У туђини
Другу Јовану Дучићу
На далеком небу златно јутро гори
У свјетлилу дана, као поздрав мио,
Благи звук се хори.
Росна жита шуме, а с пропланка ти'о
По модроме класју санан вјетрић блуди
Па капљице пије.
Лептирица плава ђурђевку са груди
Слатки пелуд краде, с неба златно бдије
Па је мило грије:
Ал' ја, сморен путник, утјехе не стеко' -
Домовина драга, како си далеко!...
На мрком гребену, на самотној јели,
К'о згужвани дувак почивају ти'о
Облачићи б'јели;
Под њима дубоко поточић се скрио,
Прелива се, шуми, а талас му мио
Као злато сјаје.
Са српом у руци преко њега гази
Милоока млада, пред њу момче слази
И на пут јој стаје...
Ал' ја, сморен путник, радости не стеко' -
Домовина драга, како си далеко!
Низ обале ходим. Ракита се млада
У јутарњој сузи прелива па мири;
Љубичица вири,
У присјенку тихом челици се нада,
И чашицом пуном, у слађаном санку,
Очекује знанку,
А далеко тамо, гдје се пјесма хори,
Дивља ружа пламти и к'о рубин гори
На б'јеломе данку.
Ал' ја, сморен путник, радости не стеко' -
Домовина драга, како си далеко!
С расцвалог дрвећа лагано се крећу
Пахуљице б'јеле, као пољуб драги
На усне ми слећу,
Милују ме, љубе и свој мирис благи
У њедра ми сипљу, и сјећају дана
Кад сам љубљен био...
И мој дух без мира, к'о тица са грана,
Узвија се, лети пут далеких страна,
У завичај мио...
Ал' ја, сморен путник, утјехе не стеко' -
Домовина драга, како си далеко!