Хајдуци/34
6.
СТАНКО (дотрчи), пређашњи
СТАНКО: Шта је ово? Браћо! Обрад мртав! (Хајдуци посуктају).
НЕНАД: Ко уби Обрада?
МИЛЕТА: Његов старији.
АНДРИЈА: Харамбаша, шта чиниш ти? Харамбаша, шта си ти наумио с нама?
СТАНКО: Зар се тако чета предводи?
МИЛЕТА: Доста!
НЕНАД: Шта доста! Хоћеш ли ти тако једног по једнога? Јуче мал' не погину Петар за права Бога, сад опет Обрад изгуби главу чрез твога помамила.
ПЕТАР: Ти ако си побеснио, иди у шуму, а нас остави.
МИЛЕТА (тргне пиштољ): Ха, кучкино дете! (Хајдуци поваде ножеве).
НЕНАД: Само га дирни!
СТАНКО: Само нека пукне пушка!
МИЛЕТА: Ко сме на мене?
СТАНКО: Ја смем! (Залети се с ножем, но Живојин га задржи) .
ЖИВОЈИН: Куд си наг'о, болан!
МИЛЕТА: Пусти гњилу кукавицу, да видим шта ће.
СТАНКО (отима се од Живојина): Ја л' мој, ја л' његов живот!
МИЛЕТА: Ха, ха, ха!
НЕНАД: Та шта ће нама душманин у шуми! (Опали пушком, но Милета остане читав).
МИЛЕТА: Хоћеш још једанпут?
НЕНАД: Та нас је дванаест, нећемо се дати газити!
ЖИВОЈИН: Шта радиш ти, Ненаде?
СТАНКО: Овамо, браћо, који је био брат Обрадов, да све потурченике као псе побијемо. (Скупе се у гомилу и почну пушке пунити).
ЖИВОЈИН: Ако хоћете, да се између себе крвимо, нека вам буде! (Напуни пушку).
НЕНАД: Живојине, ми с тобом немамо ништа; него ону ђидију, ону!
МИЛЕТА: Мене?
СТАНКО: Тебе, пржибабо! На среду, да се огледамо! У пушци је сребрно тане.
МИЛЕТА (истрчи напред): Ево ме! Ко је вредан руку на мене метнути? Ко је тај, где је тај? Бојите ли се да вас пушка не омете? (Раздрљи груди). Ево ми голих прсију. Удрите ножевима, ви зечији јунаци!
СТАНКО: На моју душу, псеће срце!
ЖИВОЈИН: Маните се свега, браћо! Што је било, више неће бити.
НЕНАД: Или га је ђаво родио, или је баш исти ђаво; с њим не изиђосмо на крај. (Оду у шуму).
ЖИВОЈИН: Видиш, Милета, шта учини твоја девојка.
МИЛЕТА: Ђаволи из пакла нека ми изиђу на пут, па ћу и њих удавити; разумеш ли? (Одлази).
ЖИВОЈИН: Ово није добро. Обрад је заиста красан дечко био. (Приступи му, па га пипа). Још је жив. (Виче). Ненаде, Ненаде!
|