Цар и адамово кољено

Извор: Викизворник

Некакав цар ходио у лов, пак у једној планини нађе човјека ђе сијече дрва и плаче. Зачуди се цар па га упита, да му каже што онако матор човјек плаче, а он му каже да га је оно јутро избио отац, за то што му је оца нешто увриједио. Цар се сад опет још више зачуди кад чу да му је и отац па и ђед жив, и желећи виђети му ђеда замоли га да га поведе његовој кући, обећавши му да ће га он с оцем и с ђедом умирити, а он га поведе. Кад дођу кући, упита онога човјека да му каже које му је ђед, које ли отац, а он му каже; а цар, пошто се мало с њима поразговори, упита ђеда да му каже колико има година, а он му одговори: душе ми, пријатељу! право да ти кажем, не знам ни сам колико, ама ето ту близу наше куће попа, он ће знати. — Па што!? зар је и поп жив, који те је крстио? — Жив, богу хвала. Цар потрчи да види попа, па кад дође до куће, врата затворена, те почне куцати да му отворе, а искочи слушкиња на пенџер и упита га шта хоће, а цар јој каже да жели нешто виђети попа, но она му одговори: причекај мало, јер сад не може никако, умире му мајка, па јој чати молитву на исход душе. — Што је ово ако Бога знате! рече у себи цар, па се врати дома, и изда писма кроза сву његову државу: ко жели виђети Адамову трагу, нека дође у то и у то село.

Извор[уреди]

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 2.