[Фала Богу, фала јединоме]
Фала Богу, фала јединоме!
Што сѳ гради јѳдна лепа црква,
сребрн темељ, а позлаћен покров.
У њу појев до три светитеља:
свети Петар и Свети Никола, 5
свет' Илија по небеса лети.
Сви тројица ситну књигу пишев,
па дозивав верну слугу бозжју,
верну слугу, сивога сокола,
па га учив до три светитеља: 10
«Чујеш ли не, бoжја верна слуго!
Да пи лѳтиш по небес' високо,
да ни летиш по поље широко,
вис'ко падни у Призрену граду,
Призрен граду високѳ каљајѳ, 15
на бедемѳ српском цар Стѳфану,
краљајска су врата затворена,
ти ми викни тнко гласовито,
дочућѳ те српски цар Стефане,
пратић, слуге да отвори врата. 20
Ти прелети кули Бѳлијани,
и улегни шарене одаје,
па ми падни цару на рамена,
трепни крило, па му пушти књигу,
пушти књигу на десно колено, 25
цар ће те руком помиловат,
а ти цару руку да пољубиш,
не мој цару ништа бѳсѳдити,
сама ћѳ му књига бѳседити».
Он ми лѳтна по небес високо, 30
он ми лѳтна по поље широко,
ниско паде у Призрену граду,
Призрен граду високѳ каљајѳ,
на бедеме српском цар Стефану,
а врата ми бѳу затворена, 35
он ми викна т'нко-гласовито.
То дочуо српски цар Стефане,
прати слуге да отвору врата.
Он прѳлети кули Бѳлијани,
и улегна у шарѳне одајѳ, 40
па му паде цару на рамена,
трѳпна крило, па му пушти књигу,
пушти књигу на десно колено.
Цар је њѳга руком помилов'о,
и он цару руку пољубија, 45
ништа нѳјѳ цару беседија,
сама му је књига бѳсѳдила.
Т'д ми викна српски цар Стефане,
он ми викна дванајѳс владикѳ,
и ми викна тринајес патрикѳ. 50
Они глѳдав ону ситну књигу,
гледали гу три бијела дана,
нигде књиги не нађошѳ реда.
Па ми викна ђачѳ самоуче.
Говори му српски цар Стефане: 55
«Кажи право, тако било здраво!
Нѳмој криво тако било живо»!
Књигу глѳда ђачѳ самоуче,
глѳдало гу један и пол дана,
па говори српском цар Стефану: 60
«Бери војску, ајдѳ на Косово.
Зе си много учинија греа!
Оћѳв Турци брго царовати,
И Турци he царство прѳузѳти.»
