Хасанагиница/1
| ◄ Насловна | ► |
(Богата турска соба. У позадини два растворена прозора што гледају у башту уз чије се демире, споља, вије процвали ђулбехар. Испод прозора миндерлук са јастуцима. У десном углу, пред миндерлуком, једна овећа мунтафта, на којој је наргила, неколико филџана у жутим зарфовима и једна сребрна кутија за шећер. С лијеве и десне стране, у дну врата, а више њих, рафови по којима је поређано разно старинско посуђе, између кога провирује по која наранча, лимун и дуња. О десном зиду виси старинско богато оружје: јатагани, џефердари, мале пушке кремењаче и један везен силах. Испод оружја старински сто застрт зеленом чохом; на њему више теста фишека, а уз то и прибор за чишћење оружја. Напријед, пред столом, зелени босански сандук. С лијеве стране, напријед, старинска колијевка покривена гранатим везеним јорганом, од црвене свиле, зелених ивица. За колијевком, на душецима, спавају Златија и Зерина. По поду тешки гранати ћилим. Соба мирише увехлим босиоком. Освитно је доба, те се по прозорима заиграва рана зорина црвен, док се из баште на махове чује пјевање птица. Прије него ли се завјеса дигне, оркестар свира увертиру пјесме успаванке.)
Мерима:
(Сједи уз колијевку, љуља Рашида и уз тиху пратњу оркестра пјева)
"Мајка сина у ружи родила,
Ружица га на лист дочекала,
Б'јела вила у свилу повила,
А пчелица медом задојила,
Ластавица крилом покривала."
(Кад сврши пјевање, полако открије мало колијевку
и прислушкује, да ли је Рашид заспао.)
Лијепо дијете! Једва склопи очи!
Гинуло је сву ноћ, к'о што гине сама
Премрзнула биљка на студеној плочи...
О јадно сироче, тебе гони тама
У часима првим... Зима, мразом својим,
Пун зàметак бије...
(Устане, уздахне и гледа около.)
О кућо харáма,
Како те се плашим, како те се бојим!
Над заспалом дјецом кад овако бдијем,
Све мислим к'о хумке да су, а ја стојим
Као башлук један окрњен и нијем...
Хатиџа:
(Дотрчи на лијева врата па повјерљиво и узбуђено казује Мерими.)
Ханума, ханума! Зле нам тице слуте
О несрећи новој!... Биће крви љуте
И мејдана!
Мерима:
(Запрепашћено)
Каква?! О невоље моје!
Хатиџа:
Силни момци доли под оружјем стоје
И шапћу -
(Окреће се и гледа да ко не би бахнуо.)
Мерима:
Шта, кажи! Неће нико знати!
Хатиџа:
Кад јутрос најезде кроз махалу свати,
Хасан-ага хоће, са момцима својим,
Да учини јуриш!
Мерима:
Шта!
Хатиџа:
Мога ми имана,
Све сам тако чула!
Мерима:
(Кршећи руке)
Да, грдна земана!
Хатиџа:
Пази! Јер големе крви ја се бојим!
Мерима:
Тешко мени, каква невоља се попе
На мој врат, па тишти све теже и теже
И без ње не могу једне цигле стопе!
Кућо моја, гдје су твоје зоре свјеже?!
Гђе је твој рахатлук?! Ко ти хаир узе?!
Ништа више немаш до јада што реже
И чемера љута и те љуте сузе!...
Хатиџа:
Невоља је ово!...
Мерима:
Мука! Мука, права!...
Је ли Хасан-ага будан ил' још спава?
Хатиџа:
Не чује се. Но ја мислим
Сву ноћ ока стисн'о није,
Јер је јадан!
Мерима:
Б'један, јадан,
Па ми јадом срце бије,
К'о што громом бију таме!...
(У даљини се чује молитва мујезина.)
Сабах-зора... Идем, идем,
Да у башти клањам, пуста,
Не би ли ме Алах чуо
И поглед'о оком на ме!...
(Оде на десна врата.)
Хатиџа:
(Распрема и уређује собу.)
Еј, завали дани, еј, завали доба,
Кад нам пуна пјесме бјеше свака соба,
К'о зумбул мириса, к'о шедрван воде,
Као гора хладна!... Но све прође, оде!...
И сада по свакој соби к'о да врâни
Све гракћу и лете!... Еј, завали дани!...
(Споља се чује како Хасан-ага кашље и хода.)
Он је!
(Хасан-ага уљегне на лијева врата, сав блијед и изнурен.
Хатиџа метне пред средину миндерлука мунтафту
и окрене се Хасан-аги.)
Хоћеш кахву?
Хасан-ага:
(Климне главом, на што Хатиџа оде на лијева врата.)
Ниђе, ниђе мира!...
Све црња и црња соба ми је ова!
Сваког дана једна тамница је нова,
Гђе ме мемла бије и звека синџира...
(Хатиџа донесе мангалу у којој је уза жеравицу
пристављен један жути ибрик кахве,
па је пусти покрај мунтафте.)
Гђе је Хамид?
Хатиџа:
Доли.
Хасан-ага:
Нек' дође.
(Хатиџа оде, а Хасанага сједне на миндерлук, прекрсти ноге,
запали наргилу, пуши и срче кахву.)
О, што ме
Сваког дана јадом крхаш, пусти доме!...
(Из баште се чује гукање кумра.)
Кумре гучу. Сабах. Свуд мирише бадем...
Све пјева у небу и на земљи доли -
Све је сретно!... Само мене једу боли
...Еј, прољеће моје, како си далеко!...
(На лијева врата уљегне Хамид, и учини теменах.)
Је л' Хамиде, хазур све к'о што ти реко'?
Хамид:
Валахи, све хазур и сви смо на броју!
Сви чекамо на те и на ријеч твоју!
Хасан-ага:
Аферим! Сад хајде, па кад хабер дадем,
По фишеке момке нек' доведе Адем!
Хамид:
(Климне главом, учини теменах и пође па застаје,
окреће се на Хасан-агу, па све тако, док се не усуди,
па се опет врне и стане пред Хасан-агу.)
Е, никако, ага, мога ми ћитаба,
Не бегенишем ти конта не есаба!
Хасан-ага:
Зар, Хамиде, не знаш - - -
Хамид:
Рахмета ми бабê
И тако ми дина и тако ми ћабе,
Вјеруј ми, то за ме селамет би био!
Ја ље у се не би' тако кахар лио,
Нити ли би' стога ја чинио свађе,
Нити ли би' муку ја мучио дугу!
Те пушћати жену а узети другу,
Избирати воће које ти је слађе;
Ил' к'о демек, да ја стару капу ову
Сад завитљам с главе па обучем нову,
Шта ми је то, бива?!
Хасан-ага:
Хамиде, а ко би
Више 'наку наш'о!
Хамид:
Алаховој роби Нема ти карара! За седам деника
Седам би' их, валах, довео тебика!
Влах био те неби! Одмах ме из топа!
Има их, к'о Мостар смокава и дропа!
Хасан-ага:
Теби је до шале!
Хамид:
А зашто би заман
Кахарио себе?! Џанум, шта су жене?!
Ево ми је сада управ алтмиш сене,
А досад их седам промијених таман!
Па шта ми је било, ето, знадеш је ли?!
А, имшалах, мислим још и осму, бели!
Јер је ова мертек, па сам од ње јандал...
Хасан-ага:
Не заврзуј туда попут какве луде!
Хајде!
Хамид:
(Учини теменах и одлазећи окрене се публици.)
Е, дина ми мога, баш је прави мандал!
(Оде)
Хасан-ага:
(Виче за Хамидом)
Нека ми у реду спреман ђогат буде!
(Повуче два три дима из наргиле)
Еј, ђогате вјерни, еј, ти моје крило,
Гђе је доба оно, гђе су дани они,
Кад је пуно срце рахатлука било?!
Као лаки вјетар, што облаке гони,
Носио си дуго свога господара
Јутром, и вечером кад се сунце клони!
Свуд сам брао ђуле и грозде бехара -
Мојој срећи равне нигђе није било,
Све од Бање Луке па чак до Мостара!...
Еј, ђогате вјерни, еј, ти моје крило!
Мерима:
(Уђе на десна врата; Хасан-ага је сусретне и пољуби у руку.)
Жив ми био!
(Сједне на миндерлук с десне стране Хасан-агине. Хасан-ага
наточи филџан кахве и послужи је
посматрајући њезино блиједо лице.)
Хасан-ага:
Што си тако
Вазда мутна и блиједа?!
Мерима:
Јер ме, сине, свуда гони
Само студен и биједа...
Хасан-ага:
Како?!
Мерима:
Сада баштом прођох,
Па све дршћем...
Хасан-ага:
С чега?!
Мерима:
С мраза...
Хасан-ага:
С мраза, сада кад све цвјета!
Мерима:
Цвјета, цвјета свака стаза...
Сваки буџак... Све је исто,
К'о што бјеше давних дана;
По ружама лако прска
Бистра вода шедрванâ;
Испод росе зумбул гледа,
Из бехара мирис вије;
Но све, сине, к'о да цвили
И у болу сузе лије...
Све к'о да је срце једно
Па га неко љуто боде,
Те све плаче и све пита:
Куда, куда Зејна оде?...
Хасан-ага:
(Набре чело)
Не спомињи! Јер то име
Када чујем, к'о да кане
Растопљени куршум врели
Овђе (ухвати се за прси) на сред ове ране...
Мерима:
Са безумља свога, сине,
Не пати се и не трпи!
Поврати се пољу среће
Гђе ти златни трепте српи!...
Гђе си пош'о?! О не хули
Оног што нас гледа свијех!
Преспи душу благом сунца
И не чини мрачни гријех!...
Хасан-ага:
Гријех?! Гријех у празнини
Њезиног се срца крио!...
Желио сам топле ватре
А тамо је угљен био...
Мерима:
Је ли грјешна сабах-зора,
Тиха вечер и звијезда;
Је ли грјешна тица она
И глас топли из гнијезда;
Је ли грјешна росна грана
И мелекше плава свила?
Онда, сине, вјеруј мајци
И Зејна би грјешна била!
Хасан-ага:
Многи цвијет опија нас
И љепотом својом мами,
А не знамо да у себи
Тајно крије отров сами...
Мерима:
Тако збориш јер зла сумња
Твоју плаху душу мути...
Хасан-ага:
Што је браниш?! Кад у гори
Ја боловах с рана љути'.
Сва родбина облази ме,
Само она, камен голи,
Мене нигда да обиђе!
Ах... то боли... боли... боли...
Мерима:
Намој тако! Срце њено,
Као шкољка, бисер крије!...
Обишла би она тебе,
Но од стида могла није...
Хасан-ага:
(Са иронијом)
Каква стида?!
Мерима:
Ти знаш свијет,
Памети си доста стек'о!
"Азгин када, па без мужа
Могла није!..." То би рек'о
Хасан-ага:
Мати, мати, да сам само
У њезином срцу био,
Она ништа чула не би,
Па нек' збори свијет цио!
Обишла би, жалила би,
И уза ме сузе лила!
Њезина би љубав виша
Од њезиног стида била!...
Мерима:
Не гријеши, сине драги,
И не трпи с кобне туге!
У облаку срца твога
Нек' заигра коло дуге!...
Хасан-ага:
Не збори ми о њој више!
Мерима:
Је ли игда срце твоје
Закуцало за њом јаче?!
Волиш ли је?
Хасан-ага:
Волим ли је?!
А откуда ране ове?!
Откуд, мајко, на мом челу
Сваког дана боре нове?!
Волим ли је? А ко други
Покори ме, ко ли свлáда?!
Волим више од очију,
Од живота и евлада!
Мерима:
О па зашто лудо гинеш
Скрхан као грана нека?
Позови је! Она само
На твој цигли хабер чека!
Хасан-ага:
Сабрана си! Ријечи ти
само тихом добру уче!...
Но моје су прси мртве
Као поља пошље туче...
Вај, ти не знаш за јунака
да је брука и ругоба,
Пољубити ружу данас,
Што је ногом згази јуче!
Гђе би понос?! Гђе би име?!
Не, никада, ни до гроба!
Мерима:
А ти, сине, не остављај
Више 'вако мајку саму!
Нећеш Зејне? Узми другу
Према себи и свом наму!
Хасан-ага:
Другу! Другу! Не вријеђај,
Не вријеђај ране голе!
Јер сувише оне тиште
Јер сувише, пусте, боле...
Мерима:
Гледај, бистру росу рано сунце пије,
Вјетар бехар кида, и ноћ и дан цио
у мирису ружа лептир крила мије...
Гледај, овђе сваки створ свој има дио,
Ко за њ не зна сличи мезару и робу
И цијели вијек у ланцу је био...
Подигни се, живи! Не чами у гробу!
Има ђула - кидај и вијенце плети
А са душе макни тај мрак и тегобу!...
Хајде, мој лептире, по свој данак лети!...
Хасан-ага:
Повехле су баште моје,
Опало је лишће с грана...
Одлетиле златне тице
Са премрзлих јоргована...
И док сунце свуда трепти
И радошћу грије друге.
Мене само облак срета
И јауци зиме дуге...
Мерима:
Зашто цвилиш као птићи
Када пану из гнијездâ?!
Имај крила, за облаком
На те чека сјај звијезда!
(Златија чупава и босонога, у ноћној кошуљици, дотрчи
и загрли Мериму, док међутим Хасан-ага скида оружје
са зида, загледује га и чисти, а затим скине и силах
па га припаше. Говор лица не престаје.)
Мерима:
Очи моје!
Златија:
Је ли давно сабах био?
Мерима:
Није, злато. Тек је лептир полетио.
Златија:
Да знаш, само, нено, шта сам ноћас снила!
Мерима:
Причај, душо! Твоја прича ми је мила!
Златија:
У кафезу моме једна тица поја.
Не знам како, само прхну тица моја.
Онамо је, гори, магле заклонише;
Ја плачи! Но она не врати се више.
О, да знадеш нено, каква ли је била!
Грло јој црвено, а златна сва крила!
Мерима:
Како ти је говор сладак!
К'о да, негђе, испод грма,
Нешто шапће поток мали,
Чист и сјајан као срма!
Пјевала бих, плакала бих,
Кад ти слушам ријеч меку! -
Гле, за твојом златном тицом
Сад и моје сузе теку...
(Убрише сузе и окрене се Зерини, која се пробудила,
подигла главу па се осмјехује.)
Устај и ти, злато! Ходи нени, ходи!
(Зерина дотрчи, босонога и чупава па загрли Мериму.
Мерима је пољуби па онда оде на
лијева врата и дозива)
Хатиџа! Хатиџа!
(Хатиџа долази.)
Тамо ђецу води,
Доручак им подај, хаљине обуци,
Па онда нек' скачу по башти
(дјеци)
Сад руци
Очевој приступ'те.
(Дјеца дотрче и пољубе Хасан-агу у руку а он их помилује.)
Хасан-ага:
Живе биле!
Мерима:
Тако!
(Хатиџа поведе дјецу; Мерима је испрати
и код врата нешто шапће с њоме.)
Хасан-ага:
(За се)
Како ми се срце пара,
Како ли ме душа боли!
О, мој доме, кућо стара,
Ти си мени чемер голи!...
Испод крова ђедовскога,
Гђе сам дуго сретан био,
Од порода срца свога
Бјежати бих само хтио...
(Погледа дјецу.)
Оне очи, поглед они!
Она коса, мека, густа!
Оно лице, она уста!
Глас, што тако мило звони!
Све је, све је, као она!...
Она... она... Ах... све она...
(Хатиџа оде са дјецом.)
Мерима:
(Гледа како Хасан-ага за силах задијева
мале пушке и јатаган.)
Гђе се спремаш?
Хасан-ага:
(Збуњено)
У лов, мати,
Јер одавно нисам био.
(Тапше рукама примичући се лијевим вратима.)
Мерима:
У лов идеш?
Хасан-ага:
(Избјегавајући поглед Меримин.)
У лов...
Мерима:
Збиља?
Хасан-ага:
(Све више збуњен)
Не вјерујеш?! Што бих крио?!
(На лијева врата улази први момак и учини теманах.)
Хајде реци нек' све момке,
Одмах амо води Адем!
(Момак оде)
Мерима:
А шта ће ти?
Хасан-ага:
Да им праха
И олова за лов дадем...
Мерима:
Зар све момке водиш собом?
Хасан-ага:
Водим, јер сам жељан с нова
Хитре дружбе и весеља
И у гори дугог лова...
Адем:
(Са великом наоружаном групом момака уљегне на
лијева врата и учини теманах. Сви момци, као и Адем,
држе по један џефердар.)
Сви смо хазур!
Хасан-ага:
Тако треба!
И фишека ево свијем!
(Узме са астала фишеке и дијели их момцима, показује
крадом очима на Мериму.)
Не казујте њојзи ништа!
Мерима:
Ти ми кријеш ---
Хасан-ага:
(Тргне се збуњено)
Што да кријем?!
Мерима:
(Погледа Хасан-аги у очи.)
Ти се спремаш на зло неко,
А не у лов! На зло! На зло!
Хасан-ага:
(Погледа оштро на момке мислећи да је
који открио Мерими његову намјеру.)
А ко ти је, мати, рек'о?!
Мерима:
(Метне руку на прси.)
Знаш ли шта је овђе, знаш ли?!
Срце, срце, мајке твоје!
Не варај га! То је џенет,
Гђе анђели твоји стоје!
Када ноћу спаваш, оно
Уз јастук се твој прикраде,
Па ти глади лик и косу
И све твоје мисли знаде!...
К'о Алах те сваког часа,
Из свакога гледа кута!
Не варај га!... Окани се
Зла јуриша и зла пута!
Хасан-ага:
(Збуњено)
О чему збориш?
Мерима:
О мукама,
О невољи својој зборим!
Зар да опет раскидаш ми
Јадно срце јадом горим?!
Пут сватова момке купиш
И о својој радиш глави!
Окани се зла мејдана
И друмове не крвави!
Хасан-ага:
(Болно и гњевно.)
Мејдан, мејдан! Нек' у крви
Утопе се боли дуги!
Зар за моје живе главе
Да је себи води други?!
Не! Поноса не дам свога,
Ни образа, нити нама!
Када више моја није,
Нек' до смрти буде сама!
(Зграби са астала свој џефердар.)
Хајте, момци!
(Пође нагло на десна врата а момци за њим;
но Мерима им пут пресијече, стане на врата и рашири руке.)
Мерима:
Ни корака!
Натраг! Натраг! Знајте, само
Преко своје мртве главе
Пустићу вас!
Хасан-ага:
Мати ---
Мерима:
(Срдито махне руком према Хасан-аги.)
Тамо!
(Погледа на момке који су устукнули.)
Момци врсни! Не била вам
Материна тешка храна,
Не чините грдне кавге,
Ни јуриша, ни мејдáна!
У мене је син јединак,
Може лудо главу дати!
На душмана кад би иш'о
Жалила га не би мати!
Но сватовску крв да лије,
То су мени муке тврде!
Јер мејдани таки, момци,
Глас јуначки руглом грде!
Овај дом је вазда био
На поносу и на нáму!
Па зар јутрос да се сруши
У ругоби и у сраму?!
Зар бих више игда могла
Међу своје друге стати?!
Не кољите срце мајке,
Ако знате што је мати!
(Заплаче)
Адем:
Хасан-ага, не љути се,
Нек' ти нас жао није!
Твоја воља, наша воља!
Али ко ће, ко ли смије
Прегазити срце ово,
Што га пред нас мајка меће?!
Твоја ријеч велика је,
Ал' је срце мајке веће!
(Уз десни зид прислони и остави свој џефердар.)
Ево пушке! Ја корака
Даље нећу!
Први момак:
Нећу ни ја!
Други момак:
Ни ја!
Трећи момак:
Ни ја!
(Сви момци прислонише своје џефердаре уз Адемов
џефердар, док Хасан-ага за цијело вријеме хода горе доле,
мрко погледавајући на момке.)
Мерима:
Тако, момци,
Нек' вам свака срећа сија!
Гђе крочили, свуда на вас
Пад'о златни бехар с грана!
Сретао вас мирис ружа
И пјевање шедрванâ!
Ко би милост вашег срца
Наградити икад знао?!
Хоћете ли благослова,
Благослов вам Алах дао!
Хоћете ли блага?
(Тргне са грла златну огрлицу.)
Ево!
Халал било!
Адем:
(Гануто одбијајући дар.)
Хвала, хвала!
Не требамо ништа више,
Срце си нам своје дала!
Хасан-ага:
(Мерими)
Ти мријети не даш робу,
А смрт му је живот цио!
(Јурне сам са џефердаром на врата,
но Мерима му пут препријечи.)
Мерима:
Учиниш ли ту ругобу,
Проклет, сине, проклет био!
Адем:
(Хасан-аги)
Немаш куда! Сви би с тобом,
Нит' се когод смрти боји!
Но ово је божји бедем -
(Покаже руком на Мериму.)
Гледај, овдје мајка стоји!
Хасан-ага:
(Љутито завитла свој џефердар.)
За кадију Имотскога
Зар да ону воде свати,
Што је силном Хасан-аги
Љуба била, знаш ли, мати?!
Мерима:
Је ли она крива за то,
Је ли, реци?
Хасан-ага:
Питаш јоште?!
Мерима:
Она тебе и сад љуби!
Хасан-ага:
Љуби срцем без милоште!...
Мерима:
Не гријеши! Што на чисто
Сунце бацаш срам и ругу?!
(На авлијским вратима чује се халка.)
Неко звечи. Ко ће бити?
(Промоли главу кроз прозор и виче слуге.)
Отворите!
(Врати се Хасан-аги, који је међутим зловољан
и намрштен сио на миндерлук па пуши.)
Макни тугу,
Макни облак с чела свога
И утоли бол очајни!
Буди море, што у часу
Злих вјетрова и олујâ,
На жал баца бисер сјајни!...
Хасан-ага:
Зар весео могу бити,
Кад сам љути чемер пио?!
Образином нигда мајко,
Ја нијесам лице крио!...
(На десна врата уљегне Емина и збаци фереџу.)
Мерима:
Гле, Емина!
(Емина јој приступи и пољуби је у руку а она њу у чело.)
Шта те јутрос
Тако рано гони нама?!
Емина:
Не питај ме! Сва се, ево,
Ледим попут хладна кама!...
Мерима:
Је ли ти на дому штогод било?
Емина:
Није!
Слушај! Јутрос Зејна поручи ми рано
Да јој дођем. Одох... Јао, каква ли је,
Да је видиш, мати! Сва блиједа, кано
Смрт блиједа што је!
Мерима:
Моја грдна рано!...
Емина:
Нико не зна нит' је знао
Оне боле, оне јаде!...
Јецајући загрли ме
И цвиљети љуто стаде:
"Шта ми раде ђеца моја?
Јесу ли ми тужна била,
Што им више мајка не да
Загрљаја, нити крила!"
"Шта ми раде?... Мајку зову...
Студена их зима бије...
Али пусте мајке нема
На њедрима да их згрије"...
Хасан-ага:
(за се)
Сузе... сузе... женске сузе...
Емина:
"Хајде, рече, о тако ти
Двори били среће пуни!
Хасан-аги хајде, сестро,
Па га моли, па га куни!"
"Куни, моли, сузом мојом,
Уздасима, болом свијем!
Црним гласом, црна срца
И ранама дубокијем!"
Мерима:
Смилуј ми се, смилуј, сине,
О тако ти твог евлáда!
(Плаче)
Емина:
(Загрли Хасан-агу)
Не мучи је, брате, више,
Јер у јаду свисну млада!...
Хасан-ага:
Нека свисне!... Не моли ме!
Заборави и не болуј!
Све вртове наших ружа
Побио је град и олуј...
Емина:
О како си пуст и хладан
Као она хладна тама!
(Плаче)
Мерима:
Тешко, тешко, јадној дјеци!
О гријеха!... О, харáма!
Хасан-ага:
Што ме тражи?! Што ме моли?!
Када, ето, прима свате!
Емина:
Немој тако, немој брате,
Она и сад тебе воли!
За сватове крива није: -
Знаш јој браћу! Да што прије
Освете се теби младу,
Нагнаше је љутом силом!
Врати мајку свом евлáду,
Врати срећу дому милом!
(Плаче)
Хасан-ага:
Пустите ме!... За жеђ ову,
Што ме дави, што ме пече,
Нема врела, нема купе!...
Пећина је срце моје,
Гђе се само гладни боли
К'о пантери гладни купе...
Мерима:
За јунака великога
Не приличе женске боли!
Рањен ор'о сунцу лети
И тек мртав пада доли!...
Хасан-ага:
Па ако сам јунак велик
И мој бол је велик тако!
Силан, велик,
Љут, к'о челик,
Висок, широк, као пак'о!...
Он је пожар, ватра адска,
Што се пење, букти, праскâ,
И до самог неба стиже,
И баца ме, руши, диже,
Бије,
Рије,
Пара,
Згара
И мод мене пеп'о ствара!...
...Ах...
Емина:
О, чуј барем једну молбу,
Ако знадеш шта је мати!
Па кад јутрос прођу с њоме,
Испред твога двора свати:
На растанку, још једанпут,
Нек се јадној ђеци сврне!
О смилуј се, преклињем те,
На бол црни мајке црне!...
Мерима:
О чемерна јутра! О чемерне чаше!
Емина:
(Загрли Хасан-агу)
Не размишљај више, љубави ти наше!
Хасан-ага:
(Одмахне руком.)
Ето, нек' се свати...
(за се)
Мучи муко! Мучи,
Раскини ме свега!...
Емина:
(Огрћући хитно фереџу.)
Идем, нек' бар кане
Кап сунца сред бола и њезине ране!...
Мерима:
(Упада у ријеч.)
Кап најцрње среће... Кап најцрње жучи...
(Емина оде а Мерима се окрене Хасан-аги.)
Моли се Алаху нек' ти прости!...
Хасан-ага:
(Са болним пријекором.)
Мати ---
Златија и Зерина:
(Дотрче на лијева врата, Златија носи грану бехараа Зерина
држи за крило једног бијелог лептира који трепери.)
Нено, нено! Види, види!
Мерима:
(Спусти се на кољена па пригрли и љуби дјецу, док је
мрачан и блијед Хасан-ага клонуо на миндерлук
и ухватио се за чело.)
Срца моја! Крила моја!
Златија:
(Пружајући бехар.)
Убрала сам теби, нено,
Ево: на ти!
Мерима:
Нека, нека,
Миле очи! Душо мека!
Није, није бехар за ме,
Нит' га старој нени нуди!
Ти га носи и мириши
И к'о бехар тако вазда,
Мила душо чиста буди!
Зерина:
А гле, нено, ја лептира
Ухватила!
Он на ђулу а ја лако
Па за крила!
Мерима:
Е. вјешта си, благо моје
Најмилије!
Кад и срећу видиш тако
Ухвати је!
А сад пусти, пусти крило
Свом лептиру!
Нека лети својој кући,
Своме миру!...
Зерина:
А зар лептир има кућу?
Мерима:
Има душо.
Зерина:
А гђе му је?
Мерима:
Тамо, гђе се бумбул чује
И косовци из гнијезда...
Дању му је кров од сунца
А у ноћи од звијезда...
Зерина:
Па како он спава, нено?
Мерима:
Спава, благо, као и ти!
Зерина:
Је ли 'вако, (покаже руком на душек) на душеку?
Мерима:
Радознале очи моје,
Он постељу има меку:
Душеци му росни ђули
И зумбули,
А јастуци, љиљани рани
И мелèкша...
Зерина:
А има ли лептир нено,
И покривач када спава?
Мерима:
Има душо! Покрије га
Тихог неба свила плава!...
Пусти, пусти, не мучи га,
Злато више!
На дому га мајка чека,
И уздише...
(Зерина се пропне на миндерлук, провуче руку кроз
демире прозора, пусти лептира, па пошто мало постоји гледајући
како лептир весело отрепери преко бехара, врати се опет
Мерими. Из даљине чује се по који сватовски метак и глас зурне,
нашто се Хасан-ага трза, устаје, прислушкује и немирно хода.
Говор лица не престаје.)
Златија:
Па зар лептир има мајку?
Мерима:
Има рâно!
Она мисли на лептира
Непрестано...
Златија:
Па имамо и ми мајку,
Је ли, нено?
(Хасан-ага се тргне и уздахне.)
Мерима:
(Готово кроз сузе.)
Ах... имате, моје срце
Разорено!...
Зерина:
Па када ће доћи? Хоћеш ли је звати?
Отишла је давно!...
Мерима:
(Ганута до суза окрене се Хасан-аги, кога
такођер дубоко дирају ријечи Зеринине.)
Хасан-ага, чу ли?!
Питају те ђеца куд им оде мати!
Одговори ђеци гди је мајка, гди је?!
(дјеци)
Сад ће, сад ће доћи, отргнути ђули,
Туго, туго моја!...
Златија:
Па знаш ли к'о прије,
Нека, нено, вазда с нама мајка буде!
Мерима:
Хоће душо!...
(Грцајући)
Ко би сада нијем био?
Ко на ове гласе не би сузе лио?
(Окрене се Хасан-аги.)
Хладан ли си, сине, попут хладне груде!
(У близини зачује се тихо сватовско пјевање: "О јабуко
зеленило, зелен ти си род родила! На три гране три
јабуке на четвртој соко сједи." &Чим се пјесма зачује
Зерина и Златија потрче и пропну се на мидерлук, провуку главе
кроз демире прозора и слушају. Говор лица не престаје.)
Хасан-ага:
Оно није пјесма, није!
Оно гракћу тице црне...
И мотика тврда на ме
Сада хладну земљу грне...
(Пјевање се све више и више губи и нестаје га,
само на махове чује се по који метак у даљини.)
Хасанагиница:
(Дође са Емином на десна врата и збаци фереџу. Сва
је блиједа и болом истрзана, те њезина ријетка љепота још
већма заноси. На њој трепери богато невјестинско рухо.
При збацивању фереџе, одмах угледа Мериму и пане јој
јецајући у загрљај.)
Мати моја, мати моја!...
Мерима:
(Љуби и грли Хасанагиницу.)
Моје сунце! Моје миловање!
Моја Зејно, моје радовање!...
Хасанагиница:
(Истргне се из Меримина загрљаја.)
Гђе су ђеца, гђе су ђеца моја?!
Златија:
(На глас мајке тргне се и заједно са Зерином
потрчи са прозора Хасанагиници.)
Мама, мама! Благо нама,
Благо нама!
Зерина:
Мама! Мама!
(Обоје пану главама у крило мајчино и обгрле је.)
Хасанагиница:
Ђецо моја! Ђецо моја!
(Јецајући клоне уза дјецу па их грли и љуби.
Мерима и Емина непрестано плачу и бришу сузе.)
Хасан-ага:
(За се)
Ни ране ме нису пекле,
К'о што овај глас ме пече...
Хасанагиница:
Отргнута срца материна,
Извађене очи материне,
Како ћу вас прегорјети тужна?!...
Мерима:
Тешко мени шта сам дочекала!...
Хасанагиница:
Од кад вас оставила мајка,
Од тад мајку сунце оставило!
Од кад мајка не чује вам гласа,
Од тад мајка радовања нема!
Од кад пуста не грли вас мајка,
Од тад мајци срце препукнуло!...
Отргнута срца материна,
Како ће вас прегорјети мајка?!
Мерима:
(Хасан-аги)
Како су ти срца откуцаји тупи!...
Још једанпут ево на дому ти среће!
Још једанпут Алах на те руку меће -
Осврни се, види и сунцу приступи!...
Емина:
(Хасанагиници која се приљубила уза дјецу
и не пушта их.)
Хајде, Зејно, чекају те!...
Хасанагиница:
Чекају ме груде земље
И мезари, ране љуте!...
(дјеци)
Збогом мили тићи моји, -
Кратко ли вас, јадна храни'!...
Збогом моји ђули први,
Збогом моји јорговани!
Збогом крви срца мога, -
Бог вам сваки хаир дао!...
Збогом моје радовање!...
...Јао мени... јао... јао...
(Једва се дигне и њезин бони и очајни поглед
сусретне се с погледом Хасанагиним и посрћући једва
дође до колијевке и уза њу клоне, открије је до половице,
и јецајући почне љубит Рашида.)
Златија:
(Збуњено и не знајући шта се догађа,
дође са Зерином Мерими.)
Зашто, нено, мајка плаче?
Мерима:
(Грцајући и љубећи дјецу.)
Од радости... јер вас дуго
Миловала мајка није...
Хасанагиница:
(Гледа Рашида)
Како си ми златан, сине!
Како си ми тих и миран,
К'о да тиха капља росе
На зеленом листу спава!
Како си ми лијеп, снаго!
Како си ми сјајан, душо,
Као да је у бешици
Очи свела сабах-зора!
(љуби га)
Хасан-ага:
(За се)
Ништа више не знам, ништа!
Гђе сам ово, гђе ли стижем?!
Ил' по мени земља пада?!
Ил' се опет мртав дижем?!
Хасанагиница:
Спаваш, моје кротко јање!
Спаваш, моје миловање,
И не знадеш да те сузом,
Мој љиљане, мајка роси...
Спаваш... Сањаш мајку своју...
А не знадеш, душо моја,
Да пошљедњим пољупцем те
На растанку мајка љуби...
И да више никад неће
Миловати твоје косе,
Нити ће те, мили сине,
Икад више тужна мајка
Успавати пјесмом слатком!...
Никад више... никад више...
Емина:
(Која од бола не може да слуша више
нарицање Хасанагинице.)
Хајде, Зејно! Доста... доста!...
Хасанагиница:
Пусти сестро, још једанпут
Да напојим љиљан рани...
Да ми не би жедан био
Тихе росе, суза мојих!...
Пусти само још једанпут
Да ижљубим очи своје!...
Још... једанпут... збогом... сине...
Још... једанпут... збогом... душо...
(Издахне држећи пошљедњи пољубац на лицу Рашидовом.)
Хасан-ага:
(Сав ганут до суза дотрчи Мерими, зграби јој руку и пољуби.)
Мајко, мајко, ја јој праштам!
Мерима:
(Као да је ван себе од радости)
Прашташ сине?!
Хасан-ага:
Праштам, мајко!
(Појури Златији и Зерини и топло их почне љубити.)
Мерима:
Благо мени, данас и до вијек!
Емина:
(Радосно дрмајући Хасанагиницу за раме.)
Устај, Зејно! Весели се!
Зејно, Зејно!
(Сагне се, узме Хасанагиницу за руку, гледа је,
дрма и кад види да је мртва врисне.)
Јао мајко, јао!
Зејна мртва! Зејна ти је мртва!
Хасан-ага:
(Скочи сав поражен.)
Зејна мртва! Велиш, Зејна мртва!
(Спусти се уз Хасанагиницу, узме је за руку,
дрма је и гледа. Говор лица не престаје.)
Емина:
(Плачући)
Мртва, брате!...
Мерима:
(Која је скоро ван себе и још као
да не вјерује у кобни глас.)
Није мртва, није!...
Вара она... вара... сине... је ли?!...
Хасан-ага:
(Грцајући болно и очајно окрене се Мерими.)
Не вара те, не вара те, мати,
Мртва Зејна, мртва нам је Зејна!...
(Загрли и пољуби Хасанагиницу, па жалошћу
порушен оде и прислони чело уза зид и јеца.)
Мерима:
(Као покошена клоне уза Хасанагиницу.)
Моје сунце, кратко ли ми сину,
Моја срећо, брзо ли ми мину!...
(Од бола и плача сва се стресе.)
Златија:
(Која не појми ужасну катастрофу, али видећи како
сви плачу и она хоће готово да плаче, па пође Мерими,
док је међутим Емина пригрлила Зерину па је јецајући љуби.)
Шта је, нено, мајки?...
Мерима:
(Загрли Златију и љуби је.)
Сиротице моја,
Спава... спава мајка: - тица, што ти поја,
Одлетила небу... облаци је скрише...
И ње нема више... и ње нема више...
Хасан-ага:
(Блијед као смрт, порушен и од бола као ван
себе ухвати се за косе, и кроз сузе гледа на
мртву Хасанагиницу.)
И ње нема више... и ње нема више...
- ЗАВЈЕСА -
1910.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 100 година.
|