Хвалиш ми песму
| Хвалиш ми песму Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Хвалиш ми песму
Хвалиш ми песму, лепа,
Да ј’ жива, невина, творна;
Хвалиш је, а не знаш, хај!
Да је и љубоморна.
За смехом њеним вири
Од туге невен-цвет,
Пева, а копни, лепа,
Што ј’ слуша цео свет.
Песме су боли, лепа,
Из живих рана лазе,
Казују нежних жеља
Обмане и поразе.
Та свет је тако хладан,
Он само себе зна,
Без тебе глух и таман —
Сав живот опсена!
А ко б’ и пев’о широм?
У свету мало смерних,
У вери нашој само
Нас двоје правоверних:
Зато би песма хтела,
Да шапне уху твом
Беседом, теби знаном
А свету — скривеном.
Напомене
[уреди]- Ова песма је први пут објављена у Жубори и Вихори, стр. 119
Извори
[уреди]- Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига друга, страна 22. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|