У мраку
У мраку
Ниже се на души удар за ударом
и срећу се само кужни остаци
живота, по путу изривеном, старом;
о, сви смо овде крвави ортаци
отац и син, учитељ и ђаци.
Већ нам олтаре пламен пожара лиже
и наш јаук небо достиже,
и нема сањања о мајској сети,
јер ће нам пламен памет одузети.
О, крвава браћо у снегу,
љубав и бог и живот су трице;
стварност је јаук што царује на брегу,
бомбе и камиони и крилатице.
И ноћ слази,
и мремо тихо у тој крвавој влази.
Слеђен наш осмех залута на модре лике
и уплете се у боре црне, тешке,
ко крст на врху старе, чудне базилике.
И са сузама милујемо те слабе
уморне наше смешке:
утехе за нас нема.
У рововима, непознати, туробни,
осуђени, презрени, кобни
чујемо увек хладан крик гробни.
И пут нам кривуда,
и троне нас лишће зелено, и груда.
Ноћ падне, и у цику загрли је тресак
паклен;
и делови нас полете зраком
као крвав, крупан песак
као мехур шарен, стаклен.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|