Црни хлебови
| Црни хлебови (Les Pains noirs) (1895) Писац: Анатол Франс, преводилац: Д. |
Никола Нерли био је банкар у знаменитом граду Флоренцији. Кад су звонили на јутрење, већ је седео за својом тезгом; а кад су звонили на вечерње, он је још онде седео и цели је дан писао бројеве по столовима. Позајмљивао је новаца и ћесару и папи. А што није и ђаволу позајмљивао, само је за то било, што се бојао, да ће лоше ћарити с оним, којега називају врагом и који је пун пакости. Никола је Нерли био одважан и неповерљив. Накупио је велико богатство и одерао је многе људе. И баш за то су га у Флоренцији и поштовали. Становао је у палачи, у коју је Богом створено видело допирало само кроз уске прозоре; у томе је било опрезности, јер богаташки стан треба да је тврдиња, а који имају велико имање, добро ће радити, ако силом оно бране, што су задобили лукавством.
Дакле палача Николе Нерлија имала је решетке и укрштене шипке. Унутри су зидови били исписани од вештих радника, који су тамо нашарали слике добродетељи у виду жена, патријархе, пророке и цареве израјиљске. У собама су повучене завесе скривале оку сцене из прича о Александру и Тристану. Никола се Нерли разметао у граду својим благом и побожним подарцима. Испред капије је подигао бо̂ницу, у које тесано и живописано прочеље показиваше најчаснија дела његова живота; а пошто је много новаца даровао и на довршавање цркве Девице Марије Нове, то су на кор у тој цркви поставили његову статуу. Ту је био приказан са склопљеним рукама код ногу пречисте Богородице. А по његовој хаљини од црвене вуне, по његову гојеном лицу и његовим малим, живим очима лако га је било познати. Његова добра жена, Мона Бисмонта, са часним и тужним лицем, клечала је, молећи се, на другој страни мајке божје.
Нерли је био један од првих грађана у републици; пошто никад није роптао против закона и никад није водио бриге ни о сиромасима, ни о онима, које су тадашњи власници осуђивали на казне и на заточење, то у мишљењу власти ништа није умаљавало поштовање, које је у њеним очима био добио својим великим богатством.
Једног зимњег вечера, кад се, касније него обично, враћао у своју палачу, опколеше га на прагу његових врата полунаги просјаци са пруженим рукама. Он се на њих осече осорним речима. Али њима глад даваше одважности и дивљаштва, као курјацима. Окружише га и плачним, али продржљивим гласом искаху хлеба. Већ се узеше сагибати, да накупе камења и да се на њ бацају, кад Нерли угледа једнога свога слугу, који на глави носаше котарицу са црним хлебом, одређеним за чељад у штали, кујни и врту.
Даде слузи знак, да му приђе, па, оберучке скидајући из котарице, бацаше тај хлеб оним јадницима. Онда уђе у кућу, легне и заспа. У овом сну му паде капља и он умре тако нагло, да је мислио, да је још у својој постељи, кад на тиху и веома светлу месту угледа светога Михаила, озарена светлошћу, која бијаше из анђеоскога тела његова.
Арханђео држећи у руци своје теразије, меташе на тањире различне ствари. Нерли познаде на тежој страни наките, које су му донеле многе удовице у залогу, и још неке врло красне златне ствари, које је само он имао; није, дакле, могао сумњати, да је то био баш његов сада свршени живот, који је у онај пар свети Михаило на вази мерио. Он поче пазити и даде се у бригу.
„Господару,” рече „када међеш на једну страну сав добитак, што сам га у свом животу имао, а ти молим те, де̏ла, метни на другу страну оне красне фундације, којима сам знаменито показао своју побожност. Немој да заборавиш ни цркву Девице Марије Нове, којој сам притекао са добром трећином, ни моју болницу испред градске капије, коју сам ја подигао сасвим сам мојим новцем.”
„Не бој се, Никола Нерли,” одговори арханђео, „ништа нећу заборавити.”
Па својим светлим рукама метну на лакши тањир цркву Девице Марије Нове и болницу са њеним тесаним и писаним прочељем. Али тањир ама да се и најмање спусти.
Банкар се озбиљно узнемири.
„Господине свети Михаило,” рече, „потражи још што. Ниси на ту страну теразија метнуо и моју дивну крстионицу светог Јована, па проповедницу светог Андреје, где је крштење нашега господа Исуса Христа извајано у природној величини. То је работа, која ме је стала многи новац!”
Арханђео метну на тањир поврх болнице проповедницу и крстионицу, али он се ни тада не спусти.
Никола Нерли осети, како му на чело проби студен зној.
„Господине аранђеле,” запита, „јеси ли ти баш сигуран, да су ти теразије праве?”
Смешећи се одговори свети Михаило, да му теразије нису никако према теразијама, што их употребљавају париски зајмодавци и сијенски мењачи, и да им исправности ништа не недостаје.
„Шта!” уздахну Никола Нерли сав блед, „зар та црква, па предиконица, та крстионица, па болница са свима постељама у њој немају ни толико ваге, колико једна сламка, колико једно перце?”
„Ето сам видиш, Никола,” одговори арханђео, „колико су теже твоје неправде од лакога бремена твојих добрих дела.”
„Дакле морам у пакао!” рече Флорентинац и зуби му од грозе зацвокоташе.
„Лакше, Никола Нерли,” викну арханђео, „лакше, још нисмо готови. Остаје нам још ово.”
И добри Михаило се маши за хлебове, које је богаташ оно вече био раздао сиромасима. Метрну их на тањир добрих дела, и овај се брзо поче спуштати, а онај други дизати, докле обе остадоше на истој висини. Језичац у теразија не клањаше се ни десно ни лево, него показиваше потпуну једнакост оба терета.
Банкар не хтеде да верује својим очима.
Сјани арханђео рече му:
„Ето видиш, Никола Нерли, да ниси пристао ни у рај, ни у пакао. Иди, врати се у Флоренцију, размножавај непримећен ове хлебове, које си ноћас својом руком раздавао, па ћеш бити спасен. Није доста тога, што се небо отвара лупежу, који се каје. Божје милосрђе је бескрајно, оно спасава и богаташа. Држи се тога. Умножавај број ових хлебова, којима тежину видиш на мојим теразијама. Иди!”
Никола се Нерли пробуди на својој постељи. Науми да послуша арханђелов савет у да умножи хлеб сиротињски, да би доспео у небеско царство. За оне три године, што их је после своје прве смрти провео на земљи, био је милосрдан према несрећнима и делио је многу милостињу.
Извор
[уреди]- 1895. Бранково коло за забаву, поуку и књижевност. Година I, број 14, стр. 426-429.