Ферида

Извор: Викизворник

Ферида  (1901) 
Писац: Лазар Димитријевић


Џа̏л, Ферида, да те више не видим!
Дости ми је било јада до сада.
Њешто си ми учинила, безбели,
те брез тебе нисам мого̑ ни часа.
Да си почем пошла ти у чочуке,
ја бих свиро̑ у саз или у зурну!
— Сви су моји мене с тебе корили
и овако о теби су зборили:
»Шта ће, болан, она теби, шта ће?
Није шукар, и наште да лаће
Ал’ ја теби бијадох под руком:
могла си ме начињет’ бауком,
ил’ ме превест’ преко воде жедна —
Фираунко једна!

Кад у мени распали се јангија,
још силнија, још врелија, страснија,
кад сам био плахо мерак на тебе,
кад сам свезо̑ севдах колик до неба,
— твоја ватра на пречац се стишала.
Али, шућур, дерт ме још не прекиде,
све ћу ја то пребољети, иншала’,
што је ђаво већ понио, нек иде!
.... Бир се скарим за земаном старим,
и там, и там, по мах’ли се скитам,
па се питам, да ме скрлет прође:
шта л’ ти оно од једанпут доће,
те си намах нако била ледна,
Фираунко једна?!

— Ко̑ њекада гиздава си и сада:
аршламама китиш кике гараве,
све је ачик и шарено на теби,
све ти мрко а бијеле дандишке...
И сад ми је жао оне вечери:
Ох, ал’ су ти сјајне биле аћишке,
ко̑ алмази сјајни, што су смјештени
гор’, у шиљак, над мунаром, свештени!
Ох, ал’ су ти врела била њедра,
ко̑ петровско сунце с неба ведра!
Ох, ал’ су ме руке стисле, леле,
ко̑ кад су ме удавити шћеле!
Ох, ал’ су ти уста била медна —
Фираунко једна!

Аџа̀, аџа̀, да те опет милујем!
Пехнућу ти једну, двије, спужике
и халисат’ аршламе ти из кике
и ујест’ те за подвољак, дилберу,
пољупцима помешћу ти дисање,
да у моме загрљају пресвиснеш!
Аџа̀, аџа̀, да ми се не жалује,
кад те и сад срце моје милује,
кад га и сад таре севдах стари
и све оне око срца ствари;
и сад чезне и за тобом пуче,
и сада га ко̑ тилисум вуче
гаравих ти аћишака снага,
Фираунко — драга!

Извор[уреди]

1901. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 6, број 7: стр. 247-248.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лазар Димитријевић, умро 1933, пре 91 година.