Хајдук Малкета и везир из Травника
Цар честити ферман начинио
У Стамболу на своме дивану,
Те га шаље у Босну поносну
На рукама Травничком везиру,
Овако му у ферману пише:
"Чуј, везире, моје десно крило,
"Моја вјерна на крајини лало!
"Силне мене додијаше даве,
"А падају крвав’ ерзовали.
"Колико је листа од артије,
"Пунано је прстах и моурах
"На некаква горскога ајдука,
"Силна влаха Малкете јунака.
"Негђе тамо у Босну поносну
"Врху равне пољане Гласнице
"Кажу да је гора Романија,
"А у гори камена пећина,
"У пећини арамбаша љути
"Су његово тридесет ајдука,
"Да се скоро влашче одметнуло,
"Те он не да друмом пролазити,
"Него бије по друму трговце,
"Те одгони на товаре благо.
"Јошт сам чуо, давуџије кажу,
"Да он роби Туркиње ђевојке,
"Ђе гођ види љешу од љешије,
"Те Туркиње крсти на срамоту,
"Све ајдуке њима поженио,
"А остале шаље у Србију
"На пешкешу српским војводама.
"Јошт сам чуо што је по истини,
"Колико се влашче посилило,
"Колико ли блага накупило,
"Да имаде пред пећином клетом
"Силну јелу гранам’ до облака,
"Сву је јелу дукат’ма посуо,
"И с њима је гране окитио:
"Кад му вјетар од горице дува,
"На јелу му затрепећу гране
"Као ђердан у колу ђевојци,
"Сеир чини, слађе пије вино,
"Гране трепћу, а дукати звекћу.
"Но чу ли ме, мој везире слуго,
"Тек што примиш сићена фермана,
"Устај брже, часа не почаси,
"Те покупи под барјак јунаке
"И ајдука уватите жива,
"Опреми га мене у Стамболу,
"Или жива, ил’ његову главу.
"Ако почем тако не урадиш,
"Кунем ти се свачим на свијету,
"Резил ћу те бирдем учинити,
"Па те жива на колац набити."
Кад је таки ферман начинио,
Шаље ферман по свом татарину.
Оде татар, бржа по мезилски,
Преходио земље и градове
И камена брда и долине,
По питању, сентом и ћенаром,
Здраво дође Босни у Травнику
А на кули босанског везира,
Те му тура књигу на кољено.
Учи ферман Босански везире,
По фермана оком проучио,
Од по њега сузам’ поквасио.
Удари се руком по кољену:
"Авај! рече, што ћу и како ћу?
"Једна мука цара не слушати,
"Двоје муке уфатит’ ајдука."
Све мислио док је промислио,
Па довати дивит и артију
И калема чим се књига шара,
Те је шиље у Гласинац равни
А на руке Али-капетану:
«Побратиме, Али-капетане!
"Сад не почуј али икадаре:
"Ево ме је ферман допануо
"Од силнога цара честитога
"Да уфатим Малкету ајдука,
"И да му га у Стамбол опремим,
"Ил’ ајдука ил’ од њега главу.
"Него да си брже у Травнику
"Су стотињак бирана момака,
"Да отидеш с њима Романији,
Да околиш камену пећину,
"Не би ли ти Бог и срећа дала,
"Да уватиш Малкету ајдука,
"И повео цару у Стамболу,
"Али влашку односио главу,
"Било би нам ћара и шићара."
Тек писао, одма је послао.
Дође књига Али-капетану,
Књигу учи, а од ње се мучи,
По књиге је оком покупио,
А од по ње сузам’ поквасио.
Питала га остарала мајка:
"Што је, сине, Али-капетане,
"Од куд књига, огњем изгорјела!
"Бог убио онога јунака,
"Који ти је тако накитио,
"А крајину од земље које је!
"Што се, сине, у њој пустој пише?"
Он говори својој старој мајци:
"Прођ’ се, мајко, јала и белаја,
"Није ово књига посланица,
"Него ферман цар-Отмановића."
Све јој каже што је и како је.
Мајка њему тури лакрдију:
"Мио сине, Али-капетане,
"Ти имадеш поочима твога,
"Поочима пашу Крајичника
"Пиши књигу своме поочиму,
"Нека скупи триста Крајичника
"Све по пушци и крвавој руци
"Од зла оца, а од горе мајке,
"Који нема куће ни баштине,
"Који нема вјерене љубовце,
"Ни ђевојци вјеру заложио,
"Па ти ајде с њима у планину,
"Лако ћете уватит’ ајдука."
Кад капетан разумио мајку,
Па написа књигу на кољену:
"Поочиме, пашо од Крајине!
"Теке примиш књигу на рукама,
"Разви барјак, с копљем у ледини,
"Те сакупи до триста јунака
"Биранога момка убојника,
"Бржај с њина к мене у Гласинцу,
"Чудан нам се шићар придесио."
Таку књигу бирдем опремио.
Куд гођ ишла, у Крајини сишла
На рукама паши Крајичнику.
Учи паша књигу шаровиту,
Па изнесе барјак на ледину,
И избаци двоје кубурије,
Под барјаком окупи јунаке,
С њима оде ка Гласинцу равну.
Здраво дошли на бијелој кули,
А на кули Али-капетана.
Лијепо их Але дочекао,
Води пашу кули на чардаку,
А јунаке на росну ливаду.
Чинио им дову и поштење,
Вечераше и јегленисаше.
Пита паша Али-капетана:
"Мој посинче, Али-капетане!
"Што си звао, што си књиге слао?"
А Але му све по реду каже.
Кад је шјутра о зорици било,
Дан свануо, а сунце грануло,
Иде Але да прегледа војску,
Па се врати дому невесело.
Питала га остарала мајка:
"Сине Але, моје миловање!
"Што си тако шјетан невесео?"
Але мајци тако проговара:
"Прођи ми се, остарала мајко!
"Овђе нема доброга јунака
"Да удари Малкети ајдуку,
"Није слике нити је прилике.
"Ни виле га не би савладале,
"Не може га пушка промакнути,
"Носи, кажу, запис у њедрима,
"А сабља га посјећи не може
"На њега је панцијер кошуља,
"Те преламја сабље на комаде.
"А у њега чудну пушку кажу,
"Чудна чарка, чудније цијеви,
"Те му ждере оку тученика
"И дванаест тешки синџирлија,
"Да погоди јелу по корјену,
"Пребиће је и превалиће је,
"Камо л’ неће месата јунака."
Мајка њему ријеч приватила:
"Сине Але, моје миловање!
"Ти напиши лист књиге бијеле,
"Те је шаљи у нашој Кладуши
"Побратиму Шабан-агић-Ибру.
"Онакога не има јунака
"У Турчина ни у каурина,
"Он ће лако погубит’ ајдука."
Але своју послушао мајку,
Па је ситну књигу написао:
"Побратиме, Шабан-агић-Ибро!
"Да си брже мене у Гласинцу,
"И доведи тридесет момака
"По избору бољег од бољега
"Који може стићи и утећи,
"И на мучну мјесту дочекати,
"А од ране залелекат’ неће."
Када Ибру књига долећела,
Окупио тридесет Турака,
С њима оде у Гласинац равни.
Дивно их је Але дочекао,
Шабан-агу на кулу изведе,
А дружину на росној ливади,
Све му каже што је и како је.
Кад је јутро у сабаху било,
Сви јунаци скупа окренуше,
Право иду у Травник везиру.
Лијепо их везир дочекао,
Угостио пивом и јестивом.
Кад свануло и грануло сунце,
На добре се коње натурише;
Понајпрви Босански везире,
За везиром паша Крајичниче,
А за пашом Шабан-агић Ибро,
А за Ибром Али-капетане,
А за њима сва остала војска,
Право иду гори Романији.
Кад су дошли у село Дикаље,
Ту их био данак оставио,
А мркла их ноћца сустигнула.
Ту су Турци коње разјахали,
Попадали по зеленој трави,
Поглавице на меке саџаде,
Испијају вино и ракију.
Онда вели Али-капетане:
"Није л’ мајка родила јунака,
"И међ’ нама овђе опремила
"А турски га талих намјерио,
"Да он пође горје у планину
"Пред пећином под високом јелом,
"Да погледа пећини на врата
"Је л’ Малкета каменој пећини
"Су његово тридесет ајдука,
"Ево њему мога џевердара."
Сви јунаци муком замукнуше,
А у црну земљу погледаше,
Ал’ не гледа Шабан-агић Ибро,
Но Алију у ока обадва:
"Ја ћу поћи, Али-капетане,
"И за бољу тврђу вјерованцу,
"Укинућу са јеле гранчицу,
"Окићену жутијем дукат’ма,
"Да видите да преваре није."
То изрече, на ноге скочио,
И докопа пушку по сриједи,
А подвикну до тридесет друга,
Па узлеће горје уз планину.
Кад су били до близу пећине,
Засја им се од дуката јела.
Тада Турци с коњах одјахаше,
Повезаше за јелове гране,
А јунаци у зелену траву.
Иде Ибро од јеле до јеле,
Довуче се пећини на врата,
Те он виђе Малкету ајдука
И његове све тридесет друга.
А какав је Малкета ајдуче,
Необична ока и погледа,
Црна брка, а ока крвава;
На ајдука токе позлаћене,
Од тока се засјала пећина.
Пију вино, разговарају се
Ђе ће шјутра четом окренути.
Гађе Ибро Малкету ајдука,
Састави му нишан у прсима,
Џевердару ватру попустио,
Ђе гађао, ту и погодио,
На прси му токе оштетио,
Сасуше се зрна у њедрима,
Ни мало му не довати меса.
Ал’ да видиш горскога ајдука,
Латио се своје пушке шарке,
Па излеће пећини на врата,
И упази Шабан-агић-Ибра,
Ђе се Турчин за јелом укрио,
Па Турчину ајдук проговара:
"Стан’, Турчине, не криј се за јелом,
"Срамота се крити на мегдану."
То говори, пушци ватру дава,
Лоше гађа, ма добро погађа,
И Турчина у прси згодио.
Када пуче пушка од ајдука,
Од јела се одломише гране,
Ал’ Турчина раном не обрани,
И на њему панцијер кошуља.
Па отпучи пуце од гроце,
Из њедара зрна покупио,
Џевердара свога препунио,
Пушку пуни, овако говори:
"Стани, влаше, од горе ајдуче!
"Да ти вратим арча пушченога,
"Да ти није од мене зијана."
Просу зрна, погоди ајдука.
Ал’ Малкети срећа прискочила,
Панцијер му зрна отурила.
Па кад виђе што је и како је,
Он повади мача пламенога,
На Турчина јуриш учинио.
Ал’ је Турчин вјешти мегданџија,
Па побјеже доље међу Турке;
Он не бјежи, да би побјегао,
Но ајдука мами до Турака.
Ту Малкети лоша срећа била,
Е огрезну међу ватром живом,
Околи га тридесет Турака,
Околише, па га савезаше.
Петорицу убио Турака,
Док су њему савезали рке.
Обрну се ајдук на пећину,
Па подвикну на своје ајдуке,
Кад му нема друга ђавољега;
Све му друштво било побјегнуло.
Ал’ да видиш Шабан-агић-Ибра,
Он посједе дора од мегдана,
И сви Турци коње посједоше,
А пред собом ћерају ајдука.
То гледало тридесет ајдука,
У јунаке пукло срце живо,
Рече ријеч Видо барјактаре:
"Србљи браћо! црн нам образ био!
"Што мрцино пуштисмо Малкету,
"Но свак за мном, ако Бога знате."
Полећеше Срби низ планину,
Претекоше путем пријекијем,
Те у тврди кланац западоше,
Сакрише се у лист и у траву.
Док ево ти на коњма Турака,
Шабан-агић бјеше одмакао,
Вели дружби Видо барјактаре:
"Немој који пушке да опали,
"Докле моја најпрва не пукне,
"Не би ли ми Бог и срећа дала,
"Да погодим на коњу Турчина."
То говори, пушци огањ дава,
Добро гађе, боље погодио,
И Турчина по згоди погоди,
Паде Ибро са коња на траву.
У то доба ево и Турака,
Запуцаше пушке у ајдука,
Мртви паде седамнаест друга,
А остали гором побјегоше.
Ту Малкети одр’јешише руке,
Па сједоше, мало починуше.
Кад зачуше уку уз планину,
Ево гором травничког везира,
За везиром паше Крајичника,
А за пашом Али-капетана,
И за њима двадест-тридест друга.
Мисле Турци, кукала им мајка!
Да нијесу пушке од ајдука,
Него пушке Шабан-агић-Ибра,
Па да гради шенлук из пушака,
Ђе је горског савезао вука.
Кад ајдуци угледаше Турке,
Своје добре пушке докопаше,
Напунише, те их потпрашише,
А на чудну мјесту дочекаше,
Како знаду, знаће јади Турке.
Кад на кланцу доиграше Турци,
Тад ајдуци пушке изметнуше,
Сваки себи убио Турчина.
Више пушак’ не хћеше метати,
Побацаше у зелену траву,
За бритке се ћорде доватише,
Те на Турке јуриш учинише,
И пјешаке сабљам’ разнијеше.
Ту погибе Али-капетане,
И побјеже паша Крајичниче,
И побјеже босански везире.
Ал’ да видиш Малкету ајдука,
Окрочио Шабан-агић’ дора,
Те он гони по пољу везира,
Ал’ га ајдук стићи не могаше,
Бржи му се лабуд намјерио.
Па завика ајдук са дорина:
"Стан’, везире, срамота ти била!
"Обазри се да се дарујемо
"Са сабљама црним марамама."
Бјежи везир, не обрће главу.
Тад се ајдук натраг повратио,
Оде право гори међ’ ајдуке.
Ту ајдуци шићар дијелили,
Па се браћа дивно послушаше,
Не врћу се каменој пећини,
Но дигоше земљи Шумадији,
И тамо се јесу населили,
Ми се, браћо, вазда веселили.
