свода, -
све то мене удивљава,
тебе каже свемогућа,
и душа ме твоја мала
више свега узвишава,
тебе што си више свијех
и те р'јечу сву ствар крећеш, -
бог си ума, душе моје.
Колико је даљност твоја
од краткога ума људског,
свеколике умне главе
што су досад на св'јет биле
и посада те се роде
да у једно перо слију
силу мислих највишијех,
не би знале черте повућ
нити р'јечи уписати
о твојему величаству.
Ах, ти ствари превисока,
јер си мене таквог дала
кратковидна и малена?
И чему сам ја подобан?
Ја се надам нешто твоје
да у душу моју сјаје;
неизвјестан, ал' се гордим
што са тобом својство имам.
Но и било штогођ мало,
то се може уподобит,
спрам сјајности твоје веље,
премалојзи искри огња
која пође тамом лећет
од огњеног океана,
док се опет к њему врати.
Ти с' океан бесконечни,
а ја пловац без весалах.
Мисли су ми бура јака;
са мном чине валовање,
нагоне ме напр'јед пливат,
желе штогођ видијети.
Но како ћу водом одит
кад у руке весла нејмам,
већ сам дужан стојат тужан
у смртноме чамцу малом
на средину окејана
док с' преврати чамац исти
и окејан мене прождре?
Ја се земље цар називам,
ја се гордим и поносим
јер врх свега земног владам;
ја с природом често ратим,
побјеђавам треск громовах,
побјеђавам зук вјетровах
и сињега љутост мора.
Ја умнима летим крилма
око сунца и планетах,
знадем њину величину,
знадем њина круг течења,
њину свјетлост и бистроту;
ја над љутим лафом, тигром
и над свијем животнима
мора, земље и воздуха
владам умом и царујем, -
све с' то мене покорава,
све ми с' клања и служи ме.
Куд года се ја обратим,
величаство свуд ти видим;
погледам ли кита, слона,
погледам ли мравца, муху,
погледам ли равна поља,
разним цв'јећем накићена,
погледам ли горде горе
у зеленост обучене
или цв'јетак једва видни, -
свуд те видим свемогућа.
Најмањи те цв'јетак слави
ка највишег свјетлост сунца.
Но, ах, творче, што сам смртни
ја у сравност твоје силе,
твог могућства, величаства?
Могу ли се жив показат,
спрама твоје величине?
Ти, који си премудрошћу
у пространству воздушноме
созда св'јетах милионе
и све једног с другим свеза
твојим ланцем невидимим
и свакоме живот дао,
те уредно свој ток чине,
један другом свјетлост дају, -
ко се равнит с тобом може?
Ја ли смртни да се равним
спрама творца бесмертнога?
Ја ли тебе да с' подобим,
теб', који си сама вјечност,
спрам које се једва могу
ја показат да сам био
и на св'јет се појављао?
Ти, божество превисоко,
које живиш у простору,
над простором, под простором,
у свијетлим планетама,
у зракама сјајна сунца
и у сваку малу стварцу
нам видиму, невидиму,
ти свачему живот дајеш
невидимом твојом силом.
Но ко ће те описати,
ко ли умом обузети?
Ум си кратак дало чојку,
не може те ни назрети,
акамоли видијети,
већ ум лети чојка слијеп
по простору бескрајноме
тражећ св'јетло по тавнини
како сова у мрак ноћни.
Ал' ја више силе немам
да изближе тебе видим,
већ из стварих видимијех
своритеља њина славит
и с чудењем великијем
душом, срцем тебе викат:
"Ти си цар мој и свег другог,
којега је рука вргла
темељ свему видимоме
и у кога руку стоји
конац исте величине!
Тебе слава бесконачна,
тебе части прековјечне,
тебе фала, ка свемоћну,
нека буде и бити ће
док је св'јета и народа!"
