У квргама
| У квргама Писац: Милан Ракић |
У кврге су ме бацили, о срама!
Да, то је било у прастаро време.
Јесам ли био крив? И зашто? — Тама
Ћути, и редом сва створења нéме.
У кврге су ме бацили, о срама!
Неко их стеже, а не видим ко је,
Ал' чујем како шкрипе кврге гнусне.
Под силном стегом прште кости моје,
И крв из рана на махове пљусне.
Неко их стеже, а не видим ко је.
Јаук и писка овуда око мене.
У редовима црним кврге стоје,
У њима пиште деца, људи, жене,
Неко их мучи, а не знају ко је.
Јаук и писка свуда око мене.
Стежи, о стежи, невидљива сило!
И немилосно кости моје мрви,
Док најзад моје не престане било
И не исцури кап последња крви!
Стежи, о стежи, невидљива сило!
О, како ти се слатко смејем сада,
Жртва се руга џелату што коље.
Зар то врхунац мучења и јада?
Зар ништа ниси измислила боље?
О, како ти се слатко смејем сада!
Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал' знај да неће прећи моје усне
Ни једна речца што моли ил' плаче,
Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!
Удри, и мучи, и притежи јаче, —
Ал' докле редом деца, људи, жене,
Плачу и пиште, бедни, покрај мене,
И ропски клече пред скривеним створем,
Врх писке, клетве, и вапаја њини'
Летеће мирно дух мој у висини,
Ко морска ласта над широким морем.
|